Ренесансни повратак Европе античким узорима Грчке и Рима, с једне стране, као и оригиналном тексту Светог писма, с друге – у трагању за вековним идеалом апостолског хришћанства – проистекао је из привредних, политичких и културних услова који су сазревали стотинама година. Наиме, сва материјална и духовна обележја најславније од свих ренесанси – оне у XV и XVI веку, која је изродила и реформацију и протестантизам

резултат су и продужетак вишестолетне еволуције друштва, која је опет проистекла из тековина једног другог препорода у зениту средњег века.

Заправо, сасвим је утемељено тврдити да је историја човечанства непобитан доказ Соломуновог уверења по коме „нема ништа ново под сунцем” (Проп. 1:9). Довољно је да сагледамо историју учења реформатора XVI века да бисмо увидели како је јединственост реформације заправо била у томе што је у складан теолошки систем објединила – и то у политичком окружењу које је коначно било повољно за њихово учвршћење у друштву – библијска учења која су већ раније у историји заступали и проповедали неки други реформатори, с више или мање успеха, плативши већу или мању цену за изрицање политички неподобне истине. Нема ништа ново под сунцем: од када је Бог створио свет, поколења усвајају или одбацују различите идеје, а оне час одређују државно уређење и обликују јавно мњење, час опстају у тајности, прогоњене од власти и службене идеологије, неговане и преношене с колена на колено у окриљу мањинских, дисидентских верских или филозофских група и праваца. „Тко би гори ето је доли, а тко доли гори устаје”,^[1] каже Иван Гундулић, дубровачки барокни песник, у свом Осману. Према једној другој метафори, клатно историје без престанка се њише час улево, час удесно, и то све брже. Реформе запљускују друштво у таласима. Тако су и услови за настанак и опстанак ренесансе, као и протестантске реформације, припремани вековима раније.

У том смислу је изузетно важно нагласити да западна цивилизација показује изузетно занимање за библијске језике, хебрејски и грчки, много пре ренесансе XV и XVI века.^[2] Нарочито је једна од средњовековних ренесанси, она из XII/ XIII века (оквирно), ударила економске, политичке и културне темеље за настанак ренесансе XV и XVI века. Догађаји који ће обележити крај XI, цео XII и XIII век довешће до трансформације Европе и припремити је за велику цивилизацијску револуцију коју симболишу Микеланђело, Колумбо, Коперник, Гутенберг, Лутер, Френсис Бејкон и многи други.

У низу таквих чинилаца, овом приликом помињемо:

1. Појединачна путовања Европљана на Исток (попут оног најславнијег које ће Марко Поло описати у Милиону),
2. Присуство Мавара на Сицилији и, током осам векова, у Шпанији (све до краја XV века), као и
3. Крсташке ратове.

[1] Тј. „горе”, односно „доле”.

[2] Не заборавимо да ће и пад Цариграда 1453. изазвати егзодус многобројних византијских учењака и теолога на Запад, и тиме значајно допринети бољем разумевању и дубљој егзегези новозаветног текста.