Можда најсликовитији и најсажетији приказ живота средњовековног, али, углавном, и ренесансног човека представља чувени мотив четворице јахача Апокалипсе, који је тако потресно представио Албрехт Дирер – то су болест, глад, рат и смрт. Готово ниједна генерација није била поштеђена ових посетилаца.

С почетка XVI века, земљорадња је још увелико примитивна, у великој зависности од временских прилика које се мењају из године у годину.

Четири јахача Апокалипсе (Албрехт Дирер)

Тако је године 1500. у Немачкој потпуно пропала летина. У рајској Тоскани Савонаролиног доба, с краја XV века, једне је године киша готово без престанка падала 11 месеци, што је протумачено као знак краја света. Мршаве године доводе до масовне глади и до повећане смртности, али и до појачаног верског фанатизма, који у свакој несрећи види казну Божију или дело ђавоље. Тек ће ренесансни мислиоци човека прогласити одговорним за своју судбину и способним да је узме у своје руке. Сав је Бејконов Органон, као и његово дело у целини, посвећен управо томе: његова Нова Атлантида представља запањујућу футуристичку пројекцију човековог овладавања природом „ради остварења свега што је могуће”.

Не смемо заборавити да је ренесансни свет феудално уређен, строго хијерархијски издељен. Сваки дворац има сопствени затвор, кметови су доживотно власништво племића, коме дугују беспоговорну послушност. По речима једног сељака из Игоовог романа Деведесет трећа (Quatre-vingttreize), „био бих паганин када не бих слушао свог господара [племића]! Богу дугујемо послушност; према томе [је дугујемо] и краљу јер је као Бог; према томе и властелину, који је као краљ.” Уз то сељак плаћа многобројне намете и порезе владару, цркви и властелину. На путевима се сваком локалном властелину плаћа путарина, ту царују хајдуци и вукови, овековечени у мноштву бајки, песама и прича тог доба. Порез на со посебно је мрзак народу; због њега су дизане и буне. Десетак се плаћа цркви, која такође поседује сопствене затворе и не подлеже световном феудалном законодавству. Ренесансни свет још је далеко од указа Habeas corpus (1679). Суровост утеривача пореза ушла је у легенду, попут оне о шерифу од Нотингема, противнику Робина Худа.

Просечни животни век једва да прелази 40 година. Како жене рађају готово сваке године, двоје од петоро деце умире већ на порођају, а још једно ће умрети пре доба зрелости. Бар једном у свакој генерацији један син иде у рат. Ова војна обавеза односи се и на сељака и на племића, она је питање части и део вазалске верности првој следећој инстанци на друштвеној лествици, уколико, наравно, човек није професионални ратник, одакле и долази реч soldat, тј. „плаћеник”, „професионални војник”.

Не рачунајући високу смртност новорођенчади и породиља услед елементарне нехигијене и некориштења сапуна и воде, не рачунајући сваковрсне инфекције у свакодневном животу и неизлечивост болести које ће победити тек антибиотици, најстрашније су вишеструке епидемије куге које вековима десеткују становништво, и које не маре ни за богатство ни за друштвени статус. Крајем XIV века забележене су барем четири епидемије куге, а крајем XV века нови талас епидемије готово је преполовио становништво Немачке.

Средњовековни приказ оболелих од куге

Занимљиво је да се данас пацовима приписује улога преносилаца болести, док су мачке, њихови природни непријатељи, у оно доба често убијане из магијских разлога, као оличење демона. Иако се губа повлачила из Европе, од краја XIV века нова болест прати ратну пометњу – сифилис – звани „француска болест”, иако је највероватније да су га Колумбови морнари донели из Америке. На болест је Црква гледала као на израз Божјег гнева, тако да је већ око 1500. године било уобичајено да проповедници позивају на самокажњавање и на посебна ходочашћа како би се зауставио продор сифилиса. Сви ови напори показали су се узалуднима: као сексуално преносива болест, сифилис се

придружио куги као пропратни ефекат ратова, заједно с пљачкама, силовањима, путујућим борделима, прљавштином, убијањем и распадањем лешева које није имао ко да покопа.

Трагично, поред толиких болести, хришћанска је Европа презирала све што је јеврејско и старозаветно, па су тако одбачени и сви здравствени прописи записани у Петокњижју. Тиме су основни закони стерилизације, породиљске хигијене и сексуалног уздржања, чисте и нечисте хране, дијагностике губе или карантина – потпуно занемарени.

Уопштено се сматра да сапун и вода нису били део свакодневне хигијене човека, барем не већине људи. Кад је у питању сапун, познат још Вавилоњанима, Римљанима и Египћанима, али и Германима и Галима, постоје докази да се у Европи производио већ у IX и X веку; ипак, масовније производње нема пре XV века. Неки историчари сматрају да је масовнија употреба сапуна – али само у вишим слојевима – уследила пошто су крсташи квалитетнију врсту сапуна донели са собом из сиријског града Алепа. Иако неки савремени историчари желе да нас увере у супротно, сматрало се да треба прати само откривене делове тела, тј. подлактице и врат, па су се у XVI веку, како пише један историчар, проститутке купале више од осталих жена. Катарина Медичи пише Марији Стјуарт да се не купа више од једном месечно ако није преко потребно. Средњовековни трубадури забележили су уобичајене састанке на којима су љубавници део времена проводили бискајући се, односно требећи једно другом вашке, које су и касније у време Лујева често у јавности шетале по перикама племића.

С друге стране, мириси, тада природног порекла попут јасмина или лаванде, сматрали су се и заштитом од болести.

Непобитна је историјска чињеница да је готово преовлађујуће празноверје свачијој болести и смрти приписивало натприродне узроке – утицај демона, враџбину или казну Божију. Средњи век и ренесанса ђавола виде и где га има и где га нема, и веома тешко у несрећама препознају удео природних закона или човекових грешака. Ирационалном размишљању и фанатизму доприноси проповедање свештенства, које често ни само није п(р)освећеније од своје пастве. Уместо да народу укаже на једноставне законе здравља, који ни њему нису познати, свештенство реликвијама и предметима верске намене приписује чудотворне моћи, а ходочашћа прописује као облик покоре којом се завређује спасење или окајава грех.

Као и у многим другим културама и временима, магијска и фанатична свест тражи жртвене јарце, кривце за епидемије и временске неприлике. Таквих не недостаје: пре свих осталих, ту су Јевреји, грађани најнижег ранга, сатерани у гето, које је Црква службено прогласила „богоубицама”. Вековни и крвави погроми Јевреја у читавој Европи, као нпр. у Колумбово време у Шпанији или много пута у Француској и немачким покрајинама, стоје у оштрој супротности с њиховим статусом у муслиманским земљама од постанка ислама до данас.

Број људи протераних из Шпаније после реконкисте, крајем XV века, у време Фердинанда и Изабеле, варира у проценама од неколико стотина хиљада до око милион и по, међу којима је, по Симону Визенталу (Једро наде), између 300.000 и 600.000 Јевреја и мноштво Мавара. После ултиматума – да оду из Шпаније или да се покатоличе – побијено је на хиљаде оних који нису отишли. Током XVI века, још три милиона Мавара напустили су Шпанију и за собом оставили наследство које, са Севиљом, Кордобом, Толедом, Гранадом и другим некад маварским градовима, и данас представља најлепши и најфинији део свеколике шпанске културе.

Чувена опсесија средњовековних инквизитора и фанатичних прогонитеља непријатеља Бога и цркве биле су, поред Јевреја, и вештице. Из савремене перспективе, могуће је у вештичарењу сагледати преживели облик предхришћанског веровања у силе природе, оличено у данашњем култу Wicca. Колико год да је паганизам заиста и опстајао кроз народну магију у свим крајевима света, значајан део хајке на вештице био је покренут масовном хистеријом и злонамерним потказивањем. Уколико би жену или човека злонамерни рођак или сусед оптужио да се бави магијом, било је готово немогуће опрати се од оптужбе, а и у тим ретким случајевима пут до слободе водио је преко утамничења, реквизиције личних добара оптуженога, мучења и јавног обешчашћења. Веома слична судбина, и још гора, чекала је оптужене за јерес попут катара, валденжана и касније протестаната.

Врхунац параноидне маште ревних инквизитора била је измишљена институција црног или вештичјег сабата. Њиме је Црква страх и мржњу народа истовремено усмерила на два своја непријатеља – врачаре и Јевреје. Иако неки аутори на све начине покушавају да нас увере у другачије порекло ове измишљотине, веома је јасно да вештичји сабат има за циљ да оцрни и демонизује шабат, библијски Седми дан, Дан одмора, који је био једно од карактеристичних обележја јеврејства. Према историчару Жан-Мишелу Салману^[1], папа Јован XXII у својој були Super illius specula (1326) изједначава магијски ритуал са јереси. Стерео тип вештичјег сабата установ љен је око 1400-1430. године у швајцарском кантону Вале (Valais), тачније у подручју Лозане; у то исто време почиње и лов на ве штице. Два доминиканца (ред из ког је поникла Инквизиција) Јакоб Шпренгер и Хенри Кремер (Jacob Sprenger, Henry Krämer) заступају око 1486. тезу о сатанистичко-вештичјој завери у најпознатијем делу ове врсте званом Malleus maleficarum (Чекић за вештице). Они тврде како су вештице углавном жене, које ноћу лете на одређено место да се клањају ђаволу. Тамо вештице сексуално опште с мушким демонима (инкубуси), а вешци са женским демонима (сукубе). Овде се практикује жртвовање и једење људи, итд. Сличне оптужбе за канибализам, оргије и обожавање ђавола користила је доминантна религија много пута у историји, па и у историји наших крајева, како би дискредитовала верске мањине, а страх и мржњу светине каналисала у правцу њиховог уништења.

Међутим, док су десетине, можда и стотине хиљада невиних људи страдале и спаљене због болесне маште и страха чувара Цркве и морала, дотле се стварно практиковање магије готово безопасно спроводило у вишим круговима друштва, веома често управо у редовима свештенства. Поред астрологије и гатања у делове људског и животињског тела, на посебној је цени алхемија, древна магијско-филозофска дисциплина којој је, чини се, посебан подстрек такође дао контакт с Истоком, како кроз превођење алхемијских дела Арапа, тако и кроз боравак Европљана на Блиском истоку пре и после крсташких ратова. У свом племенитијем, филозофском виду, алхемија је предак европске науке Новог века, сматрана озбиљном активношћу, филозофском дисциплином којом се уноси смисао у универзум. Славни научник и протестант Јохан Кеплер, који је једва спречио да му мајку не спале као вештицу, издржава се израђујући хороскопе, уверено изјављујући како је „астрологија ванбрачна ћерка астрономије”. Истовремено хуманисти, лекари, теолози и алхемичари – Нострадамус, др Фауст и Парацелзус стварне су историјске личности из XVI века. Није дакле нимало необично што су Бејџент и Ли у својој студији Еликсир и камен управо доктора Фауста прогласили прототипом „ренесансног човека”. 

[9] Jean-Michel Sallmann, Dictionnaire historique de la magie et des sciences occultes, Le livre de poche, coll. „Pochothèque”, 2006, стр. 633.