Психологију човека с краја средњег века и ренесансе одликује опште осећање страхопоштовања према Богу, а још више према Његовим самопрокламованим посредницима на Земљи. У народу владају страх од Бога, страх од пакла и Божијих и црквених казни. Средњовековни човек (а то вреди и за човека ренесансе, као што су показали верски ратови и верске реформе) способан је истовремено за страховиту суровост, али и за лирску и детињу побожност. Његово законодавство је немилосрдно и крваво, срачунато да прекршаје преступника казни патњом, а не само смрћу – оно је строго ретрибутивно. Оно не чека Страшни суд Божији – већ себе проглашава оруђем Божије правде. Истовремено, никада као у овом периоду неће човек бити способан да с таквом озбиљношћу и предањем прихвата и следи верска учења, и да мрзи оно што сматра за јерес. Зато духовни конфликти, какав је верски сукоб изазван реформацијом, обавезно укључују и војне сукобе и проливање крви. Човек тог доба не може да раздвоји духовну од политичке сфере – Cuius regio eius religio. Бог се сматра свемогућим, и као такав Он има право и на политичку превласт. Ако су дакле папа и цар Божији представници на земљи, како би се неко усудио да оспори њихово мишљење и ауторитет?

Поимање величанства Божијег у средњем веку препознајемо у слави световних царева и краљева – брутална је и сурова као и људи који је представљају. Пошто се Бог доживљава као онај који без одлагања кажњава преступе људи, а не као Бог милости –што се често односи и на Христа – средњовековни и ренесансни човек окреће се за милост Богородици и свецима. Тако један од класичних елемената молитве Богородици каже да се, парафразирамо, „никада није чуло да си икога занемарила ко је затражио твоју заштиту и твоје посредовање.”^[1] У многобројним средњовековним и каснијим мистеријима и миракулима, Богородица је та која свог Сина моли да опрости грешницима, и да их не баци у пакао, иако Библија јасно представља Христа као онога који у агонији крста узвикује: „Опрости им, Оче, јер не знају шта чине” (Лука 23:34).

Велика погребна песма из XIV века под називом „Dies irae” („Дан гнева”) каже:

„Каквог ли ужаса за грешника,

кад се изненада појави наш Господ да све темељно и строго испита.

Авај, на који се изговор позвати?

Ког заштитника да зазивам кад и највећи свеци буду морали да дрхте?

Страшни дан када ће човек у жалости устати из свог ковчега Да суде његовој охолости!”

Посредовање светаца веома је старог датума и до данас игра важну улогу у традиционалном хришћанству. Лутер је, у страху да не погине од удара грома, зазвао св. Ану. Институција покоре – и дан-данас једнако хваљена и кориштена у Католичкој цркви – укључује, поред установе исповедања греха, молитве крунице или материјалних дарова за добро Цркве и друштва, и призивање заслуга Богородице, али и светаца: њихов свети живот даје, сматра се, право вернику да затражи од Бога да му се припишу њихове заслуге и на тој основи опрости грех. Тако пленарна опроштајница коју је папа Фрањо изрекао над свим верницима за Ускрс 2013. године укључује и заслуге апостола Петра и Павла.

„Потпуна, трајна и свакодневна опроштајница за све прилике, за живе и преминуле”

У католичкој публикацији Маријанска светишта у Хрватској (2011) стоји следеће: „У средњем се вијеку особито штовало обраћање свецима приликом различитих тјелесних болести. Раширена су ходочашћа у светишта која су словила као чудотворна, а хранила [тј. чувала – прим. ТСГ] су гроб, моћи [тј. мошти – прим. ТСГ], кип или слику појединог свеца. У средњем су вијеку ходочашћа и обраћање свецима такођер били везани и уз снажне и бројне епидемије. Од њих су свакако најтеже биле епидемије куге, па се због болести народ обраћао светом Себастијану, а од XV стољећа и светом Року. Од XVI се стољећа у Еуропи усталило и четрнаест светачких ликова који су штитили од разних тјелесних патњи. Тој су скупини припадали свети Акациј, Барбара, Блаж, Циријак, Дионизије, Егидије, Еразмо, Еустахије, Јурај, Катарина, Кристофор, Маргарета, Пантелеон и Вид. На нашем су подручју штовање наведене скупине светаца највјеројатније проширили фрањевци.” (стр. 61) Мало даље стоји: „Свако је вријеме, овисно о својим захтјевима, у први план истицало одређене свеце, а исто су се тако поједини аспекти светачке заштите прилагођавали и надопуњавали тренутачним потребама. Локалне су потребе истицале поједини светачки култ и преиначавале га.” (стр. 62).

Продавање опроштајница за грехе живих и мртвих – облик институције покоре – покренуло је Лутера да напише својих 95 теза и неке касније списе. Оно је запалило фитиљ дуго очекиване реформације.

Читав један век, и много дуже, Западна Европа настојала је да реформише своју Цркву, „како главу тако и удове’’, али јој то није успевало. Сви су желели промену, или су тако казивали, али нико није знао како то тачно извести.

Када је свештенство говорило о реформи, скоро увек се мислило на административну, законодавну или моралну реформу, а врло ретко и на реформу доктрине. Један Француз 1496. године бележи да ниједна тема није толико присутна у разговорима као тема реформе.

Католичка црква је била истовремено и верска и политичка институција, а њеној непопуларности највише доприносе ренесансне папе, који попут световних владара воде раскошан живот и занемарују духовност, док корупција, симонија и неопотизам свуда владају. Папе се служе свим средствима да прибаве новац, јер је живот у доба Ренесансе скуп. Црква је тиме изгубила поверење и поштовање верника. Свештенство на свим нивоима, образовано и необразовано, често практикује хомосексуализам или живи у конкубинату, из ког стиче бројну ванбрачну децу.

Сасвим је извесно Црква била апсолутни господар људ ске савести и живота – у име кључева које је, како се тврди, Христос дао апостолу Петру (који се сматра првим папом), а тиме и свим његовим наследницима по принципу апостолског наслеђа. Папа – Свети отац, Pontifex maximus, Vicarius Filii Dei, Summus pontifex – по речима неких црквених писаца представља намесника Бога на земљи. Стога сваки владар царску круну прима из папине руке и спроводи његову вољу као Божију. Изопштење из Цркве представљало је потпуно одстрањење човека из људског друштва и цивилизације – прогнан између људи, он је био проглашен непријатељем Цркве и државе, кога свако сме и треба да убије.

Истовремено, стање Цркве у време реформације и вековима пре ње обилно је документовано. Ту су, између осталих сведочанстава, писма свештеника, историјски извештаји, песме трубадура, народна усмена књижевност попут француских фаблиоа или фарси, уметничка књижевност ренесансе попут Бокачовог Декамерона или Хептамерона француске принцезе Маргерите Наварске, Еразмова Похвала лудости и Iulius exclusus... Послушајмо Еразма:

 „Та врста људи је тако омражена свима да је, према општем мишљењу, случајан сусрет са монахом рђав знак. Ипак су они неисказано пуни самољубља. Пре свега, сматрају да је круна побожности ако се нису ни дотакли науке, па чак не знају ни читати. Затим, када у цркви својим магарећим гласовима певају своје псалме, које памте по броју али их не разумеју, мисле да задивљују и усхићују уши светаца. Много је међу њима таквих људи који на велико продају своју прљавштину и просјачки штап, дрско просјаче пред вратима хлеб као да ишту дуг, досађују у свим крчмама, путничким колима и лађама и заиста наносе штету правим просјацима. И тако ти прељубазни људи мисле да нам својом нечистоћом, незнањем, суровошћу и бестидношћу дочаравају прави апостолски живот, као што сами веле.”^[1]

Изразит хедонизам царовао је на свим нивоима црквене хијерархије, посебно у престоници католичанства. Раскош и велелепност црквених здања нимало нису сведочили о сличности с Христом, који није имао „где заклонити главе” (Лука 9:58). Без обзира на дрски ревизионизам нашег времена, који негира прошлост оправдано рачунајући на непознавање историје и недостатак опште културе у масама, немогуће је уклонити трагове ових ружних и бројних догађаја и обичаја у дугој и документованој историји Цркве.

Кризу Цркве у освит реформације XVI века историчари доводе у везу с различитим чиниоцима попут победе ренесансног хедонизма над монашком дисциплином, поготову у погледу небиблијског целибата, или с појавом папске шизме, где су се у неколико наврата за управљање Западном црквом надметала двојица, па чак и тројица папа, као у време Сабора у Констанци почетком 15. века. Неке папе цениле су уметност, и стога непроцењиве износе црквеног новца издвајале за меценат, плаћајући уметнике попут Микеланђела, Брамантеа, Рафаела и многих других. Историја уметности им у то име опрашта политичке и теолошке грехе, али их вечна Истина и Правда ништа мање не осуђују. Други су црквени великодостојници новац стицали и набављали ратујући, као Јулије Други, или посредно подстичући ратове, посебно крсташке, који су им донели огромно благо Блиског истока, а онда и француског Југа. Тамо су у XIII веку војске плаћеника, предвођене кнезовима северних покрајина, убијале катаре и аутоматски присвајале њихову целокупну имовину, која се по вековним правилима делила између Државе и Цркве.

Није само реформација – као изразито духовни, а потом и друштвени и политички покрет у окриљу хришћанског Запада – кулминација вековних тежњи милиона верника за реформом Цркве, али и друштва на свим нивоима. И сама ренесанса представља индиректно, али разорно оружје антиклерикализма, потискиваног и гушеног кроз цео средњи век.

Црквене власти обилато су се служиле услугама државе, њених судова и војне силе да би уништили верске покрете и заједнице валденжана, албижана (катара), као и појединце попут Џона Виклифа, Хуса и Јеронима, Тиндала, Савонароле, да поменемо само неке сурово кажњене хероје слободне религијске мисли.

Чежња за Богом и аутентичним односом с Њим покренула је, у општој атмосфери верског лицемерја, конформизма и параноидног страха од јереси, низ мистичких покрета и мистика попут Фрање Асишког, Томе Кемпијског или Маргерите Порет (Marguerite de Porete). Ова интимна, нимало спектакуларна, нимало церемонијална побожност трага за личним Христом; као таква она најчешће не прети спрези Цркве и Државе (Маргерита Порет ипак је спаљена) и зато лакше опстаје у другом плану црквене историје.

Указујући на злоупотребе, скандале, неморал, користољубље и постојане политичке амбиције Цркве, нећемо, међутим, заборавити да су истовремено сви хуманисти и реформатори школовани испочетка у црквеним школама, да су већином били клерици и да су значајан део свог раскошног образовања стекли у крилу Цркве. Додуше, како би и могло бити другачије с обзиром на то да су управо црквене и манастирске школе биле једина места на којима се, у тим вековима, могло стећи знање које је Запад поседовао, и да су сви универзитети до XIX века били под надзором Цркве?

Ослобођени обавезе да зарађују за живот тешким физичким радом, доживотно посвећени науци и учењу, ови су ренесансни полихистори својим свеобухватним знањем, које ниједна каснија генерација, па ни Гетеова, неће надмашити, заиста

сјединили старо и ново, антику и средњовековно-ренесансну Европу. Бернар из Шартра, филозоф из XII века, није узалуд написао:

 „Ми смо патуљци који седе на раменима дивова. Тако ми видимо боље и даље од њих, али не зато што имамо бољи вид или што смо виши од њих, него зато што нас они уздижу изнад себе.”^[1]

Ова метафора у још већој мери вреди за ренесансу XV и XVI века, која је, од времена Бернара из Шартра, доспела у контакт са мноштвом нових и драгоцених античких и арапских рукописа.

С друге стране, непрегледне масе кметова живе и умиру неписмене и без елементарног знања о себи и свету, док своју савест поверавају свештенству, које је често и само неуко и оптерећено бедом и празноверјем.

Свето писмо било је ретка и скупа књига. Ренесанса ће то променити: Гутенбергова штампарска револуција учиниће Библију, и књигу уопште, доступном све већем броју људи. Није зато чудо што Вормски едикт Карла Петог тако значајан део посвећује борби против штампања, превођења и дељења Лутерових штампаних списа.

[10] Госпин ходочасник, Доњи Андријевци, Хрватска, 2011, стр. 21.

[11] Еразмо Ротердамски, Похвала лудости. Београд: БИГЗ, 1995. Превела Даринка Невенић-Грабовац. Цитат наведен у предговору Вељка Кораћа, стр.8-9)