Tekst koji proučavamo opisuje težak porođaj Jakovljeve voljene supruge Rahilje, koji je nastupio prilikom njihovog povratka iz Mesopotamije u Hanan. Tom prilikom, kao što znamo, Rahilja je i umrla, a sinu kog je rodila otac će dati ime Venijamin, « sin moje desne ruke ».

1.Mojsijeva 35,18: „I kad se veoma mučaše, reče joj babica: ne boj se, imaćeš još jednog sina. I kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija; ali mu otac nadjede ime Venjamin.“

Zastupnici urođene besmrtnosti čoveka koriste ovaj tekst kao dokaz da postoji besmrtna duša koja nadživljuje telo.

Da bismo ga tumačili usklađeno sa celokupnom Biblijom, moramo se vratiti u trenutak stvaranja čoveka. Neophodno je i da upoznamo značenje pojmova kojima se Stari zavet služi da opiše građu čoveka.

1. Mojsijeva 2,7: „I stvori Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i udahnu mu u nos duh životni [nišmat hajim]; i posta čovjek duša živa [nefeš haja ; NIV:  „a living being“].“

Ovde ne stoji da je čoveku DANA duša niti da IMA dušu. Ovaj tekst jasno kaže da je prvi čovek POSTAO duša, nefeš.

Čovek se sastoji od zemljanog tela i duha Božijega. Ta dva elementa daju dušu.

Isaija 64,8: „Ali sada, Gospode, ti si naš otac; mi smo kal [glina, hebr. homer], a ti si naš lončar, i svi smo djelo ruku tvojih.“

Duh i dah u Starom zavetu: ruah i  n^ešama

Problem nije u razumevanju čovekove telesne prirode: svi se tumači Biblije slažu u pogledu čovekova tela. Problem je u razumevanju duh koji ga čini živim, čini čovekom. Važno je da pomenemo da je pojam „duha“ u Starom zavetu pokriven dvema rečima: jedna je ruah, a druga reč je skoro sinonim ove prve, n^ešama. Ove dve reči označavaju životni princip u telu.

N ^ešama se obično prevodi kao „dah“, a ruah kao „duh“.

Potrebno je i da istaknemo činjenicu da je jevrejska književnost snažno prožeta strukturom zvanom paralelizam. Postoji sinonimni paralelizam (Priče 19,25; 20,28; 21,18; 24,11) – kada je ista misao izražena u oba dela stiha, samo različitim – i istoznačnim – rečima, i on je značajan za izučavanje reči koje se odnose na duh i stanje mrtvih.

Postoje i antitetički paralelizam, kada se u drugoj polovini iskazuje suprotno od onoga što sadrži prva polovina stiha (npr. Priče 10,1.27; 11,1.4 15,1.21.), kao i sintetički paralelizam, kada druga polovina stiha dopunjava ono što je rečeno u prvoj polovini (Priče 8,17; 15,23; 16,6, 22,6.23, itd.) Nas, u ovom kontekstu, posebno zanima sinonimni paralelizam.

Šta je, po Bibliji, duh?

Videćemo da se u Bibliji duh pre svega odnosi na životnu silu, energiju, „električnu struju“ koja telu daje životnost tako da funkcioniše. Evo nekoliko stihova sa ruah i n^ešama.

Jov 33,4 :“Duh [ruah] Božiji stvorio me je, i dah [n^ešama] svemogućeg dao mi je život.“

Primetite sinonimni paralelizam između pojmova ruah i n^ešama.

Jov 27,3: „Dok je duša [nišmat] moja u meni, i duh [ruah] Božiji u nozdrvama mojim […]“

Primetite da Daničić prevodi ovde nišmat (oblik imenice n^ešama) kao duša. Neki starozavetni stihovi kažu i da je n^ešama u nozdrvama (Ps. 18,15 ; Is. 2,22). Ove dve reči se odnose na dah života.

Isaija 42,5 : „Ovako govori Bog Gospod, koji je stvorio nebesa i razapeo ih, koji je rasprostro zemlju i što ona rađa, koji daje disanje [n^ešama] narodu što je na njoj i duh [ruah] onima što hode po njoj:“

Opet se ovde koriste ruah i n^ešama kao sinonimi.

Da li znate da se i za životinje u Bibliji kaže da imaju ruah i n^ešama?

Propovednik 3,19-21 : „Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh [ruah]; i čovjek ništa nije bolji od stoke. Jer je sve taština. Sve ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraća u prah. Ko zna da duh [ruah] sinova ljudskih ide gore, a duh [ruah] stoke da ide dolje pod zemlju?

Da li to znači da su životinje i ljudi isto? Isto jesu u pogledu sile koja pokreće njihova tela. To je slično kao frižider i kompjuter: kompjuter je mnogo složeniji, ali oba idu na struju. Sila koja ih napaja jednostavno pokreće oba da obavljaju svoju funkciju.

Dakle, ista sila, ali različita funkcija koju imaju ljudi i životinje – duh života je isti.

Duh i dah u Novom zavetu: pneuma

Pregledajmo nekoliko novozavetnih stihova o duhu. U Novom zavetu postoji samo reč pneuma.

Jakov 2,26: „Jer kao što je tijelo bez duha mrtvo [soma horis pneumatos nekron], tako je i vjera bez dobrih djela mrtva.“

Bez duha čovek je mrtav. Telo i duh moraju biti zajedno.

Otkr. 11,7.11: „I kad svrše svjedočanstvo svoje, onda će zvijer što izlazi iz bezdana učiniti s njima rat, i pobijediće ih i ubiće ih. I poslije tri dana i po duh života [pneuma zoes] od Boga uđe u njih; i staše oba na nogama svojima, i strah veliki napade na one koji ih gledahu.“

Postoji zanimljiv tekst u Starom zavetu, 37. poglavlje Jezekilja (v. st.  5,6,8-10.14), gde je poljana puna suvih kostiju, a onda Bog poziva: „od četiri vjetra dođi, duše [ruah], i duni na ove pobijene da ožive“.

Pogledajmo još jedan tekst sa pneuma.

Jn. 19,30: „I preklonivši glavu predade duh [pneuma].“

Dakle, prestao je da diše. Nikakav svesni duh nije napustio Hrista i otišao na nebo. To vidimo i po tome što Hristos posle vaskrsenja kaže Mariji: „ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu“ (Jovan 20,17).

Duša: nefeš i psyhe

Šta je duša?

1.Mojsijeva 2,7: „… i posta čovjek duša živa [nefeš haja]“.

Da li znate da se u Starom zavetu nefeš često prevodi kao „ljudi“?

1.Mojsijeva 14,21: „A car sodomski reče Avramu: daj meni ljude [nefeš – apsolutna jednina], a blago uzmi sebi.“

1.Mojsijeva 12,5: „I uze Avram Saru ženu svoju i Lota sina brata svojega sa svim blagom koje bjehu stekli i s dušama koje bjehu dobili u Haranu; i pođoše u zemlju Hanansku, i dođoše u nju.“

Reč nefeš se nekad prevodi kao „život“.

3. Mojs. 17,11: „Jer je duša tijelu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar da se čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća.“

[Ponegde nefeš može da se odnosi čak i na mrtvaca:

3. Mojsijeva 19,28: „Za mrtvacem [nefeš] ne režite tijela svojega, ni udarajte na se kakvih biljega. Ja sam Gospod.“

Evo kako glasi Jangov doslovni prevod ovog stiha:

^YLT Leviticus 19:28 ‘And a cutting for the soul [mrtvac – nefeš] ye do not put in your flesh; and a writing, a cross-mark, ye do not put on you; I am Jehovah.

Takođe,

4. Mojs. 6,6: „Dokle traju dani za koje se učinio nazirej Gospodu, neka ne pristupa k mrtvacu [nefeš met – dosl. „mrtva duša“, „duša mrtvog“].”

^YLT Numbers 6:6 ‘All days of his keeping separate to Jehovah, near a dead person he doth not go;

Svi prevodi kažu: „neka ne pristupa mrtvacu“ i ne pominju dušu.]

Psalam 22,20: „Izbavi od mača dušu [nefeš] moju, od psa jedinicu [monogenes[1]] moju.“

U ovom stihu KJV kaže my soul, ali NKJV kaže deliver me.

Ezek. 18,4: „Gle, sve su duše [nefeš] moje, kako duša [nefeš] očina tako i duša [nefeš] sinovlja moja je, koja duša [nefeš] zgriješi ona će poginuti.“

Da li, dakle, duša može umreti? Ovde jasno stoji da će duša koja zgreši umreti.

Psalam 30,3: „Gospode! izveo si iz pakla [šeol] dušu [nefeš] moju, i oživio si me da ne siđem u grob.“

Evo paralelizma: izveo si iz šeola moj nefeš = oživeo si me da ne siđem u grob.

Psalmista govori o vaskrsenju!

Dakle, duša može da ide u grob! Štaviše, onaj ko siđe u grob prema ovom tekstu – nije živ. Šta to on zapravo kaže? „Izbavio si moj život od groba.“

Psalam 49,15: „Ali će Bog dušu [nefeš-nafši] moju izbaviti iz ruku paklenih [Šeol]; jer me on prima.“

Dakle, Bog će izbaviti moj život od groba.

**********************************

U Novom zavetu, pogledajmo stihove sa terminom psyche.

Sledeći tekst nam jasno pokazuje da je nefeš = psyche.

1.Kor. 15,45: „Tako je i pisano: prvi čovjek Adam postade u tjelesnom životu, a posljednji Adam u duhu koji oživljuje.“

^KJV 1 Corinthians 15:45 And so it is written, The first man Adam was made a living soul [psyhe zosan]; the last Adam was made a quickening spirit [pneuma zoopoioun].

^BYZ 1 Corinthians 15:45 Ou[twj kai. ge,graptai( VEge,neto o` prw/toj a;nqrwpoj VAda.m eivj yuch.n zw/sanÅ ~O e;scatoj VAda.m eivj pneu/ma zw|opoiou/nÅ

^YLT 1 Corinthians 15:45 so also it hath been written, ‘The first man Adam became a living creature,’ the last Adam is for a life-giving spirit,

Kada proučimo grčki tekst, jasno vidimo da Pavle citira Postanje 2,7 – što se iz Vukova prevoda uopšte ne vidi. Prema tome, kada uporedimo termine u Postanju 2,7 i ovde u 1. Korinćanima, vidimo da su novozavetni termin psyche i starozavetni nefeš ekvivalentni.

Pavle ovde podvlači dvostruko poređenje između Adama i Hrista: duša – duh = živo – životodavno. Drugim rečima, Adam je stvoreno biće, koje je živo po daru; Hristos je dosl. “životvorni” Duh.

Dela 2,41: „Koji dakle rado primiše riječ njegovu krstiše se; i pristade u taj dana oko tri hiljade duša [psyhai].“

Kaže se da im se 3000 duša pridružilo – da li su to nevidljivi duhovi? Ne, već tri hiljade osoba.

Dela 27,37: „A u lađi bijaše nas duša [psyhai] svega dvjesta i sedamdeset i šest.“

Čak i u KJV stoji persons za psyhe.

Rimlj. 13,1: „Svaka duša [pasa psyhe] da se pokorava vlastima koje vladaju…“

Drugim rečima, svaki čovek. [Ovaj stih je utoliko zanimljivi što će kasniji pisci, pravoslavni i katolički, isticati kako vladari zemaljski imaju vlast nad telima, a crkvene vlasti (naravno, u ime Božije) nad duhom čoveka. Protestantski će pisci sve više naglašavati da vlast nad duhom čoveka, nad njegovom verom dakle, ima samo Bog, i da svetovna vlast ne može da gospodari savešću. Zloupotreba ovog stiha može podrazumevati da svetovne vlasti – mač – vladaju i „dušama“, tj. savešću i spasenjem čoveka.]

Dela 27,22: „I evo sad vas molim da budete dobre volje : jer nijedna duša [yuch/j ouvdemi,a] od vas neće propasti osim lađe.“

Da li je ovde Pavle rekao: „Utopićete se, ali nema veze: spaseni ste za večnost, važno da vam duša ne propadne.“ Ne, vrlo je jasno da je ovde duša život. Dakle, duša može propasti – smrću.

Pošto je Isus kao dete otišao u Egipat, Irod je umro, i anđeo je rekao Josifu da se vrate u zemlju Izraelovu.

Matej 2,19.20: „A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji u snu javi se Josifu u Misiru, i reče: ustani, i uzmi dijete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su izumrli koji su tražili dušu [psyhe] djetinju.“

Tražili su detetovu dušu? Kako su mogli da je se domognu ako je besmrtna? Ne, oni su tražili njegov život da uzmu, da mu otmu „jedinicu“ njegovu (Psalam 21,21) – dakle ljudima je u moći da drugom čoveku oduzmu život. Istu ideju ćemo videti i kasnije u analizi nekih tekstova iz sinoptičkih jevanđelja.

Matej 20,28: „Kao što ni sin čovječij nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu [psyhe] svoju u otkup za mnoge.“

Naravno, on je dao život za mnoge. Videli smo da je „duša tijelu u krvi“. Hristova krv – koju je simbolisala krv svih onih žrtvenih životinja – jeste život koji je dao u zamenu za naš. Njegova krv za našu. Isto to vidimo i u sledećim Hristovim rečima:

Jovan 10,11: „Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu [psyhe] svoju polaže za ovce.“

Dela 15,26: „A ljudima koji su predali duše [psyhe] svoje za ime Gospoda našega Isusa Hrista.“

Dakle, oni su rizikovali život. Da je duša besmrtna, zar bi išta rizikovali?

Pogledajmo sad dva sinoptička teksta iz Mateja i Luke, i razmotrimo jasno značenje reči psyche.

Matej 16,26: „Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet dobije a duši [psyhe] svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za svoju dušu [psyhe]?“

Luka 9,25: „Jer kaku će korist imati čovjek ako sav svijet pridobije a sebe izgubi ili sebi naudi?“

Dakle, duša je život, osoba sama. Naravno, ovde se potencira i večni život, život u neprolaznom smislu.

Razmotrimo sada tekst o Irodovoj smrti:

Dela 12,23: „Ali ujednaput udari ga anđeo Gospodnji; jer ne dade slave Bogu; i budući izjeden od crvi izdahnu.“

Vrlo je važno istaći da je glagol na kraju ovog stiha složenica ekpsyho, koja se javlja i u Delima 5,5 kada je Ananija umro, i Delima 5,10, kad je umrla njegova žena Safira. Bibleworks daje značenje „breathe one’s last, die“.

Dela 5,10: „I odmah padnu pred nogama njegovim i izdahnu. A momci ušavši nađoše je mrtvu i iznesoše je i zakopaše kod muža njezina.“

Dakle, šta biva kad izdahneš zadnji dah? Umreš.

Da li znate da je New International Version (NIV) verovatno najbolji prevod stihova o stanju mrtvih? Verzija kralja Džejmsa (1611, King James Version ili Authorised Version, KJV) često hades prevodi kao pakao, a nefeš i psyhe kao duša, a ne život, čovek. NIV, koji se danas po crkvama najviše koristi, nije savršen jer su neki delovi izbačeni [od vremena Revised Version Vestkota i Horta 80-tih godina 19. veka, NIV i dan-danas nastavlja pomalo da izbacuje i menja neke delove Biblije], sa čim se ne slažemo, ali je u pogledu stanja mrtvih najbolja. Evo nekih stihova u kojima se vidi razlika u prevodu pojma psyhe u verzijama King James i NIV. [Pozivamo čitaoca da uporedi sa srpskim prevodima:]

Npr. Dela 2,27 – KJV: my soul in hell/ NIV: me in the grave

Dela 2,43: KJV: fear came upon every soul / NIV: upon everyone

Rimljanima 2,9: KJV: upon every soul/ NIV: upon every human being

Rimljanima 13,1: every soul /everyone be subject to the higher power

Jevrejima 10,38: my soul has no pleasure / I have no pleasure

Jevrejima 10,39: saving of the soul. / those who are saved

Jakov 5,20: saves a soul from death / saves him from death

Luka 21,19: In your patience possess ye your souls/ By standing firm you will gain life.

Dela 2,41: 2000 souls / 2000 were saved

Jevrejima 13,17: they watch for your souls / keep watch over you  

Matej 12,18: my soul is well pleased / I am well pleased

Dakle, psyhe je ličnost, pojedinac.

Luka 12, 19.20 : „I kazaću duši svojoj: dušo [psyhe]! Imaš mnogo imanje na mnogo godina; počivaj, jedi, pij, veseli se. A Bog njemu reče: bezumniče! Ovu noć uzeće dušu [psyhe] tvoju od tebe; a što si pripravio čije će biti?“

NIV: „say to myself… you have plenty… this very night your life will be demanded of you..“

Dakle, „uzeće ti život“: Imajte na umu da ovo nije adventistički prevod.

[Kada su u pitanju stihovi poput ovog, nikad ne treba smetnuti s uma da Biblija nije naučna studija, matematička analiza, pravni kodeks, i da njen jezik nije uvek rigorozno biran da bi svaki termin bio jednoznačan. To je i pesnička knjiga, i, pogotovo kad je reč o Novom zavetu, knjiga pisana jezikom svakodnevne komunikacije, baš kao i u našem standardnom jeziku. Biblijski termini imaju ponekad prošireno i figurativno značenje, ne samo osnovno.] Uostalom, i danas se

u običnom govoru koristi figurativni rečnik: „večeras nije bilo žive duše na predavanju“, „duša mu u nosu“, „trčao sam kao bez duše“, čiji cilj nije da ukaže na besmrtne i bestelesne duše, nego imaju više ili manje preneseno značenje: „nikog živog“, „jedva je živ“, „nisam živ“, itd.

Jakov 5,19.20: „Braćo! Ako ko od vas zađe s puta istine, i obrati ga ko, neka zna da će onaj koji obrati grešnika s krivoga puta njegova spasti dušu od smrti [psyhe], i pokriti mnoštvo greha.“

Dakle, još jednom, duša može umreti – i uvek pod istim uslovima: ako greši. Može – jer je duša život. Pri tome se ovde misli ne na to da onaj koji ne greši neće nikad umreti, već se misli da drugu smrt, na konačno uništenje života drugom smrću. Jakovu je stalo do večnog života, ne privremenog i kratkog koji za sve nas ima granice.

Nekoliko hermeneutički problematičnih tekstova

Pogledajmo neke teže tekstove.

Prvi od njih govori o Evtihu, koji je pao s visokog prozora na drugom spratu, i umro.

Dela 20,10: „A Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: ne brinite se, jer je duša njegova u njemu.“

Čak i KJV prevodi ovde „his life is in him“.

Da rezimiramo: nijedan stih u Bibliji ne kaže da je duša nedodirljiva, besmrtna ili svesna posle smrti.

Stotinama puta se reči psyhe i nefeš koriste u Bibliji i uvek znače „život, osoba, čovek“.

Pogledajmo sada 1. Car. 17,17.20.21: „A poslije toga razbolje se sin ženi domaćici, i bolest njegova bi vrlo teška, tako da izdahnu. I ona reče Iliji: šta je tebi do mene, čovječe Božiji? Jesi li došao k meni da spomeneš bezakonje moje i da mi umoriš sina? A on joj reče: daj mi sina svojega. I uzev ga iz naručja njezina odnese ga u gornju klijet., gdje on sjeđaše, i položi ga na postelju svoju. […] I pruživ se nad djetetom tri puta zavapi ka Gospodu govoreći: Gospode Bože moj, neka se povrati u dijete duša [nefeš] njegova. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dijete duša njegova, i oživje.“

Tekst i sam kaže: u dete se vratio život – i ožive.

A šta je sa onim tekstom: „Ne bojte se onog koji može ubiti telo, ali duše ne može ubiti“?

Pogledajmo Matej 10,28: „I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo a duše ne mogu ubiti: nego se bojte onoga koji  može i dušu i tijelo pogubiti u paklu [geene].“

Dakle, neko može da ubije i telo i dušu, i to u paklu! [Nije dakle tačno ono što, primera radi, uče pravoslavni teolozi – da duša ima početak, kada je stvorena, ali da je od tada nadalje besmrtna, i da je ni sam Bog ne može uništiti.] O čemu se ovde radi?

Obratimo pažnju na razliku onih i onoga: oni su sve one sile ovozemaljske koje mogu ubiti čoveka, učiniti da umre prvom smrću. Onaj, međutim, ima vlast da „ubije dušu“, a ne samo telo, tj. da zauvek uništi život – drugom smrću (Otkrivenje 20,6.9.10.14). [To nije đavo – on nema vlasti nad čovekovom večnošću – nego Bog, u čijoj je vlasti druga smrt. Hristos kaže: ne bojte se prve smrti, jer sile zemaljske mogu da unište samo telo; duša, život čoveka, nije u njihovoj vlasti („vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kad se javi Hristos, život vaš, onda čete se i vi s njime javiti u slavi.“, Kol. 3,3,4). Bog  može da vaskrsne čoveka; međutim, treba da imamo na umu da loš život donosi sa sobom i samoosudu: uništenje duše, večnu smrt. Matej 10,28 tematski je vezan za Jevrejima 2,15: „da izbavi one koji od straha od smrti u svemu životu biše robovi“).]

Ključ je u stihu 39: „Koji čuva dušu svoju, izgubiće je; a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.“

[Drugim rečima: ko je spreman da čini zlo ili da ne čini dobro iz straha od ovozemaljskih sila, da ga ne ubiju, izgubiće i taj (jer ionako umire) i večni život (jer je pristao na zlo); onaj ko izgubi smrtni život – umre – Hrista radi, dakle na pravdi Boga i u ime Božijih načela, taj će naći dušu –vaskrsnuće u večni život.

Osim toga, primetimo da pakao u VUkovom prevodu odgovara pojmu geena.On je u grčki tekst došao pravo ih hebrejskog, gde potiče od Ge Hinoma, mesta pored Jerusalima gde su spaljivali otpatke. Gehena označava oganj koji će sve spaliti na kraju. Upor. Mat. 5,29 i dalje.]

Paralelan stih u sinoptičkom jevanđelju je šlag na tortu.

Luka 12,4.5: „Ali ja vam kažem, prijateljima svojim: ne bojte se od onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam kazati koga da se bojite: bojte se onoga koji ima vlast pošto ubije baciti u pakao [geena]; da, kažem vam, onoga se bojte.“

Ovo je potvrda našeg objašnjenja: bojte se onoga koji ima vlast nad prvom i drugom smrću – Boga. [Poruka je jasna: mnogo je jači i opasniji Bog, koji vlada svemirom, nego đavo, koji ima ograničenu vlast na Zemlji do Hristovog povratka. Ljudi se boje materijalnih, neposrednih, privremenih moćnika, a gube iz vida nekog moćnijeg, vladara večnosti, koji se povukao da ljude ne bi prisiljavao na odluku.]

A reč pakao? Celo jedno predavanje biće samo o tome.

Vratimo se na polazni stih:

1.Mojsijeva 35,18: „I kad se veoma mučaše, reče joj babica: ne boj se, imaćeš još jednog sina. I kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Benonija; ali  mu otac nadjede ime Benjamin.“

 „As her soul was departing…“

Značenje ovog teksta je prosto: život je napuštao njeno telo, i to na engleskom stoji u zagradama – „(for she died)“

Pročitajmo još nekoliko stihova:

Psalam 146,4: „Iziđe iz njega duh [ruah – ruho], i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.“

Psalam 104,29.30: „Odvratiš lice svoje, žaloste se; uzmeš im duh [ruah], ginu, i u prah svoj povraćaju se. Pošlješ duh [ruah] svoj, postaju, i ponavljaš lice zemlji.“

1.Mojsijeva 3,19: „Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“

Primetimo da Bog kaže Adamu da on, Adam, ide u zemlju, a ne na nebo kao duša.

Propovednik 12,7: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh [ruah] se vrati Bogu, koji ga je dao.“

Biblija nam kaže da će one koji su umrli sa verom u Hrista podići njegov glas na dan vaskrsenja.

Plata za greh nije večni život, nego – smrt. Izostanak života. Poricati smrtnost čoveka, smrtnost duše, znači poricati da greh donosi smrt; štaviše, to znači poricati da Bog stvoritelj ima vlast nad čovekovim životom. Kao da se život pobunjenog čoveka, pobunjene duše, pretvara u nedodirljivi i večni entitet koji postoji nezavisno od Boga i njegove volje – naravno, ovo je sotonska nauka koja ohrabruje sve koji se s Bogom nisu pomirili da veruju da će na kraju živeti večno iako su odbacili Onoga koji je izvor života.

Verovanje u besmrtnu dušu koja svesno opstoji na nebu bez tela znači i ne razumeti vrednost tela, i podvojiti ono što je Bog sastavio u jedno – duh i telo.

Odbacivanje tela i vazdizanje duše kao jedinog božanskog i besmrtnog u čoveku – to je i teološka podloga za smelost da se, u ime Boga, čovečije telo povređuje i muči, kao da nije deo čoveka, sam čovek. U ime spasenja duše, zaraćene s telom, vekovima je upravo izopačena crkva mučila i pobila hiljade tela „da se spase duša“.

Ukratko – verovanje u dušu kako besmrtni i netelesni entitet znači verovati sotoni, a ne Bogu.

Naprotiv, smrtna duša – tj. živo biće, čovek – znači da pripadamo Bogu u celosti, i da nismo odmetnuti bogovi u svemiru. To znači da možemo da mu poverimo svoju budućnost – i da verujemo u njegovo obećanje o vaskrsenju i večnom životu.]

Plata za greh zaista jeste smrt – nepostojanje – ali dar Božiji je večni život u Hristu. Ako ste Hrista primili u svoje srce i svoj život, nema razloga za strah od smrti: on je umro umesto nas da bismo mi vaskrsli kao on.

[1] Reč monogenes, kojom se Hristos označava u Novom zavetu, označava: 1. Njegovu jedinstvenost (reč se koristi za jedino dete roditelja) i 2. Njegovu dragocenost u Božijim očima (Jovan 1,14.18; Luka 7,12; 8,42; 9,38; Jovan 3,16.18; Jevr. 11,17;  1. Jovanova 4,9). Za potvrdu ove činjenice pogledajte i kako se ova reč koristi u Septuaginti: Ps. 21,21; Psalam 24,16; Sudije 11,34; Psalam 35,17. U defterokanonskoj Knjizi Tovijinoj četiri puta se koristi da označi jedino dete – jedinca ili jedinicu. Hristos je Božiji jedinorodni sin – jedinstven i dragocen Bogu. Eto, tog i takvog voljenog Sina žrtvovao je za nas.