Реч ренесанса означава у романским језицима „новорођење”, „препород”. Најпознатија и најутицајнија ренесанса свих времена, која је окончала миленијум средњег века, и којом отпочиње савремена историја Европе, наступила је у Италији већ средином XIV века: Данте, који живи на размеђи епоха, умире 1321. године, Ђовани Бокачо, писац Декамерона који усред епиде- Данте Алигијери (1265–1325) мије куге слави медитерански хедонизам, умреће лета 1375, годину дана после Франческа Петрарке, писца Канцоњера, чији ће сонети љубавну поезију учинити омиљеним жанром ренесансе. Међутим, XV век је у Италији златно доба ренесансе и зато је и изван њених граница познат под посебним именом – Quattrocento. То је век Фиренце и моћне породице Медичи, век у ком су живели и делали фра Анђелико, фра Филипо Липи, Леонардо, Микеланђело, Филипо Брунелески, Рафаел, Ботичели, Донатело, Верокијо, Пјеро дела Франческа, Гирландајо. Ренесанса се у Италији протеже и на XVI век, с Макијавелијем и Кастиљонеом, Андреом дел Сартом, Веронезеом. У остатку Европе ренесанса обухвата углавном XVI век, подударајући се дакле хронолошки с реформацијом.

Ренесанса у суштини и јесте препород, новорођење погле да на свет који је спајао Грке и Римљане – хуманизма. Сама реч хуманизам потиче од латинског придева humanus, тј. „људски”. Стога су хуманистима прозвани учењаци који су на темељу ерудитског познавања грчке и античке цивилизације (кроз оригиналне текстове или латинске преводе) усвојили човекоцентрични поглед на свет, као супротност теолошкој мисли Цркве, која себе издиже као посредницу између Бога и људи, а занемарује значај појединца и одбацује вредност свему овоземаљском. Хуманисти су, међутим, већином били веома религиозни људи – значајан број њих бавио се истовремено и теологијом (понекад и алхемијом) – али њихов поглед на свет надмашује њихово време и његову идеологију. Тако у ренесанси упоредо владају, а понекад се и сукобљавају, теоцентризам и антропоцентризам. За једне, филозофија је слушкиња теологије, а црквени оци и сабори одређују шта је истина и правда. До тог времена, теоцентризам се у пракси своди не на власт Божију, већ на власт Цркве – у име Божије, свакако – над друштвом и над савешћу појединца, што ће свакако својим практичним импликацијама додатно допринети привлачности хуманистичке алтернативе.

За хуманисте пак „човек је мера свих ствари; оних које јесу да јесу, а оних који нису да нису” (приписује се Протагори).

Једна од основних лозинки ренесансног хедонизма исказана је у краткој Хорацијевој формули Carpe diem, дословно: „Зграби [тј. искористи] дан.” Према оваквом схватању, толико присутном у свакодневном животу виших слојева ренесансног друштва, једини лек за пролазност живота састоји се у томе да се он у пунини проживи и да се у њему што више ужива. Другим речима: „Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети.” (Исаија 22:13; 1. Коринћанима 15:32). Да, нема ништа ново под сунцем. У сликарству се, према многим ауторима, ова промена огледа и у увођењу перспективе: свет је за сликарство одсада онакав каквим га види човек, не онакав како сликар замишља да га види Бог.

Између ове две крајности, јављају се верски реформатори. Удаљавајући се и од хуманистичког антропоцентризма и од клерикализма Цркве, реформација, с једне стране, неоспорно подразумева доктринарни теоцентризам – где је Бог средиште света,

Библије и цркве, као и мерило истине и морала – али Црква, сачињена од погрешивих људи, за реформаторе више није апсолутни арбитар у питањима истине нити искључиви Божији посредник. Чувене девизе реформатора

Sola Scriptura, Sola fide, Sola gratia и Soli Deo gloria^[1] заправо искључују све друге верске ауторитете: ни традиција, ни одлуке црквених сабора, ни мишљење црквених отаца нису непогрешиво мерило истине и вере. Човек се не спасава кроз исповедање, сакрамент покоре или хаџилук; слава и част не припадају Цркви, састављеној од људи, већ само Богу. Сукоб Мартина Лутера и „свете мајке Цркве” показаће да појединац може бити у праву, а да Црква као целина погреши.

Већ је за Христово хришћанство речено да је у робовласничко друштво свог времена унело индивидуализам кроз инсистирање на личној вери и одговорности пред Богом и молитви насамо. Реформација ће поновити иста ова учења, и сјединити их с новозаветним учењем о свештенству свих верника. Општење с Богом без иједног другог посредника – Цркве или свеца – осим Исуса Христа води ка индивидуацији верника као личности, чија савест не подлеже контроли институције. У том је смислу врло јасан удео хуманизма у протестантизму. Ниједно друго раздобље до тада није личној религиозности дало толики легитимитет.

Еразмо Ротердамски (1466-1536) до данас остаје симбол хуманисте и теолога без мантије, слободоумног и скептичног према црквеној пракси. Са својом Похвалом лудости или сатиром Iulius exclusus, Еразмо је био истински верски реформатор чија су се дела, у  (1466–1536) којима исмева људску неразумност у свакој сфери живота, а посебно верска

застрањења свештених лица, читала по свим дворовима и у свим угледним кућама Европе. Оно што ће Волтер бити у праскозорје Француске револуције, то је Еразмо за протестантску реформацију. Премда се није одважио на политичку борбу за ослобођење од папског Рима, надајући се да свет и у миру може досегнути владавину разума, управо је он по читавој Европи посејао семе антиклерикализма, из ког ће изнићи популарност Мартина Лутера.

Управо је Еразмо 1516. године објавио упоредно критичко издање грчког и латинског текста Новог завета (с исправкама текста Вулгате); додуше, на томе је радио и низ других хуманиста. Популарност хебрејског језика у интелектуалним круговима потиче пре свега од еванђеоског ентузијазма да се чита оригинални текст Старог завета, али, ваља признати, и од занимања за јеврејску езотерију у редовима хуманиста и клерика.

На тај начин, период предренесансе и ренесансе даје велики значај учењу двају библијских језика, грчког и хебрејског, не рачунајући латински, службени језик и језик културе Римског царства, паганског и католичког, језик Јеронимове Вулгате, језик на ком комуницирају образовани људи Европе.