Тако дакле ренесанса спаја две културе – грчко-римску и хришћанску. Два погледа на свет и две културе сретале су се и укрштале у великим делима ренесансне уметности.

У сликарству, две велике групе тема су класична митологија и библијски мотиви. Њих налазимо на сликама свих италијанских сликара, али и у делима Хуберта и Јана ван Ајка, Јеронима Боша, Луке Кранаха Старијега, Ханса Холбајна Млађег или Албрехта Дирера. Међутим, приметно је да чак и јасно хришћански мотиви одишу паганским хедонизмом. Леонардов Јован Крститељ зрачи расположењем античког сатира. Тен Ботичелијевих Мадона не разликује се од пути Венере рођене из морске пене. Ниједан Леонардов приказ библијских епизода не показује презир према људском телу, што се може и очекивати од овог сликара дендија, који је живео богато, раскошно и растрошно. Сличан закључак намеће нам се поредећи ова дела са средњовековним стереотипним приказом светаца, којима ће, напротив, Микеланђело дати снажна и мишићава тела, као да се никад неће распасти.

„Човек је мера свих ствари.”

Историја ликовних уметности ренесансе указује на значај богатих мецена из аристократских, али све више и грађанских породица које уметнике запошљавају да им овековече име кроз велика задужбинска здања и дворце у којима се стапају архитектура, вајарство и сликарство. С друге стране, нарастајући значај књижевности види се, између осталог, и у томе што писац излази из анонимата: сада га памте и славе по имену, а не само његово (анонимно) дело, као што је често бивало у средњем веку. Гутенбергова револуција омогућује велики тираж књига, што доказује да у ренесансном периоду већ постоји развијена књижевна публика, довољно бројна да би популарно дело постало део опште културе и да би утицало на јавно мњење. Популарност књиге и књижевности у ренесанси на првом месту се односи на Библију, на њене преводе и дистрибуцију. Поред свих политичких и верских забрана, она остаје најчитаније и најпопуларније дело ренесансе и, наравно, реформације. Још пре Лутеровог ступања на историјску сцену, између 1466. и 1520, објављена су чак 22 превода Библије. Свако издање имало је све више и више примерака, а све је то било недовољно да угаси жеђ човека за истином.

Ипак, ренесансног човека, са свим паганским и хришћанским у њему, најбоље ће осликати дела Вилијама Шекспира који ствара у време „Девичанске” краљице Елизабете Прве, с краја XV и почетком XVI века. Шекспирови ликови отеловљују све идејне и политичке буре његовог времена, све филозофске дилеме које растржу људе ренесансе.

Књижевност ренесансе није више задовољство учене елите – она продире у све слојеве друштва и израста у најмоћнију уметност следећих неколико векова.

Међутим, док идејна револуција захвата умове учених људи у вишем слоју дубоко хијерархизованог феудалног друштва (првенствено у аристократској и грађанској средини), историја приватног живота средњовековног, али и ренесансног човека показује да свакодневица остаје једнако неизвесна и за цара и за коњушара.