Piscima, a potom i prevodiocima Biblije, posebno Novog zaveta, nije bilo lako da adekvatnim rečima na ciljnom jeziku, grčkom, a posle i prilikom prevođenja sa grčkog na druge jezike, prevedu hebrejske reči koji se odnose na stanje mrtvih.

Trebalo je, u vreme nastanka novozavetnih knjiga, odabrati termine na grčkom koji će odgovarati hebrejskim terminima i teološkim konceptima koji se odnose na stanje čoveka i stanje mrtvih.

Tako se u svetu u kom je nastao Novi zavet, na prelomu era, nametala reč hades, koja je u helenističkom poimanju zagrobnog života označavala podzemno stanište mrtvih duša koje nisu bile nagrađene time da odu u Elisijum, tj. na Jelisejska polja, namenjena dušama junaka i vrlih ljudi[1]. Kao takvo, značenje reči hades bilo je problematično, odnosno antički koncept koji je ležao iza nje, u sudaru sa jevrejskim verovanjima – i to će predstavljati problem u njenom korištenju u Novom zavetu. Reči psyhe (hebr. nefeš; “duša”), pneuma (hebr. ruah; “duh”) i hades (hebr. šeol; “grob”) jesu drevne grčke reči koje je hrišćanstvo preuzelo – i Grci su ih koristili, ali za koncepte večne duše i mesta večne vatre. Prevodioci Novog zaveta imali su samo njih na raspolaganju, a trebalo je da izraze vrlo različito shvatanje života, smrti i stanja čoveka, kao što vidimo u Starom zavetu. Iste ove reči u Bibliji nemaju ono značenje koje imaju u grčkom svetu i filozofiji. Njih treba razumeti u odnosu na značenje njihovih starozavetnih ekvivalenata.

Drugim rečima, pneuma se mora razumeti na isti način kao i starozavetni ruah/n^ešama, psyhe je što i nefeš, a hades mora da ima značenje hebrejskog šeola. Dakle, podvucimo da ove grčke reči moramo u Novom zavetu razumeti isključivo u značenju koje su imale ekvivalentne hebrejske reči u Starom zavetu.

Imajući ovo na umu, proučavaćemo dve ključne reči: starozavetni šeol i novozavetni hades.

Šeol

Ova se reč u Starom zavetu javlja preko 60 puta. U KJV se prevodi kao grave (grob) 30 puta, a kao hell (pakao) 31 put. Svega nekoliko puta u KJV ona se prevodi kao pit („jama“).

Međutim, videćemo da se u većini slučajeva, kada KJV prevodi šeol sa hell, to moglo prevesti i sa grave. Videćemo da svuda u NZ ova reč šeol zapravo označava grob(nicu), ali su je iz nekog razloga prevodioci KJV 30 puta preveli sa hell (pakao).

[1] Prema Homeru, Jelisejska polja su se nalazila na samom zapadu Zemlje, pored Okeana (Protej kaže Menelaju da će ga odvesti tamo gde „nikada sneg ni velika zima ni pljuskovi […] samo zefiri čiji brises sifflantes dolaze od okeana a osveže ljude“, IV, 563-568). Po Vergiliju (Eneida, VI), Jelisejska polja su u Paklu, i namenjena su inicijatima u orfičke misterije. Ona imaju sopstveno sunce i zvezde, i u njima vlada večito proleće. Dante ih smešta u prvi krug Pakla, gde se nalazi i Eneja. Prema tome, Jelisejska polja, koja bi bila pandan hrišćanskog raja, nisu na nebu, među bogovima, nego na zemlji, i to čak u sklopu pakla.

Sada ćemo razmotriti neke tekstove gde se koristi šeol. Evo najpre tekstova gde je šeol prevedeno sa grave. Mi ćemo uporediti hebrejski termin sa srpskim prevodom:

1.Samuilova 2,6: „Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob [šeol], i izvlači.“

U KJV je šeol prevedeno i sa grave. Primetimo i sinonimni paralelizam: ubija – spušta u šeol; oživljuje – izvlači.

Psalam 49,14.15: „Ali će ih kao ovce zatvoriti u pakao [šeol], smrt [mavet] će im biti pastir; i ujutru hodiće po njima pravednici, i oblik njihov zbrisaće pakao [šeol] rastavivši ih sa naseljem. Ali će Bog dušu [nefeš] moju izbaviti iz ruku paklenih [šeol]; jer me on prima.“

Ponovo vidimo da se smrt i šeol javljaju u paralelizmu. I ovde se šeol na engleski prevodi kao grave: „Ali Bog će otkupiti moj nefeš od sile šeola, jer me on prima.“ Vidimo da će Bog otkupiti nečiji život iz groba, ne iz pakla. KJV je ovde pravilno preveo šeol.

Psalam 89,48: „Koji je čovjek živio i nije smrti [mavet] vidio, i izbavio dušu [nefeš] svoju iz ruku paklenijeh [šeol]?“

Primetimo paralelizam: nije smrti vidio – izbavio dušu iz ruku šeola;  smrt i grob su u paralelizmu. Ovo je retoričko pitanje, jer praktično nema čoveka da smrti neće videti; dakle, onaj ko je umro, stigao je u šeol, u grob. Ispada da svako ko je umro, dobri i loši, idu u šeol. Šeol je naprosto grob, smrt.

Propovednik 9,10: „Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu [šeol] u koji ideš.“

Isaija 38,10: „Ja rekoh, kad se presjekoše dani moji: idem k vratima grobnim [kapija šeola], uze mi se ostatak godina mojih.“

Primetimo kako šeol govori o mestu gde idu ljudi kad umru. „Kapije šeola“ su tamo gde je kraj života. Ovde opet imamo paralelizam: idem ka vratima grobnim = uze mi se ostatak godina mojih.

Primetimo da sve do kraja ovog poglavlja car Jezekija govori o smrti i grobu:

Isaija 38,11.16.18-19: „Rekoh: neću vidjeti Gospoda u zemlji živih, neću više vidjeti čovjeka među onima koji stanuju na svijetu. […] Gospode, o tom se živi i u tom je svemu život duha [ruah] mojega, iscijelio si me i sačuvao u životu. […] Jer neće grob [šeol] tebe slaviti, neće te smrt hvaliti, i koji siđu u grob [bor] ne nadaju se tvojoj istini. Živi, živi, oni će te slaviti kao ja danas: otac će sinovima javljati istinu tvoju.“

Dakle, kao što se ističe i na raznim drugim mestima u Bibliji, oni koji su u šeolu ne hvale Boga, niti se nadaju.

Psalam 6,5: „Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu [šeol] ko će te slaviti?“

I ovde vidimo da su smrt i šeol povezani kroz paralelizam: oni koji su u šeolu su MRTVI, i ne slave Boga.

Jov 14,10-15: „A čovjek umire iznemogao; i kad izdahne čovjek, gdje je? Kao kad voda oteče iz jezera i rijeka opadne i usahne, tako čovjek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svojega. O da me hoćeš u grobu [šeol] sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnjev tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti! Kad umre čovjek, hoće li oživjeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promjena. Zazvaćeš, i ja ću ti se odazvati; djelo ruku svojih poželjećeš.“

Pre svega, primetimo da Jov smatra da mrtvi SPAVAJU sve do kraja sveta kakav poznajemo – i neće se prenuti, neće se buditi od tog sna. Nije dakle Jov rekao: o, da me hoćeš sakriti u paklu! Besmisleno – u paklu kako ga shvataju tradicionalni hrišćani nema mira ni sna! Jov naprosto kaže: „voleo bih da me ostaviš da odmorim, da spavam u grobu.“ Zašto to on kaže? Zato što je u trenutku kad izgovara ove reči u velikim mukama, duševnim i telesnim. Jov želi da odmori, da spava u grobu sve dok ne bude više nebesa, i dok ne dođe čas vaskrsenja – „delo ruku svojih poželećeš“.

[Ovi stihovi snažno podsećaju na ono što nam poručuje Isaija

Isaija 26,19-21: Oživjeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo tijelo ustati. Probudite se, i pjevajte koji stanujete u prahu; jer je tvoja rosa rosa na travi, i zemlja će izmetnuti mrtvace. Hajde narode moj, uđi u klijeti svoje, i zaključaj vrata svoja za sobom, prikrij se načas, dokle prođe gnjev. Jer gle, Gospod izlazi iz mjesta svojega da pohodi stanovnike zemaljske za bezakonje njihovo, i zemlja će otkriti krvi svoje niti će više pokrivati pobijenih svojih.“

U ovom pesnički iskazanom proročkom tekstu vidimo isti koncept: sakrij me u grobu dok ne prođe tvoj gnev protiv bezbožnih stanovnika Zemlje, skloni me dok ne prođe zlo.

Vrlo je očigledno značenje šeola u sledećoj izjavi patrijarha Jakova, koji pati za Josifom:

1.Mojsijeva 37,35: I svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove ustadoše oko njega tješeći ga, ali se on ne dadijaše utješiti, nego govoraše: s tugom ću u grob [šeol] leći za sinom svojim.“

Potpuno je besmisleno upotrebiti za šeol reč pakao, kao što, ipak, čini jezuitska verzija iz 17. veka Douay-Reims. Jer, kako će to Jakov leći u pakao, mesto gde se ljudi muče, umesto dato bude mesto gde se počiva i ćuti?]

Jov 7,9: „Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob [š^eol], neće izaći, neće se više vratiti kući svojoj, niti će ga više poznati mjesto njegovo.“

Kao oblak – tako čovek ne izlazi iz groba, iz šeola. Slika oblaka nije slučajno uzeta: kao što se oblak rasprši, tako se i čovek raspada u grobu.

Evo nekoliko primera gde se na engleskom šeol prevodi kao hell. U tom smislu KJV zbunjuje kad na isti način prevodi i hades. Da vidimo da li bi se šeol ovde mogao prevesti i kao grave.

Psalam 116,3: „Opkoliše me bolesti smrtne [mavet], i jadi pakleni [šeol] zadesiše me, naiđoh na tugu i muku; ali prizvah ime Gospodnje; Gospode! Izbavi dušu moju!“

I ovde su smrt i šeol u paru, i to u okviru sinonimnog paralelizma: bolesti smrtne – jadi šeola. Prema tome, sasvim je opravdano šeol shvatiti kao grob, grobnicu.

Priče 7,27: „Kuća je njezina put pakleni [šeol] koji vodi u klijeti smrtne [mavet].“

Zanimljiva je slika koju pruža originalni tekst, kao što pokušava da nam prenese Jangov doslovni prevod:

^YLT Proverbs 7:27 The ways of Sheol — her house, Going down unto inner chambers of death!

Vrlo je važno uočiti da je i ovde šeol u paru sa smrću. [To je upravo ono što nalazimo u Osiji 13,14, a što citira Pavle u 1.Korinćanima 15: „Gdje je, smrti [mavet], pomor tvoj? Gdje je, grobe [š^eol], pogibao tvoja?“]

Sledeći stih gotovo je istovetan sa onim u Pričama 7,27.

Priče 5,5: „Noge joj slaze k smrti [mavet], do pakla [šeol] dopiru koraci njezini.“

Primetimo da i ovde postoji sinonimni paralelizam: k smrti – do pakla, tj. do groba. Pored toga, u hebrejskom tekstu se primećuje i hijazam, jer su mavet i šeol jedno do drugog, baš kao i u Đurinom prevodu. Hijazmom se forsira sadržaj i sličnost približenih pojmova.

Priče 15,24: „Put k životu ide gore razumnome da se sačuva od pakla [šeol] ozdo.“

Ovde je  upitanju antitetski paralelizam: put k životu – gore / pakao – ozdo. Pošto je u pitanju antiteza, onda se šeol javlja u paru sa hai, ne sa mavet. Da li je reč  o kontrastu između raja i pakla? Ili je reč o suprotnosti između života i smrti, tj. groba? Solomun piše da mudrost vodi čoveka ka nebu, ka Bogu, a da je mudrosti suprotan šeol, smrt i grob. Takođe, primetimo sličnost između ovog stiha i onog što piše Jakov 3,17 o „premudrosti odozgo“.

Isaija 28,15: „Što rekoste: uhvatismo vjeru sa smrću [mavet], i ugovorismo s grobom [šeol]; kad dođe bič kao povodanj, neće nas dohvatiti, jer od laži načinismo sebi utočište, i za prijevaru zaklonosmo se“.

I ovde postoji sinonimni paralelizam između šeola i smrti, kao i hijazam, doslovno: uhvatismo vjeru – sa smrću = sa grobom – ugovorismo. Dakle, smrt i grob su u središtu, a ostatak rečenica je spolja.

Amos 9,2: „Da se zakopaju u najdonji kraj zemlje [šeol], odande će ih uzeti ruka moja; i da izađu na nebo, odande ću ih skinuti.“

^YLT Amos 9:2 If they dig through into sheol, From thence doth My hand take them, And if they go up the heavens, From thence I cause them to come down.

Ovaj stih i ovaj paralelizam samo su deo serije paralelizama koji se protežu i na sledeća dva stiha, i koji svi, kroz svojevrsne hiperbole, ističu jednu poruku koju Bog šalje preko Amosa: „ne mogu mi umaći“.

U samom tekstu Amos 9,2 vidimo sintetički paralelizam: dve polovine stiha sjedinjuju dve srodne ideje: ako se sakriju u šeol, naći ću ih + ako se sakriju na nebo, skinuću ih odande. Šeol i nebo su dve suprotnosti jer je šeol  u jevrejskoj svesti onog vremena najdonji kraj zemlje, baš kao što ga je Đura i preveo: čovek dublje ne može otići.

Jona 2,2.3: „I zamoli se Jona Gospodu Bogu svojemu iz trbuha ribljega, i reče: zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne [šeol] povikah, i ti ču glas moj.“

Pre svega, vrlo je jasno da Jona nije u paklu; on viče živ iz utrobe ribe, nije mrtav. Zašto onda kaže šeol? U prilikama u kojima se zatekao, ovo je najprirodnija procena sopstvenog stanja: Jona je u stomaku ogromne ribe, negde duboko u moru, i šta može da očekuje nego da umre. Pošto je šeol u Bibliji mesto mračno i duboko, nepristupačno, Jona opisuje upravo takve okolnosti: on je u dvostrukom grobu: u ribi koja će ga, smatra on, pojesti; u moru, koje se često opisuje kao bezdana. Jona se s pravom smatra živim sahranjenim, u tmini. Međutim, upravo činjenica da je Jona u duši već sahranio sebe, a Bog ga je ipak sačuvao daje opravdanje za antitip ove situacije, a to je Hristova smrt i vaskrsenje. Mi znamo da je to grob i po tome što se ovaj tekst odnosi na Hristovo ležanje u grobu: „Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći; tako će biti i sin čovječij u srcu zemlje tri dana i tri noći.“ (Matej 12,40)

Hristos je bio u srcu zemlje, u šeolu, a to je antitip Joninog boravka u trbuhu velike ribe. Sam Hristos tvrdi da je Jona bio u kitovoj utrobi tri dana i tri noći.

Hades u Novom zavetu

A šeol u Novom zavetu? Ali, zar šeol nije hebrejska reč? Zapravo, šeol ima tačan novozavetni ekvivalent – hades – a videćemo kako to sa sigurnošću možemo da znamo.

Statistički gledano, hades se 11 puta koristi u Novom zavetu. Samo jednom, u priči o bogatašu i Lazaru, ona se doista koristi za grčki koncept hada, pakla. U drugim slučajevima, ona označava grob.

U Novom prevodu kralja Džejmsa (NKJV), hades se svih 11 puta preuzima u transliteraciji, dakle kao hades, a ne preveden nekom engleskom rečju, dok KJV 10 puta hades prevodi kao hell, a samo jednom kao grave. U NIV, od 11 upotreba u grčkom tekstu, 2 puta se hades prevodi kao depths, 3 puta sa grave, 5 sa hades, i samo jednom je hades prevedeno sa hell, a to je u priči o bogatašu i Lazaru.

Kako znamo da su šeol i hades ekvivalentni? Dva novozavetna grčka teksta u kojima se javlja hades zapravo su citati iz Starog zaveta u kojima se pominje šeol. Dakle, na osnovu citiranja moguće je utvrditi koji je hebrejski ekvivalent grčkog pojma hades u Novom zavetu.

Osija 13,14: „Od groba [šeol] ću ih izbaviti, od smrti [mavet] ću ih sačuvati[1]; gdje je, smrti [mavet], pomor tvoj? Gdje je, grobe [šeol], pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.“

Primetimo s jedne strane dvostruki paralelizam: od groba – izbaviti = od smrti – sačuvati; gde je – smrti – pomor = gde je – grobe – pogibao.

1.Kor. 15,54.55: „A kad se ovo raspadljivvo obuče u neraspadljivost i ovo smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona riječ što je napisana: pobjeda proždrije smrt. Gdje ti je, smrti, žalac? Gdje ti je, pakle [hades-grob-šeol], pobjeda?

Ovo je jedini tekst gde je KJV preveo hades sa grob jer je bilo očigledno na šta se misli na osnovi starozavetne reference. Treba pobediti smrt, a ne pakao – smrt je posledica čovekovog greha.

Drugi novozavetni tekst je čist citat starozavetnog teksta. On nam jasno pokazuje da Luka umesto nefeš koristi psyhe, a umesto šeol koristi hades.

Psalam 16,8-10: „Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem. Toga radi raduje se srce moje, i veseli se jezik moj, još će se i tijelo moje smiriti u uzdanju. Jer nećeš ostaviti duše [nefeš] moje u paklu [šeol], niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulost [šahat].“

Dela 2,25: „Gospoda jednako gledah pred sobom: jer je s desne strane mene, da se ne pomaknem; zato se razveseli srce moje, i obradova se jezik moj, pa još i tijelo moje počivaće u nadu; Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu [psyhe u hadu], niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhljenja.“

I opet, očigledan je paralelizam između duše moje u hadu i svetac tvoj vidi truljenja. Dakle, had je mesto gde se čovek raspada, grob.

Nadalje, primetili smo da se u ovom tekstu susreću dva pojma koji u najbrojnijim hrišćanskim crkvama imaju uvreženo pagansko, satansko tumačenje u smeru bezuslovne besmrtnosti – to su psyhe i hades. Po tom tumačenju, ispada da se, po Božijem planu, besmrtna duša muči u paklu. Međutim, već na osnovu samog teksta, čak i da ne uzmemo u obzir temeljno biblijsko učenje o smrti i čovekovoj prirodi, dakle, na osnovu samog paralelizma, mi vidimo da besmrtna i netelesna duša u paganski shvaćenom paklu ne može biti istoznačna sa truljenjem – truli se u grobu, šeolu, i truli TELO, ne DUŠA. Pošto se ovaj tekst odnosi na Mesijino vaskrsenje, on kaže: „Nećeš dati da svetac tvoj vidi truljenja“ upravo zato što se u šeolu, grobu – truli, i truli telo.

[1] Vrlo je značajno da glagoli prevedeni na srpski kao izbaviti i sačuvati zapravo predstavljaju sinonime u značenju „otkupiti“. Dakle, Bog u Isaiji kaže: „Otkupiću te od smrti i groba.“ U svetlu Krsta, ova poruka dobija šire značenje.

Da li se u paklu vidi trulost ljudskog tela? Ili u grobu? Šta truli u paklu ako su tamo samo besmrtne nematerijalne duše? NIV kaže: „Nećeš ostaviti mene u grobu“.

Kad uporedimo tekst iz psalma 16 i citat Petrov u srpskom prevodu, vidimo da Vuk šeol, tj. hades, prevodi sa pakao. Naprotiv, NIV kaže: „nećeš ostaviti mene u grobu“, upravo kao što smisao teksta i njegov starozavetni pandan i nalažu. Dakle, ta duša je Hristos.

Isti zaključak izvlačimo iz izraza pa još i tijelo moje počivaće u nadu. Koliko se njegov sadržaj, i koncept na kom je utemeljen, razlikuju od shvatanja o večnim mukama grešnika u paklu! Pre svega, pominje se telo, a ne nematerijalna duša¸ zatim se u ovom hadu počiva (upor. Psalam 139,8: „moja postelja u šeolu“), ne muči se¸u nadu. Pema tome, nema ovde natpisa „ostavite svaku nadu vi koji ulazite“. U biblijskom šeolu se počiva u nadi, leže se u grobu u nadi, kojoj nadi? Da „nećeš ostaviti duše moje u paklu“, dakle, nećeš mene, moj život ostavit u grobu. To isto kaže i

Jov u 14,14: „Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promjena.“

To je izrazito smisao onoga što Petar kaže dalje posle ovog stiha, kada želi da istakne kako se ovih stihovi iz Davidovog psalma ne odnose na Davida, nego na njegovog potomka – Hrista:

„Ljudi braćo! Neka je slobodno kazati vam upravo za starješinu Davida da i umrije, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. Prorok dakle budući […] predvidjevši govori za vaskrsenje Hristovo da se ne ostavi duša njegova u paklu, niti tijelo njegovo vidje truhljenja.“

Dakle, Hristos je čekao u grobu od petka naveče do nedelje rano ujutru, i nije istrunuo, ali David jeste. To što je njegov grob među nama, to znači da su i njegovi zemni ostaci među nama, oni nisu vaskrsli kao Hristovi. Petar ističe da se Davidove reči ne odnose na njega, bar ne još, nego na Hrista, onog koji ima ključeve smrti i groba.

Otkrivenje 6,8: „I vidjeh, i gle, konj blijed, i onome što sjeđaše na njemu bješe ime smrt, i pakao [hades] iđaše za njim; i njemu se dade oblast na četvrtom dijelu zemlje da ubije mačem i glađu i smrću i zvjerinjem zemaljskim.“

Šta dolazi posle smrti? Grob.

Matej 16,18: „A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena [hades] neće je nadvladati.“

Podsećamo na to da se u Stz nekoliko puta pominju vrata šeola (Isaija 28,10) i vrata smrti (Psalam 9,13; Psalam 107,18). Reč vrata (šaar) javlja se uz mnoge druge pojmove. Vrata su okvir, ulaz u nešto, i u nekim starozavetnim tekstovima metonimijski podrazumevaju isto što i pojam posle njih: vrata šeola = šeol.

Zašto Hristovu crkvu neće savladati vrata hada, dakle grob? Zato što Hrista smrt nije zaustavila: On je pobedio smrt, za sebe i za nas. „Smrt više neće obladati njime“ (?).

Luka 10,15: I ti, Kapernaume! Koji si se do nebesa podigao do pakla [hades] ćeš propasti.“

Još jednom, kao u Amosu 9,2, postoji kontrast između neba i hada, groba.

[primetimo da se identičan kontrast između neba i groba javlja i u vrlo važnom opisu pada tirskog cara, tj. sotone, u

Isaiji 14,13-15: „A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; izaći ću u visine  nad oblake, izjednačiću se s višnjim. A ti se u pakao [šeol] vrže, u dubinu grobnu [bor – „jama“]. Poslušajmo dalje gde je taj šeol/bor: „Svi carevi narodni, svikoliki, leže slavno, svaki u svojoj  kući. A ti se izbaci iz groba [keber] svojega, kao gadna grana, kao haljina pobijenih, koji slaze u jamu kamenu, kao pogažen strv.“ (stihovi 18-19) Dakle, u šeolu se leži, šeol je grob, jama gde leže mrtvi, pa i crknute životinje (strv).]

Koje su dve glavne karakteristike groba? To su krajnja tišina i potpuna tama. Ove osobine nalazimo u nekim stihovima.

Psalam 115,17: ,Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gdje se mûči [tj. ćuti].

Jov 17,13.14: „Da bih se nadao, grob [šeol] će mi biti kuća; u tami ću prostrijeti postelju sebi. Grobu [šahat] vičem: ti si otac moj; crvima: ti si mati moja, ti si sestra moja.“

 Dakle, u šeolu je tama i crvi. Ima li crva u paklu, i šta u tom slučaju crvi jedu?

Zamislite na trenutak jednu analogiju, koja odgovara sadržaju Biblije: da je grob zatvor, da je sotona tamničar, a mrtvi zatvorenici; tamničar ima ključeve i ne da ih. Isus je prihvatio izazov, umro je i ušao u grob/zatvor, oteo ključeve od tamničara, otključao zatvor iznutra i izašao napolje; za njim će izaći i mnogi zatvorenici – kada vaskrsnu.

Otkrivenje 1,17.18: „I živi; i bijah mrtav i evo sam živ va vijek vijeka, amin. I imam ključeve od pakla [hades] i od smrti.“

Isus ima ključeve smrti i hada, tj. groba. Da se ovo vlasništvo nad ključevima tiče vaskrsenja i pobede nad smrću potvrđuje prvi deo stiha: „bijah mrtav i evo sam živ va vijek vijeka“. Primetimo da su i ovde, baš kao i u starozavetnim tekstovima sa šeolom koje smo pre navodili, smrt [thanatos] i hades zajedno, povezani. Hristos ima ključeve jednog i drugog, rešio je oba problema, pobedio oba.

[Usput, razmislimo o još nečemu. Zamislimo na trenutak da hades zaista označava mesto mučenja negde u dubini zemlje: zar toliki stihovi koje smo dosada pomenuli nisu pokazali da će Hristos uništiti hades, šta god da on znači? Zar to dakle ne znači da će Hristos uništiti i tako shvaćen pakao? Zar ovo nisu dovoljne potvrde da pakao ne može biti večan?]

Hristos nema ključ od hada zato da ljude u paklu drži pod tim ključem i muči dok je sveta i veka, već ima ključeve da nas oslobodi iz groba.

Otkrivenje 1,5: „I od Isusa Hrista, koji je svjedok vjerni, i prvenac iz mrtvih, i knez nad knezovima zemaljskima, koi nas ljubi, i umi nas od grijeha naših krvlju svojom“.

Kako to da je Hristos prvorođeni iz mrtvih, kad je troje ljudi u starozavetnom periodu vaskrslo iz mrtvih: Mojsije, udovičin sin u Ilijino vreme i čovek koji je bačen u grob i oživeo kad je dotakao Jelisijeve kosti. Isto tako, u Novom zavetu, Hristos je, pre nego što je sam ustao, vaskrsao tri osobe: Jairovu kćerku, sina udovice iz Naina, i Lazara.

Prema tome, „prvororođeni iz mrtvih“ ne znači prvi u hronološkom pogledu, nego da je načelnik, znači da su njegovi smrt i vaskrsenje svima drugima omogućili vaskrsenje. Biblija kaže da nada Božijeg naroda nije u besmrtnoj duši, nego u Hristovom vaskrsenju.

1.Kor. 15,16-22: „Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša: još ste u grijesima svojim. Dakle i oni koji pomriješe u Hristu, izgiboše.“

Kako izgiboše ako imaju besmrtnu dušu?

„I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hista, najnesećniji smo od svih ljudi. Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umriješe. Jer budući da kroz čovjeka bi smrt, kroz čovjeka i vaskrsenje mrtvih. Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživjeti.“

Postoji nešto paradoksalno u zamisli da je Hristos smrću pobedio smrt. Kako se neutrališe otrov zmije? Antidotom, koji je načinjen od otrova. Hristos je smrću pobedio smrt.

Jevrejima 2,14.15: „Budući pak da djeca imaju tijelo i krvi, tako i on uze dijel u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jeste đavola; i da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi.“

Ovo podseća i na onu zmiju koja je podignuta na štapu u pustinji. Iako je zmija u Bibliji simbol sotone, ovde je narod gledajući u nju izlečen. Zašto bi zmija ilustrovala Hrista na krstu? Zato što je Hristos za nas postao greh, predstavnik grešnika.

Poslednje dve upotrebe reči hades u Novom zavetu nalaze se, naravno, u Otkrivenju.

Otkrivenje 20,13-15: „I more dade svoje mrtvace, i smrt [thanatos] i pakao [hades] dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po djelima svojima. I smrt i pakao [hades] bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.“

Zanimljivo: u „drugoj smrti“ gine sama smrt – u prvoj smrti smrt je vladala. Sada će biti poražena.

Dakle, najpre u drugom vaskrsenju ustaju mrtvi koji nisu umrli „u Hristu“: ako svi grešnici idu posle smrti u helenistički shvaćen pakao, zašto bi se posebno pominjali mrtvaci iz mora? Međutim, ako se govori o tome da su neki mrtvaci bili na dnu mora, a neki u grobovima, jamama, onda to ima smisla.

Isto tako, jasno se kaže da su u moru i grobu MRTVI, ne besmrtne duše. Mrtvi. Primetimo da je i ovde, po ko zna koji put, smrt u koordinaciji sa hadom.

Ukoliko ostavimo na stranu raspravu o značenju pojma hades, primetićemo ono najvažnije u ovim stihovima iz Novog zaveta: smrt i had na kraju će biti uništeni, a druga smrt će uništiti i zle i samo zlo –čak i smrt i grob. Zato se i kaže da će se kao poslednji neprijatelj uništiti SMRT (1.Korinćanima 15,27).

Otkrivenje 20,15: „I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.“

Tek na kraju će zlo i zli goreti i izgoreti u vatri, a ne kroz celu večnost.

Osim toga, ako tvrdimo da je hades pakao, to znači da će na kraju pakao goreti u paklu, tj. u „jezeru ognjenome“ (geheni) – što je besmisleno.

Otkrivenje 21,4: „I Bog će otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe.“

Ovo je kraj smrti i hada, groba. Sam Hristos je ilustrovao slavnu budućnost svojih sledbenika kada se preobrazio na Gori. Tu je Hristos doživeo proslavljanje: bio je u stanju u kom će biti kad se bude vraćao po nas. Na Gori preobraženja pojavila su se dvojica – Mojsije i Ilija. Kad uporedite 5. Mojsijevu 34,5.6 i Judu 9, videćete da se arhanđeo Mihajlo otimao sa sotonom za Mojsijevo telo, i da je Mojsije otišao na nebo, a za Iliju znamo da je otišao živ na nebo.

Isus je rekao: „Neki od vas neće videti smrti dok ne vide sina čovečijega dok ne vide carstva Božijega.“ (Luka 9,27)

Sam Albert Švajcer, iako veliki humanista i lekar, rekao je: „Isus je rekao učenicima da će dočekati živi njegovo carstvo, ali je naprosto pogrešio, bio je zabludeli fanatik.“

Međutim, postoji i drugi način da sve ovo posmatramo. Naime, Isus je rekao da neki neće umreti „dok ne vide sina čovečijega gdje ide u carstvu svojemu“ (Matej 16,28), i odmah posle toga nastupa Preobraženje koje posmatraju trojica apostola. Na toj Gori je u malom predstavljeno Hristovo carstvo: Hristos u sredini, kao pobednik nad grobom, Mojsije kao predstavnik vaskrslih, i Ilija kao predstavnik onih koji će živi otići na nebo.

Ovaj prizor odgovara onome što je Pavle opisao u 1. Solunjanima 4, gde kaže da će sam Gospod sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre, a potom živi koji ostanu biće uzeti na nebo sa njima.

Drugim rečima, Hristovo preobraženje u malom prikazuje Njegovo carstvo.

Prema tome, šeol u Starom zavetu i hades u Novom zavetu – sasvim je ispravno prevesti ih sa grob, izuzev, svakako priče o bogatašu i Lazaru, jer je u njoj Hristos predstavio hades u tradicionalnom shvatanju njegovih savremenika.

Ne treba da se bojimo šeola, groba, tog mesta potpune tišine i mraka jer je Hristos zadobio ključeve smrti i groba. Mrtvi u šeolu spavaju, i ne znaju ništa.

Da li se bojite da večeras zaspite? Nikako; ali i smrt znači da ćete samo spavati malo duže, i probuditi se kad se Hristos vrati. Pavle kaže da je smrt kao osa bez žaoke. Smrt je kao senka, senka smrti – „neću se bojati zla“. Senka nije opasna.

Smrt je pobeđeni neprijatelj jer je Hristos pobedio sotonu, kneza smrti. Završićemo važnim tekstom koji izražava suštinu onoga o čemu smo govorili.

Rimljanima 8,11: „A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživjeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojim koji živi u vama.“

Dakle, ako u svom srcu gajimo duh Hristov, taj duh, koji je i njega podigao, podići će i nas. Nada hrišćanina nije u besmrtnosti duše: onda bi trebalo da se na sahranama radujemo. Nada naša je Hristos i njegovo vaskrsenje. Ako je on naša nada, ako se na njega oslanjamo, možemo biti sasvim sigurni da će se on vratiti po nas i da ćemo vaskrsnuti i poći mu u susret na oblacima nebeskim (1. Solunjanima 4, 13-18).