На дечијем оделењу главне Лењинградске болнице стоји ова слика, а на слици једна измучена девојчица, и једна животна прича…

Током опсаде Лењинграда – која је трајала од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. године или безмало 900 дана – евакуисали су из града девојчицу по имену Леночка, по нашки Јеленица, Јеца или Лелица. Имала је четири године. Заборавила је како се презива јер је била јако мала. Изгубила је целу породицу: мајку, оца, баку и старијег брата… Пронашла ју је специјална бригада усред оштре зиме, док су обилазили станове и тражили децу чији су родитељи умрли или нестали. Тако су нашли и Леночку и евакуисали је. Није се сећала ни како је на крају доспела у дечији дом, била је тако сићушна. Била је толико исцрпљена да није више хтела ни да једе. Лежала је у свом кревету или је седила на столици поред шпорета. Била је уплашена и само је ћутала. Мислили су да ће умрети.

Многа евакуисана деца већ су била умрла од тешке исцрпљености, немајући снаге да се хране и живе. Процењује се да је за време нацистичке блокаде Лењинграда од глади и болести умрло око 100.000 деце.

Међутим, једног дана, једноноги ватрогасац, зван чика Коља, од неких двадесет и нешто година, направио је за њу лутку од старог пешкира. Некако је исекао, склопио, шио. Оловком је нацртао очи, усне. Дао је Леночки лутку и врло озбиљно јој рекао озбиљно: ′′Ти, Леночка, добро брини о овој лутки. Научи је да једе. Сада си јој мајка. И чувај је добро. Погледај је, Леночка, она је тако болесна и гладна. Чак и не плаче!”

Леночка је узела лутку. Почела је да је љуља и да јој тепа. Лутку је за ручак хранила кашом, шапућући јој нешто лепо. А и Леночка је почела да једе. Леночка је оживела, jер не треба да умре: треба да брине о лутки. Јер ако умре Леночка, умреће и лутка.

Кад имаш некога да о њему бринеш, то је огроман разлог да се бориш да живиш… зато се увек сети мале Леночке.. Када је одрасла, постала је медицинска сестра и доживела је дубоку старост. И њене руке су увијек биле заузете, а срце пуно. Бринула је о свима па и о себи.

И читав живот чувала је ту лутку. Умрла је прошле године у својој 82 години. Њена последња жеља била је да у њен ковчег ставе и њену лутку. Њена најстарија унука зове се Леночка.

Исто тако, и један вртић у Лењинграду носи име „Леночка“. Збиља, зар стварно мислите да та крпена лутка није никад била жива? Она је удахнула живот Леночки, а Леночка њој. Заједно су живеле… И умрле… Али прича наставља да живи.

Извори: Румен Рачев, “Куклата на Леночка” (FB) и https://www.youtube.com/watch?v=Nu1TjqN_OeQ