Вековно арапско присуство у Шпанији сматра се данас моћним чиниоцем у културном преображају Европе. У свим арапским земљама, па и у маварској Шпанији, емири и калифи на својим су дворовима окупљали учене и уважене представнике све три религије Књиге. Захваљујући арапским преводима грчких оригинала, у хришћанске центре учености, црквене школе и универзитете, доспеће, путем све интензивније културне размене, вековима непозната дела највећих умова античке Грчке и Рима, као и Византије, али и славна дела арапске науке, која ће највећи учењаци Европе превести на латински.

Толедо је најпознатији од свих преводилачких центара оног времена. Такође, захваљујући подстреку опата манастира Клини у Паризу, Куран по први пут преводе на латински језик 1142. године. Јеврејин Петрус Алфонси преводи и дела књижевности Истока, међу којима су и најстарији познати преводи прича из индијске Панчатантре и арапских Хиљаду и једне ноћи.

На овај је начин Европа упознала многа дела Еуклида, Птоломеја, Аристотела, Платона, Архимеда, Хипократа и Галена. Чудесно благо арапске цивилизације, која ће сјединити знања Истока и Запада, прошлости и садашњости, постаће доступно европским ученим људима преко латинских превода дела Ал Хваризмија из области алгебре, Ал Разија из медицине, Авицене и Авероеса из медицине и филозофије, Ал Киндија и Ал Фарабија из филозофије, и многих других. Ови текстови извршиће највећи утицај на филозофију, на математичке дисциплине, астрологију и медицину. Европа ће на прелазу у XIII век прећи на арапске бројке, што сада подразумева и нулу. Речи за царину и порез, као и наше речи базар и чек, арапског су порекла. Сматра се да је, путем превода и крсташких ратова, у европске језике ушло око 1000 речи арапског порекла или речи из других азијских језика којима је арапски био посредник.

Управо у овом периоду настају први универзитети Европе. Прве су факултете основале Болоња у XI веку и Модена у XII веку, а с почетка XIII века основани су и универзитети у Паризу, Оксфорду, Кембриџу и Монпељеу. Следе, такође у XIII веку, Саламанка, Падова, Напуљ, Тулуз, Рим, Сијена, Лисабон… Сам појам универзитета указује на његову сврху – пружање свестраног знања из разноврсних дисциплина ученим људима који га могу објединити у складну целину и даље га развијати и преносити новим поколењима. Кроз размене студената и професора, кроз егзегезу и превођење, универзитети су заиста отварали пролазе у друга времена и просторе, у друге културе, из којих је Европа могла да црпе знање потребно да надрасте прилике настале после крсташких ратова.

Сазнање да у арапским земљама постоји толико знање непознато у Европи оног времена мамило је европске интелектуалце, тако да је Абелар, реагујући на различите притиске својих такмаца, у једном спису признао: „Често сам, Бог ми је сведок, падао у толико очајање да сам помишљао да напустим хришћанске земље и одем код неверника, и да по сваку цену стекнем право да као хришћанин живим међу непријатељима Христовим” (Historia calamitatum).