“Problem vrednosti – to je pitanje o onome što činimo, čemu težimo, kako treba da se ponašamo. Pitanje, dakle, postavlja, čovek i u odnosu na čoveka; to je pitanje kompasa po kojem treba da se uprav­ljamo kad tražimo svoj put kroz život. Taj kompas je u raznim religijama i shvatanjima sveta dobio ve­oma različita imena: sreća, Božja volja, smisao, da pomenem samo neka. Različitost imena ukazuje na veoma duboke razlike u strukturi svesti onih ljudskih skupina koje su svom kompasu dale taj na­ziv. Svakako, neću da umanjujem te razlike, ali ipak imam utisak da je u svim formulacijama reč o od­nosu ljudi prema središnjem poretku sveta. Mi, na­ravno, znamo da stvarnost, za nas, zavisi od struk­ture naše svesti; oblast koja se može objektivisati samo je malen deo naše stvarnosti. Ipak, i tamo gde se pita za subjektivnu oblast središnji poredak deluje i uskraćuje nam pravo da likove toga područja po­smatramo kao igru slučaja ili samovolje. Istina, u subjektivnoj oblasti, bilo pojedinca ili naroda, može doći do mnogih poremećaja. Mogu, takoreći, demoni vladati i isterivati svoje besove, ili – da se izrazim više prirodnonaučno – mogu početi da deluju delimično poreci koji se ne podudaraju sa središnim poretkom, koji su odvojeni od njega. Međutim, na kraju ipak uvek prodre središnji poredak, ono Jedno, da se izrazim u skladu s antičkom terminologijom, sa kojim jezikom religije stupamo u vezu. Pita li se za vrednosti, izgleda da zahtev glasi: treba da po­stupamo u smislu tog središnjeg poretka, upravo da bismo sprečili poremećaje koji mogu nastati usled odvojenih delimičnih poredaka. Dejstvo onog Jednog ispoljava se već u tome što mi sve što je sređeno osećamo kao dobro, a sve što je poremećeno, zamršeno i haotično – kao zlo. Prizor grada razore­nog atomskom bombom čini nam se stravičnim, ali se radujemo ako je ljudima pošlo za rukom da se neka pustinja pretvori u cvetno, plodno zemljište. U prirodnoj nauci, središnji poredak se poznaje po tome što, najzad, možemo primenjivati metafore kao što je ‘priroda stvorena po tom planu’. I na tom mestu je moj pojam istine povezan sa stanjem stvari na koje se misli u raznim religijama. Nalazim da se o svim tim povezanostima može misliti kudikamo bo­lje otkako smo shvatili kvantnu teoriju, jer u njoj možemo na apstraktnom matematičkom jeziku formulisati jedinstvene poretke obuhvatajući veoma prostrane oblasti; ipak, u isti mah uviđamo kako smo, kad običnim jezikom hoćemo da opišemo dejstva tih poredaka, upućeni na poređenja, na komplemen­tarne načine posmatranja, koji se mire sa paradok­sima i prividnim protivrečnostima.”

“Da, taj model mišljenja sasvim je razumljiv”, odgovori Volfgang, “ali šta si imao u vidu onom na­pomenom da središni poredak uvek prodre? Taj po­redak postoji ili ne postoji. Šta treba da znači to ‘prodre’?”

“Imao sam u vidu nešto sasvim banalno, to jest činjenicu, na primer, da posle svake zime ipak na livadama cveta cveće i da se posle svakog rata gra­dovi opet izgrađuju, da se, dakle, haotično uvek pre­tvara u nešto sređeno.”

Neko vreme smo išli ćutke jedan pored drugog i ubrzo smo stigli da kraja Duge linije. Otuda smo nastavili put uskim nasipom, isturenim u lučki basen, do malog svetionika. Na severu je svetla crven­kasta pruga iznad horizonta još pokazivala da sunce, ne odveć duboko ispod te linije, kreće ka istoku. Ob­risi zgrada u lučkom basenu ocrtavali su se sasvim oštro. Pošto smo neko vreme stajali na kraju nasipa, Volfgang me zapita prilično neposredno:

“Veruješ li stvarno u nekog ličnog boga? Znam, naravno, da je teško dati jasan smisao takvom pi­tanju, ali pravac pitanja svakako je saznatljiv.”

“Smem li to pitanje formulisati drukčije?” upi­tah. “Onda bi ono glasilo: možeš li, ili može li se, središnjem poretku stvari ili zbivanja, u koji se ne može sumnjati, prići tako neposredno, stupiti s njim u vezu tako neposredno kao što je to mogućno kad je u pitanju duša drugog čoveka? Ja ovde izričito upotrebljavam reč duša, koja se teško može pro­tumačiti, kako me ne bi pogrešno razumeo. Ako ta­ko pitaš, odgovorio bih: da. I mogao bih, budući da ovde nisu važni moji lični doživljaji, da podsetim na čuveni tekst koji je Paskal uvek nosio uza se, a koji je počinjao rečju „Vatra“[1], iako taj tekst ne bi važio za mene.”

“Misliš li, dakle, da središnji poredak može biti pri­sutan s istim intenzitetom kao i duša nekog drugog čoveka?”

“Možda.”

“Zašto si upotrebio reč duša, a nisi govorio prosto o drugom čoveku?”

“Zato što reč duša upravo ovde označava sre­dišnji poredak, središte kod jednog bića koje u svo­jim spoljašnjim pojavnim oblicima može da bude veoma raznoliko i nepregledno.”

“Ne znam da li tu mogu da te pratim do kraja. Ne smemo precenjivati ni svoje sopstvene doživljaje.”

“Svakako. Ali i u prirodnoj nauci se pozivamo na sopstvene doživljaje, ili na tuđe, ako su nam verodostojno saopšteni.”

“Možda nije trebalo da pitam ovako. Međutim, radije bih se vratio na naš početni problem, na po­zitivističku filozofiju. Ona je tebi strana, jer kad bi hteo da se držiš njenih zabrana, ne bi mogao da go­voriš o svim tim stvarima o kojima si upravo govo­rio. No zaključuješ li iz toga da ta filozofija uopšte nema nikakve veze sa problematikom vrednosti? Da u njoj načelno ne može biti nikakve etike?”