Knjiga Postanja ili 1. Mojsijeva vrlo jasno ističe da je Bog taj koji je stvorio VREME i MATERIJU. Razmotrimo na početku ovog proučavanja tekst u 1. Mojsijevoj 1,5:

“I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.”

Bog je dakle načinio dan od 24 sata, sa jednim svetlim delom – danom – i mračnim delom – noći.

Pogledajmo još jedan tekst iz 1. poglavlja Prve Mojsijeve, gde nam se kaže da je Bog stvorio različite vremenske jedinice:

1.Mojsijeva 1,14: „Potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama.”

Bog je taj koji je razmerio vreme, dane, godišnja doba, godine.

Zašto ovo naglašavati toliko ? Čitajmo dalje.

U 1. Mojsijevoj se kaže i da je Bog stvorio materiju. Primera radi,

1. Mojsijeva 2,7: „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.“

Od čega je dakle čovek sačinjen ? Od praha. Ko je stvorio čoveka ? Bog. Prah je dakle materija.

1. Mojsijeva 2,21-23: „I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom; i Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.“

Vrlo važan aspekat stvaranja u 1. poglavlju jeste prikaz Boga kao stvoritelja materije i vremena.

Pogledajte kako se završava 1. poglavlje:

1,31: „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.”

Da li je dakle vreme dobro? Da. A materija ? Bez sumnje, jer ih je Bog stvorio, a ono što je stvorio beše „veoma dobro“.

Međutim, da bi vreme i materija bili pozitivni, bilo je potrebno da čovek nastavi da jede od Drveta života. Takođe mu je rečeno da ne sme da jede od Drveta poznanja dobra i zla.

1. Mojsijeva 2,16.17: “I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.”

Prema tome, Bog je postavio uslov: ne jesti s jednog drveta da bi se sačuvalo pravo na pristup drugom.

Da li su ipak Adam i Eva jeli sa zabranjenog drveta? Svi znamo da ipak jesu.

3,6: “I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.”

Da li su sada, prekršivši zabranu, bili pod osudom smrti ? Da.

Osim toga, trebalo je da nastave da jedu od Drveta života da bi nastavili da žive. Međutim, kad su zgrešili, Bog im je zabranio pristup Drvetu života.

3,22-24: “I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi. I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet; i izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.”

Sada će čovek početi da propada i stari sve dok ne umre, jer više neće imati pristup Drvetu života.

Da li bi se to desilo da nisu okusili od zabranjenog drveta? Ne. Materija bi nastavila da se obnavlja i živi. Međutim, zbog greha je vreme počelo da utiče na materiju, tako da ona propada i na kraju umire.

Razlog za smrt i bolest je greh, nisu materija i vreme krivi sami po sebi.

Rimljanima 5,12: “Zato, kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.”

Već u sledećem poglavlju nalazimo onu čuvenu definiciju:

Rimljanima 6,23: „Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.”

Nažalost, jedini zakon života koji sada poznajemo, i koji nije moguće poreći, jeste da se, kako vreme protiče, materija polako se kvari i propada. Ljudsko telo se smežura, stari, razboljeva i na kraju umire.

Da li je to bio prvobitni Božiji plan? Nipošto – Bog je želeo da čovek živi zauvek, i da se telo stalno pomlađuje, živeći u sreći i veselju. Zbog greha, koji je ušao u Božiji svet, vreme šteti materiji, i kako vreme protiče, tako materija propada.

Osvrnimo se na stav grčkih filozofa, koji nisu imali nikakvo specijalno otkrivenje od Boga o stanju čoveka. Oni nisu imali Bibliju, ali su bili odlični i oštroumni posmatrači, i nije im bilo teško da utvrde šta se s vremenom dešava sa živim svetom. Zaključili su još nešto: da je telo, kako im se činilo, izvor svakojakih poroka, strasti i nemorala. Zato su mnogi zaključili da su materija i vreme zlo, i da bi se čovek spasio kad bi umakao vremenu i materiji. Tada on ne bio imao muke sa suprotstavljenim porivima u sebi.

Ovidije, veliki pesnik, piše u Metamorfozama (7,20) : « Vidim i bolje, i slažem se s njim, ali sledim gore. »

Seneka, rimski filozof, kaže u Pismima (112.3): “Ljudi istovremeno vole i mrze svoje poroke.”

Nije li to slično onome što beleži Pavle u

Rimlj. 7,19: “Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.”

Već u sledećem stihu, on pokušava i da objasni ovu kontradikciju:

“A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni.”

Ovaj sukob vrline i poroka lomi ljudski rod, i najumniji među nama često misle da bi idealno bilo umaći materiji i vremenu, i da bi to čoveka izbavilo.

Kako su ovi antički filozofi smatrali da čovek može da pobegne od prokletstva vremena i prostora? Pretpostavili su da čovek u sebi ima besmrtnu dušu koja nije povezana ni uslovljena telom. U antičko vreme, postojala je jedna orfička izreka, koja se ponavljala kao refren : Soma sema, što je doslovno značilo “Telo je znak”, odnosno, preneseno, “Telo je grobnica[1]”. Ovu izreku nalazimo i kod Platona (Gorgija, 493A).

[Naravno, pošto se čovek rađa i raste u vremenu, i pošto svaki čovek ima telo, onda u temeljima ovakvog poimanja problema tela i rešenja za taj problem naziremo jednu presupoziciju, tojest preduslov da se na ovakav način postavi dijagnoza ljudskog roda i terapija za bolest greha: naime, da bi oslobođenje od tela bilo rešenje, to mora da znači da čovekovo postojanje ne zavisi od tela, tj. da ima života i posle smrti i posle raspadanja tela. Drugim rečima, ne samo shvatanje tela, nego i celog sveta, određenog spletom vremenskih i prostornih faktora, povezano je sa verovanjem da u čoveku postoji nematerijalna suština koja može da postoji i bez tela; štaviše, koja bez tela može da živi mnogo bolje. Isto tako, ovim se pretpostavlja ne samo mogućnost života bez tela, nego i sveta u kome žive bestelesne duše.]

Epiktet[2] (I i II vek), filozof stoik kao i Seneka, kaže: “Stidim se što imam telo. Ja sam sirota duša lisicama vezana za leš.”

Car i filozof Marko Aurelije, koji je bio pod velikim uticajem Epiktetove filozofije, beleži: „Prezri ovo bedno meso kao da si već na samrti! Ono nije ništa do krv, kosti i splet nerava, vena i arterija! Promisli o tome šta je tvoj dah. Nestalni vetar koji ti u jednom trenutku izbacuješ, a u drugom opet uvlačiš! A treće u tebi je razum, vladajući deo. Seti se da si star. Ne dopuštaj, dakle, da ti razum robuje. Ne daj mu da ga neprijateljski nagoni povlače tamo-amo!“ (Samom sebi, prev. M. Đurić, II, 2)

Platon kaže u Fedonu (68C): „Kad vidiš čoveka uznemirenog zato što će umreti, zar to nije dovoljan znak da nije voleo mudrost nego telo?”

Filon Aleksandrijski, čija misao predstavlja vrhunac helenizirane jevrejske misli, poznat je po tome što je razvio sistem alegorijskog tumačenja pisma, kojim će uticati na neke crkvene oce. On piše (De Agricultura 5): „Telo je zatvor i leš.“

[Istovremeno, moramo imati na umu da je antička umetnost ukazala veliku čast telu i njegovoj lepoti i skladu, proslavljajući ga mnoštvom umetničkih dela.]

Moramo istaći da dualizam tela i duše nije svojstven samo antičkim Grcima, nego ga nalazimo gotovo u svim religijama sveta tada, pre i posle. Pomislimo samo na indijsku filozofiju, kao i na verovanja mnogih drugih  naroda. Svima je misao o oslobođenju od tela bila olakšanje, rešenje za patnju telesnog čoveka.

Ovakav odnos prema telu, zasnovan na uverenju da besmrtna duša posle smrti odlazi da nastava negde drugde, treba da imamo na umu kada sagledavamo Pavlov susret sa grčkim mudracima na Areopagu:

Dela 17,18-21: „A neki od Epikurovaca i od stoičkih mudraca prepirahu se s njim; i jedni govorahu: Šta hoće ovaj besposlica? A drugi: Vidi se kao da hoće nove bogove da propoveda. Jer im propovedaše jevanđelje o Isusu i o vaskrsenju. Pa ga uzeše i odvedoše na Areopag govoreći: Možemo li razumeti kakva je ta nova nauka što ti kazuješ? Jer nešto novo mećeš u naše uši; hoćemo dakle da vidimo šta će to biti. A Atinjani svi i putnici iz drugih zemalja ne behu ni za šta drugo nego da šta novo kazuju ili slušaju.“

Kako li je Grcima zvučala ideja vaskrsenja u telu?

“A kad čuše vaskrsenje iz mrtvih, onda se jedni rugahu; a jedni rekoše: Da te čujemo opet o tom.“ (st. 33)

Ako su materija i vreme loši, zašto bi se Spasitelj ljudi utelovio u ljudskom telu koje je smrtno? Zašto bi se toliko ponizio? I zašto bi čak i posle vaskrsenja imao telo, makar i proslavljeno?

Jovan 1,14: „I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca.“

Za dualističko shvatanje, da se Bog utelovi – to je bezumlje! Za dualiste je oslobođenje od tela bilo oboženje, pretvaranje smrtnog čoveka u bogoliko stvorenje; umesto toga, na granici Starog i Novog zaveta, Mesija, onaj u kome je Božije ime, Imanuel, „Bog sa nama“, on se utelovio: „Kao što deca imaju telo i krv, tako i on uze deo u tome, da smrću satre onoga koji ima vlast nad smrću, to jest đavola“ (Jevr. 2,14)

Za grčku misao ovo je bilo apsurdno!

Setimo se i opisa Hrista posle vaskrsenja: i posle vaskrsenja ima telo

Luka 24,39-43: „Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam. I ovo rekavši pokaza im ruke i noge. A dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde šta za jelo? A oni Mu daše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši izjede pred njima.”

Zapanjuje nas kako, kroz istoriju, ovakvi detalji u jevanđeljima funkcionišu kao moćna odbrana od agresije različitih nebiblijskih učenja i njihovog upliva na hrišćansku misao. Na žalost, tradicionalna crkva nije se odbranila od dualističke invazije i sama postala izrazito dualistička, iako to poriče i neprestano ističe svoj istorijski otpor u odnosu na gnosticizam.

U svakom slučaju, Luka jasno i eksplicitno beleži elemente koji predstavljaju Mesiju koji čak i u proslavljenom telu, koje će nositi doveka, ima “telo i kosti”, i k tome još i jede. On nije duh u značenju bestelesnog bića.

Da su ovakvi detalji, koji su ukazivali na Hristovo telo, bili na udari gnosticizma, svedoči nam indirektno i Jovan, koji u svojoj prvoj poslanici upozorava vernike na učenje Antihrista, koje negira “da je Hristos u telu došao”:

1.Jovanova 4,3: “A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za kog čuste da će doći, i sad je već na svetu.”

Antihrist dakle zbog nečega poriče telo. Štaviše, Pavle podvlači da je Hristos došao u smrtnom telu:

Rimlj. 8,3: “Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu, da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu.”

Hristos je smrću na krstu opravdao telo, da tako kažemo. Ne živeti “po telu” ne znači nemati telo, i to Hristov život i vaskrsenje jasno kažu. Živeti po duhu ne znači imati samo duh, biti duša bez tela.

Rimlj. 8,23 : „A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom.“

Hrišćani koje je Hristos otkupio i spasao na krstu ne čekaju uništenje i nestanak tela kao „tamnice“ i „grobnice“, nego čekaju „posinjenje i izbavljenje tela“, ne „od tela“. U čemu se sastoji to „izbavljenje tela“? Kao što je Hristos umesto smrtnog tela dobio novo, nepropadljivo, to obećanje pripada i onima koje je otkupio.

[To je poruka Pavlova u

1.Korinć. 15,50-54: „A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje. Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt.“

Paralelizam : „raspadljivost neraspadljivosti ne nasleđuje“ = „telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije“.

S obzirom na to da vaskrsli Hristos ističe da on ima „telo i kosti“, to potvrđuje da Pavle misli na smrtno telo, a ne na telo uopšte.]

Pavlova velika nada je vaskrsenje tela, izbavljenje tela, koje samo po sebi nije zlo, nego trpi posledice greha, kao i cela priroda. Zato se njegovo mišljenje znatno razlikuje od pozicije Grka na Areopagu, koji u oslobođenju od tela vide rešenje svih problema.

Hristovo delo otkupljenja nema za cilj da spase samo ljude smrti, nego i celu prirodu, i to Pavle i ističe u Rimljanima 8,22: „Čitava materija uzdiše zajedno sa ljudima čekajući otkupljenje i obnovljenje.“ Besmrtnost je rešenje za materiju, nestanak smrti i greha, a ne nestanak materije.

Otkr. 22, 1.2: „I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred ulica njegovih i s obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakog meseca svoj rod; i lišće od drveta beše za isceljivanje narodima.”

Na nebu će dakle biti vode, plodova, vremena (meseca). Mi ćemo jesti od roda od Drveta života.

Isaija 66,1.2: „Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli Gospod, tako će stajati seme vaše i ime vaše. I od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako telo da se pokloni preda mnom, veli Gospod.”

Proslavljanje – to jest preobraženje – tela, a ne njegovo odbacivanje zauvek – to je Pavlova žarka želja koju jasno iskazuje u

Filiblj. 3,20.21: “Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo [apekdehomai – „željno iščekujemo“] Gospoda svog Isusa Hrista, Koji će preobraziti [metashematizo] naše poniženo telo da bude jednako [symmorfos, upor. Rimlj. 8,29] telu slave Njegove, po sili da može sve sebi pokoriti.“

Poniženo telo ili proslavljeno telo – to je antagonizam koji prožima poslanicu Rimljanima i čitavo Pavlovo delo: telo izloženo smrti nasuprot telu besmrtnom i čistom, koje će kroz svi večnost nositi Hristos i spaseni. Hristos i spaseno čovečanstvo biće symmorfoi, „istog oblika“.

Nigde u Bibliji ne nalazite izraz besmrtni duh, besmrtna duša. Da je duša svesna posle smrti – samo je pretpostavka, jer je u hrišćanstvo ova ideja prodrla iz helenističkog mora filozofskih ideja.

Razmotrimo sada ozbiljne implikacije verovanja u besmrtnu dušu:

1.Ako je duša besmrtna, ni Bog je ne može uništiti, čak ni dušu zlotvora. Ispada da je besmrtnost nešto što ni Bog ne kontroliše. Dakle, ovakvim verovanjem se proslavlja čovek, iako, po Bibliji, besmrtnost sama po sebi pripada samo Bogu. Po paganskom verovanju, ispada da i čovek ima tu slavu, i da je i sam besmrtan – kao bog. Ne zaboravimo, međutim, da tri anđela u Otkrivenju 14 pozivaju: „Bojte se Boga, i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova.“

2. Učenje o besmrtnosti duše od Boga pravi lažova, a od đavola poštenjaka. Nije li Bog rekao: „umrećete smrću“? Nije li đavo rekao: „Nećete umreti smrću“? Ko je dakle u pravu, ako posle smrti nemate telo, nego, kao besmrtni duh, nastavljate da postojite dok je svet i veka? Ispada da je đavo rekao istinu i da je čovekoljubiv?
3. Ako čovek ima besmrtnu dušu, zašto je Hristos umro da nam da besmrtnost, kad je ionako imamo? Prisetimo se onoga što Pavle kaže u Jevrejima:

“Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome, da smrću satre onog koji ima državu smrti, to jest đavola; i da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi.“

1.Korinć. 15,22: “Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.“

Šta onda Hristova smrt donosi ako je duša besmrtna? Samo navlačenje novog tela na dušu, ništa drugo. Ako je telo i dalje loše, šta se time dobilo?

4. Ako je duša besmrtna, a telo zatvor, onda ljudi i ne vode računa o telu; koga je briga za to telo, kad ćemo dobiti neko drugo ? Živi se i bez tela na nebu, pa šta? Međutim, Pavle upozorava

1.Korinć. 6,19.20: “Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetog Duha koji živi u vama, kog imate od Boga, i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite dakle Boga u telesima svojim i u dušama [en to pneumati – “u duhu”] svojim, što je Božije.”

Nije ni čudo što Sluškinja Gospodnja upozorava: „Telo je jedini posrednik preko kog se telo i duh razvijaju radi izgradnje karaktera. Zato neprijatelj duša usmerava svoja iskušenja kako bi oslabio i unizio fizičku snagu

čoveka. Kad u ovome uspe, to znači da je zlu podredio čitavo ljudsko biće. Sklonosti naše fizičke prirode, ukoliko nisu pod vlašću više sile, sigurno će dovesti do propasti i smrti.“

Mozak je fizički organ, i sve što ošteti mozak otežava komunikaciju sa Bogom. Jedini način, kaže ona, da se razvija duhovnost, jeste preko tela.

5. Učenje o besmrtnosti duše stavlja u drugi plan Drugi Hristov dolazak. Razmislimo: ako, kad umrem, moja duša ide kroz neki tunel, i dolazi u svetlost gde sam u Božijoj prisutnosti, zašto bi mi toliko stalo do Hristovog povratka? Kako onda da nada u Hristov povratak i vaskrsenje gori u mom srcu? Umesto toga, za hrišćane su vaskrsenje, besmrtnost i Hristovo povratak nerazdvojni.
6. Verovanje u besmrtnost duše spiritizmu širom otvara vrata crkava.

Otkrivenje 18.2.3: „I povika jakim glasom govoreći: Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima [daimonion], i tamnica svakom duhu nečistom, i tamnica svih ptica nečistih i mrskih; jer otrovnim vinom kurvarstva svog napoji sve narode; i carevi zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njene.“

Vavilon o kome se govori, to je otpala crkva, bludnica iz 17. poglavlja, koja je svojom lažnom naukom zatrovala „sve narode“. Primetimo zameničke oblike njom, njen, kao i u grčkom tekstu. To je otpala crkva, koja je postala stan demonima i svakom duhu nečistom – vrlo je jasno da su demoni preuzeli vlast u ovoj otpaloj crkvi, koja je snažno povezana sa državnim vlastima („carevi zemaljski s njom se kurvaše“) i sa centrima ekonomske moći („trgovci zemaljski obogatiše se od slasti njezine“), koji doprinose njenoj moći i  kojima ona daje moć. Drugim rečima, bludnica Vavilon u moći demona ima pravi izvor svoje „duhovne“ sile.

Dakle, kada hrišćanin veruju da je duša sama po sebi besmrtna, zašto ta duša ne bi dolazila na ovaj svet s onog sveta da obilazi žive? Senator i jedno vreme guverner Viskonsina po imenu N.P. Talmidž (Nathaniel P. Tallmadge, 1795-1864, sahranjen u Batl Kriku) pred kraj života se upustio u spiritizam i čak je napisao dodatak prvom broju časopisa Spiritualism 1853. Kada je 1853. otišao medijumu, medijum je dozvao duh političara Džona Kalhuna (J.C. Calhoun, 1782-1850), koji se danas smatra jednim od pet najvećih američkih senatora. Talmidž je pitao „duha“ koji je smisao spiritističkih fenomena, na što mu je ovaj odgovorio:

„Prijatelju, često se postavlja pitanje kakvo dobro mogu doneti ove pojave. Odgovoriću ti: njihov je cilj da ujedine čovečanstvo u slozi i ubede sumnjičavce da je duša besmrtna.“

I ser Artur Konan Dojl bio je vrlo aktivan u ovome. On izjavljuje: „Verujem da će konačni rezultat ovog pokreta biti ujedinjenje hrišćana na jakoj zajedničkoj osnovi koja je sama dovoljna da razmirice koje danas razdvajaju crkve sagledaju u pravom svetlu i srazmeri, i na kraju ih odbace i zanemare.“

Evo i izjave autorke koja je pisala nekoliko godina kasnije (VB 588-589):

„Linija koja razdvaja one koji ispovedaju hrišćanstvo i bezbožnike sada se jedva primećuje. Članovi crkava vole što voli i svet i spremni su da mu se pridruže, a sotona je naumio da ih ujedini u jedno telo, i zato se snažno bori za svoje namere tako što sve gura u redove spiritista. Papisti, koji se hvale čudima kao sigurnim znakom prave crkve, biće brzo prevareni ovom čudotvornom silom, a protestanti, koji su odbacili štit istine, takođe će biti prevareni. Papisti, protestanti i svetovnjaci, svi će zajedno prihvatiti obličje pobožnosti bez sile i u tome će videti veliki i dugo očekivani pokret obraćenja sveta koji otvara vrata dugo očekivanom milenijumu.“

Da li ste čuli za knjigu Think and Grow Rich Napoleona Hila? Ja sam je davno bio pročitao, i dopala mi se zbog nekih načela jednostavnog bogaćenja, a onda sam pročitao članak u časopisu Life, i tamo je stajalo da mu je tu knjigu diktirao duh.

Isto je i sa knjigom Ričarda Baha o Galebu Džonatanu Livingstonu, a onda sam u istom časopisu Life, u drugom broju, otkrio da je ovu knjigu i njemu diktirao duh. Nije ni čudno, kad je puna učenja Nju ejdža.

Beni Hin tvrdi da je u kontaktu sa duhom Ketrin Kulman. Pet Robertson kaže da su iskustva izvan tela i iskustva bliske smrti dokazana. Isto tako, prenaglašavaju se anđeli.

Spiritističke poruke snažno su podvučene u filmovima Gospodar prstenova, Hari Poter, Šesto čulo, Duh, i koji sve ne. A šta sa pojavama Bogorodice svuda? Koliko je knjiga iz astrologije i Nju ejdža u knjižarama? Koliko medija koji tvrde da vas mogu povezati sa vašim pokojnicima?

Mi ovo danas vidimo jer je posvuda prisutno. Crkve veruju da je duša besmrtna, i time nemaju odbrane protiv spiritizma, kroz koji demoni objavljuju ljudima lažna učenja, poput svetosti nedelje. Verujte mi, uskoro će ovi „duhovni mrtvih“ javno učiti ljude da je nedelja sveti dan, i ako verujete u besmrtnost duše, vi ćete poverovati u ovo, iako je suprotno onom što Biblija uči.

Negde u vreme kad se pojavilo tajanstveno kucanje blizu mesta Ročester u SAD, EGV piše u Ranim spisima:

„Videla sam da će se ova zabluda širiti velikom brzinom. Pokazan mi je voz sa mnogo vagona, koji je jurio kao munja, a anđeo mni je rekao: ‘Pogledaj pažljivo.’ Pogledala sam, i kao da je ceo svet bio na tom vozu, a niko sa strane. Anđeo je rekao: ‘Oni vežu snoplje spremno da se spali.’ Onda mi je pokazao vozovođu, koji je izgledao kao dostojanstvena i lepa osoba koju su svi putnici posmatrali s poštovanjem. Bila sam zapanjena, pitajući svog anđela pratioca ko je to: ‘To je sotona. On je vozovođa u obličju anđela svetla. On je ceo svet zarobio jakom obmanom da svi poveruju u laž i propadnu. Ovaj pomoćnik, prvi do njega, je inženjer, a druge njegove sluge su zaposlene u različitim službama zavisno od toga gde su mu potrebni, i svi oni brzinom svetlosti srljaju u propast.“

Prorok Isaija je rekao: „I ako vam reku: pitajte vrače i gatare, koji šapću i mrmljaju, recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? ili će pitati mrtve umesto živih? Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.“ (8,19)

EGV dodaje: „On ima silu da se pred ljudima predstavi u liku pokojnih prijatelja. Falsifikat je savršen: poznat izgled, reči, ton, sve se oponaša čudesno verno. Mnoge teši uverenje da njihovi voljeni uživaju u raju, i ne sluteći opasnost slušaju prevarne duhove i učenja demona.“

U Ranim spisima, 37, ona daje savete šta da radimo: „Videla sam da sveti moraju da potpuno shvate sadašnju istinu, koju moraju da brane iz Pisma. Moraju da razumeju stanje mrtvih jer duhovi đavolski će im se javiti predstavljajući se kao njihovi voljeni prijatelji i rođaci, i tvrdeći da je subota promenjena i iznoseći i druga nebiblijska učenja. Učiniće sve što mogu da steknu naklonost ljudi, pred kojima će činiti čuda da bi potvrdili svoje izjave.“

Najlepše je od svega to što je dovoljno da kažete: „Mrtvi ne znaju ništa“, i vrata će biti čvrsto zatvorena za sve spiritističke pojave. Jer mrtvi ne mogu da opšte sa živim,  pošto spavaju.

Zašto sam ovu seriju nazvao „Besmrtnost duše ili vaskrsenje mrtvih“? Pre nekoliko decenija, poznati teolog Oskar Kulman napisao je knjižicu koja je imala upravo ovaj naslov. U njoj je Kulman (Oscar Cullmann) izneo

svoj pogled na stanje mrtvih, tvrdeći da je istina da mrtvi spavaju, i ne znaju ništa – sve do vaskrsenja prilikom Hristovog dolaska.

Evo kako je to ilustrovao: uporedio je Sokratovu i Hristovu smrt. Sokrata su vlasti njegovog grada osudili na smrt ispijanjem otrova kukute. [Sokrat smireno prihvata kaznu, iako je otac male dece i cenjeni filozof. Toga dana kada je određeno da se smrtna presuda izvrši, Sokrat se okružio prijateljima i učenicima, a onda krenuo da im izlaže svoje mišljenje po kom je čovečija duša besmrtna, postavljajući im pitanja i izvodeći zaključke. Na kraju ovog dugog razgovora, Sokrat izlaže razne varijante grčkih učenja o tome kuda idu mrtvi (članovi 57-65), što zaključuje sledećim rečima:

„Ustvrditi da je to sve tako kao što sam izneo, to, istina, ne dolikuje čoveku koji razumno misli. Ali ustvrditi da je tako ili nekako slično s našim dušama i s njihovim boravištima posle smrti – jer besmrtnost duše stoji iznad svake sumnje – to, mislim, i dolikuje onom ko tako veruje i vredi mu izvrći se opasnosti takva verovanja. Jer lepa je to opasnost, i čovekov duh treba da sebe tako reći omađijava takvim mišljenjem, pa stoga već odavno i produžujem priču. Radi toga, dakle, ne treba za svoju dušu da se boji onaj koji se u svome životu odrekao telesnih zadovoljstava i ukrašavanja tela kao nečega što mu je strano i što, po njegovu uverenju, od zla pravi još gore zlo, a predao se zadovoljstvima koja dolaze od saznavanja i ukrasio svoju dušu ne ukrasom koji je njoj tuđ nego ukrasom koji njoj naročito pripada: trezvenošću, i pravednošću, i hrabrošću, i slobodom, i istinom; tako on očekuje svoj polazak u Had, spreman da pođe kad ga sudbina pozove […] mene, mogao bi reći tragičar, već sada zove sudbina […]“ (član 63)

Posle ovoga, Sokrat popije otrov. Dok otrov polako zahvata udove i penje se ka srcu, Sokrat teši prisutne:

„Ne mogu, dragi prijatelji, da uverim Kritona da sam ja taj pravi Sokrat koji se sada s vama razgovara, i koji svakoj stvari o kojoj s raspravlja daje pravo mesto, nego naš prijatelj misli da sam ja onaj koga će za koji čas videti  mrtva, i zato me i pita kako da me sahrani. A što sam ja već ranije u opširnom raspravljanju dokazao da neću više kod vas ostati kad ispijem otrov nego da ću pohitati u nekakvu sreću blaženih duhova, sve to, misli on, ja sam uzalud govorio, samo radi utehe što vaše što svoje. […] Nego uteši se i kaži da sahranjuješ samo telo moje, a sahrani ga onako kako ti je drago i kako misliš da bi običaju najbolje odgovaralo.“

Potom Sokrat umire.] Tako dakle Sokrat smireno umire, i poziva učenike da tako smireno umru i oni.

Međutim, kaže Kulman, kako je Hristos drugačije umirao!

Kako se bori sa dušom u Getsimaniji! „Oče, ako je moguće da me mimoiđe ova čaša..“ Hristos nije želeo da umre, nego da živi, ali mu je Očeva volja bila važnija. Smrt nije čovekov prijatelj, nije normalno stanje stvari. I dok umire na krstu, uzvikuje: „Oče, zašto si me napustio?“

Neki kažu da je Pavle želeo da umre da bi bio sa Bogom, ali svaki čovek mora da razume da je smrt NEPRIJATELJ. Smrt nije prelazak u više stanje, nego niže. Ipak, iako smrt unižava čoveka, i vraća ga u nebiće, ona nije konačna. Biblija je prepuna obećanja:

„A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeti i naša smrtna tela Duhom svojim koji živi u nama.“ (Rimlj. 8,11)

Isus je rekao: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene, ako i umre živeće.“ (Jovan 11)

Nada Hristovih sledbenika nije besmrtnost njihovih duša koju imaju sami po sebi, nego vaskrsenje koje će nastupiti kada Hristos ponovo dođe, i tada radosti i životu neće biti kraja.