Čuvena parabola o bogatašu i Lazaru nalazi se u Luka 16,19-31:

¹⁹ Čovek neki, pak, beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se.

²⁰ A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav,

²¹ I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.

²² A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga.

²³ I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom,

²⁴ I povikavši reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu.

²⁵ A Avraam reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš.

²⁶ I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze.

²⁷ Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog,

²⁸ Jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.

²⁹ Reče mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.

³⁰ A on reče: Ne, oče Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se.

³¹ A Avraam reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.

Ovo je dakle čuvena parabola o bogatašu i Lazaru. Međutim, neki sumnjaju da je zaista u pitanju parabola, i smatraju da ovaj tekst predstavlja teološku potvrdu o stanju mrtvih. Nema zaista razloga da se pitamo da li je ovaj tekst istinita priča ili parabola. Formula “Jedan čovjek…” (anthropos tis) kojom počinje parabola nalazi se i u nekim drugim parabolama Lukinog jevanđelja,  poput one u Luka 15,11: “Jedan čovek imaše dva sina… “

Takođe ovu frazu nalazimo i u

Luka 10,30: „A Isus odgovarajući reče: Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva.“ (Milostivi Samarjanin)

Luka 14,16: „A On mu reče: Jedan čovek zgotovi veliku večeru, i pozva mnoge“  (Velika večera)

Luka 16,1 : „A učenicima svojim govoraše: Beše jedan čovek bogat koji imaše pristava, i toga oblagaše kod njega da mu prosipa imanje” (Nepošteni pristav)

Luka 19,12 : „Reče dakle: Jedan čovek od dobrog roda otide u daleku zemlju da primi sebi carstvo, i da se vrati. » (Talanti)

Luka 20,9 : „A narodu poče kazivati priču ovu: Jedan čovek posadi vinograd, i dade ga vinogradarima pa otide na podugo vremena.“ (Parabola o vinogradu)

Tri puta se ova fraza javlja u Bibliji izvan konteksta neke parabole: u Jovu 1,1, zatim u jednoj defterokanonskoj knjizi i u Luki 14,2 (čovek bolestan od vodene bolesti). U svim drugim slučajevima karakteriše parabole.

Dakle, nije reč o stvarnom događaju, već o paraboli. Međutim, Isus je više puta iskoristio priče koje su kolale po narodu da bi ih ispričao dodajući im neočekivani obrt.

Ovu parabolu o bogatašu i Lazaru nije izmislio Isus. To je zapravo bila poznata rabinska priča, ali je u rabinskoj verziji Lazar bio taj koji je završio u paklu, a bogataš u Avramovom krilu. Isus je dakle preokrenuo njihovu priču i dao joj neočekivani obrt. Vrlo je važno da je Isus ovu priču ispričao farisejima.

Luka 16,14 : « A ovo sve slušahu i fariseji, koji behu srebroljupci, i rugahu Mu se.”

Zanimljivo je takođe, u antropološkom smislu, da se ova priča nalazi u Lukinom jevanđelju jer je, po stručnjacima, Luka pisao upravo za Grke. Isus koristi priču koju su Grci odlično poznavali, kao i helenizirani Jevreji. Hristos ne implicira da je priča tačna, već jednostavno govori tim ljudima jezikom koji mogu da razumeju.

Potrebno je ovde istaći nešto o farisejima. Josif Flavije, rođen 37.g. posle Hrista, i sam je bio farisej. On jasno kaže šta su fariseji verovali o ljudskoj prirodi. U Jevrejskim ratovima  (II,14) on kaže sledeće :

« Oni [tj. fariseji] kažu da su sve duše neuništive, ali da se samo duše dobrih ljudi premeštaju u druga tela [metempsihoza], dok se duše zlih ljudi podrvgavaju večnoj kazni. Međutim, sadukeji […] odbacuju shvatanje o besmrtnom postojanju duše, o kazni i nagradi u Hadu.”

Prema tome, sadukeji nisu verovali ni u besmrtnost duše, ni u zagrobni život. Fariseji su verovali da su sve duše besmrtne. Biblija potvrđuje Josifove reči.

Dela 23,8 : « Jer sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela ni duha [pneuma]; a fariseji priznaju oboje. »

Da je Isus ispričao ovu parabolu sadukejima, njima ona ne bi ništa značila; odbacili bi je u celosti. Umesto toga, Isus se koristi farisejskim konceptima i njihovim referentnim okvirom da bi im izneo jednu veliku istinu.

Elen Vajt je takođe u skladu sa Delima i Josifom u pogledu identiteta Isusovih slušalaca. U Hristovim očiglednim porukama, na str. 263, ona kaže :

„U ovoj paraboli, Isus se približio narodu onim što im je bilo blisko. Učenje o svesnom stanju mrtvih od smrti do vaskrsenja prihvatali su mnogi koji su slušali Hristove reči. Spasitelj je poznavao njihova shvatanja, i svoju parabolu je uobličio tako da im usadi važne istine koristeći njihova predubeđenja.“

Čak su i Hristovi učenici bili prihvatili ovakvo stanovište.

Marko 6,49 : „A oni videvši Ga gde ide po moru mišljahu da je utvara, i povikaše.“

Zašto su se uplašili? Zato što su mislili da je „utvara“, tj. duh. Čak i učenici su prihvatili da je čovek besmrtan i da se posle smrti vraća među ljude kao bestelesni duh. Zanimljivo je pročitati Josifov opis onoga što su fariseji verovali o stanju mrtvog čoveka. Evo kako ovaj sistem verovanja, opisan u Josifovom delu Rasprava sa Grcima o Hadu, sažima jedan stručnjak:

„U ovom delu Josif objašnjava da je Had bilo podzemno područje koje je imalo dva dela. Jedan deo je sadržavao jezero sa neugasivom vatrom, a drugi se zvao ‘Avraamovo krilo’.“

Dakle, s leve strane je jezero sa večnim ognjem, a sa desne Avraamovo krilo.

Ovaj stručnjak dalje kaže: „Prema ovom gledištu, kada bi zli ili pravedni umrli, odveli bi ih u podzemlje, sve dublje, do kapije koju čuva arhanđeo, okružen vojskom anđela. Na kapiji, zle su anđeli odvodili u deo na levoj

strani. Tamo se nalazilo jezero sa neugasivom vatrom gde je trebalo da podnose večnu kaznu. S druge strane, pravedne su anđeli vodili do dela na desnoj strani, gde je bilo Avraamovo naručje. Između ova dva dela postojala je velika provalija koja nije dozvoljavala pravednima da dođu zlima, niti zlima da dođu do pravednih.“

Nije li očigledno da Isus aludira upravo na ovo shvatanje? Isus ne veruje u to, već govori u okviru njihovog sopstvenog referentnog okvira. Zapamtite detalje koji se navode u Josifovom opisu, jer ćemo se na njih vratiti poredeći ih sa novozavetnim učenjem o onome što se dešava sa čovekom kad umre.

Da li Biblija zaista govori o dva dela podzemlja u koje idu mrtvi, gde u jednom gori večna vatra, a u drugom je Avraam i njegovo naručje? Ne, Biblija ne pominje ništa slično. Ona jasno kaže da čovek, kada umre, ide u grob.

Jovan 5,28.29: „Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.“

Bilo da su mrtvi u ognjenom jezeru, bilo u Avraamovom naručju, zašto bi ih Isus zvao iz grobova?

Prema Novom zavetu, kada su zli bačeni u ognjeno jezero? Kad umru, ili na kraju vremena greha ? Samo je ova priča o bogatašu i Lazaru izuzetak u odnosu na sve ostale novozavetne tekstove, koji jasno kažu da će zli biti bačeni u oganj tek na kraju, a ne kad umru.

Matej 13,40-43: „Kao što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na kraju ovog veka. Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva Njegovog sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svog. Ko ima uši da čuje neka čuje.“

Primetite da je u paraboli bogataš “u mukama” (st. 23) « jer se mučim u ovome plamenu » (st. 24), ali sav ostatak Novog zaveta kaže da će « plač i škrgut zuba » biti na kraju sveta, u budućnosti. Primetimo i sadržaj zadnjeg stiha u ovom odeljku:

“Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svog.”

Dakle, kada će zli biti bačeni u jezero ognjeno? Na kraju sveta. Kada će pravedni doći u carstvo Božije? Na kraju vremena. Dakle – ne kada umru.

Upitajmo se zatim kada će to zli otići na levu stranu, a pravedni na desnu? Zapravo, sa čije leve i čije desne strane?

Matej 25,31-34.41.46: “A kad dođe Sin čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sjesti na prijestolu slave svoje. I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve. Tada će reći car onima što Mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja svijeta. […]Tada će reći i onima što Mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj vječni pripravljen đavolu i anđelima njegovim. […] I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni.”

Dakle, zli i dobri biće razlučeni tek “kad dođe Sin čovječiji u slavi svojoj”, po svoje carstvo. Vidimo dakle kako ovo poglavlje spaja levu i desnu stranu, i oganj večni. U drugim delovima ove serije o stanju mrtvih analiziramo večni oganj, večnu kaznu, itd. Primetimo i šta se o bacanju zlih u vatru govori u

Otkr. 21,8: “A strašljivima i nevjernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je dio u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.”

Prema Otkrivenju, “druga smrt” će nastupiti posle hiljadugodišnjice. Dakle, ako su bačeni u ognjeno jezero posle milenijuma – što je druga smrt – to znači da grešnici ne bivaju bačeni u vatru odmah posle smrti.

Obratimo pažnju i na

Otkr. 20,11-15: “I vidjeh veliki bijeli presto, i Onog što sjeđaše na njemu, od čijeg lica bježaše nebo i zemlja, i mjesta im se ne nađe. I vidjeh mrtvace male i velike gdje stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po djelima svojim. I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po djelima svojim. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt. I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.”

Primetimo da ovi stihovi govore da će svi narodi biti okupljeni pred Hristovim prestolom, da će otvoriti knjige i da će tada biti objašnjeno zlima zašto neće ući u večno carstvo. U 14. i 15. stihu ovog teksta kaže nam se da će tek potom biti bačeni u ognjeno jezero.

Oni koji tvrde da grešni idu u ognjeno jezero odmah posle smrti zapravo optužuju Boga da je nepravedan jer grešnike kažnjava bez poštenog suđenja koje pokazuje da li su tako nešto uopšte zaslužili. Po Bibliji, učenje o sudu pokazuje da niko neće biti uništen u ognjenom jezeru a da mu nije omogućeno pošteno suđenje, i da Bog nije pokazao anđelima nebeskim i ljudima zašto je nekome dosuđena druga smrt.

Pređimo sada na jedno drugo pitanje. Kada će se pravedni okupiti? Po Josifu, čim čovek umre, ide u okrilje Avraamovo. Međutim, prema Novom zavetu, kada i za koga anđeli okupljaju pravedne ?

Matej 24,31 : „I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim [truba najavljuje Hristov dolazak]; i sabraće izbrane Njegove od četiri vjetra, od kraja do kraja nebesa.“

Dakle, sakupljanje pravednih nastupa tek na kraju vremena. A za koga se oni skupljaju? Ne zbog Avraama i njegovog krila, nego za Hrista. To vidimo i u 1. Sol. 4. poglavlju. U Jovanu 14,2.3 Isus kaže da u carstvu njegovog oca ima mnogo stanova, i da su oni za njegove učenike.

Dakle, tačno je da će anđeli sakupiti pravedne i odabrane, ali će ih dovesti Isusu Hristu, a ne Avraamu, i ne u trenutku smrti, već na kraju sveta.

Sledeće što moramo primetiti jeste da je Bog jasno zabranio da se sa mrtvima komunicira. S druge strane, u ovoj se paraboli upravo to dešava, tj. što je još gore, da mrtvi razgovaraju jedni sa drugima. Što je još gore, i sam Avraam razgovara sa bogatašem? Zar bi Bog odobrio da Avraam protivreči ovoj zabrani komuniciranja sa mrtvima? Primetimo i da bogataš traži od Avraama, ne od Boga, da odobri Lazarevu „posetu“ bogataševoj živoj braći. Dakle, ovo je još jednom shvatanje da se neko mrtav može vratiti „na ovaj svet“ da opšti sa živima.

3. Mojsijeva 20,27: „A čovjek ili žena u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih.“

Još jedna zanimljiva pojedinost jeste da bogataš ima sve delove tela u paklenoj vatri! U stihu 23: „oči svoje“; u stihu 24: Lazar ima prste, a bogataš jezik.

Međutim, kad čovek umre, šta biva s njegovim telom? Uporedimo to sa

1.Mojsijeva 3,19: „Sa znojem lica svog ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“

Kao pastor, mnogo puta sam bio na sahrani, i mogu da vas uverim da telo mrtvog čoveka pouzdano ide u sanduk, i nigde drugde. Imajte to na umu. Da li je Lazar umro i sahranjen? Da – to je jasno naglašeno. Isto to je rečeno i za bogataša.

Luka 16,22: „A kad umrije siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umrije i bogati, i zakopaše ga.“

Gde bi trebalo da bude telo bogataša? U grobu, jasno je rečeno. Otkuda mu onda delovi tela u vatri?

[Uporedimo Luka 16,22 sa onim što nam Josif Flavije kaže u Raspravi sa Grcima. Ovde se naglašava da je bogataš ukopan, ali za Lazara se ne pominje sahrana, nego da su ga anđeli odneli u naručje Avraamovo, kao da nije ni umro. Kao da se na ovaj način suptilno naglašava bogataševa telesnost, a Lazareva gotovo bestelesna duhovnost. S druge strane, Josif kaže da fariseji veruju kako se duše dobrih ljudi sele u druga tela, dok zli odmah idu da prime kaznu u ognjenom jezeru. ]

Usput, čak ni tekst parabole nam ne kaže da je bogataš odmah posle smrti završio u paklenoj vatri. To što bogataš i Lazar imaju delove tela pokazuje da će se nešto ovako dogoditi tek posle prvog i drugog vaskrsenja, posle hiljadugodišnjice, na kraju sveta.

U svakom slučaju, ono što piše u paraboli je kontradiktorno čak i sa klasičnim dualističkim pristupom umiranju. Po tradicionalnom shvatanju, duša nema telo, pa prema tome i ne može da podnosi ovu vrstu fizičkih muka. Pogledajmo tekst koji kaže da će i telo biti bačeno u oganj na kraju sveta.

Matej 5, 29.30: „A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odsjeci je i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao.“

Prema tome, ovo što Hristos u paraboli kazuje ne znači da je bogataš odmah posle smrti završio u ognju. Sadržaj ova dva stiha iz Mateja pokazuju da je nemoguće da čovek završi u ognjenom jezeru posle smrti, s obzirom na to da je telo otišlo u sanduk, i nigde drugo. [Potrebno je da se duh sjedini sa telom – a to je vaskrsenje, prvo ili drugo – da bi posle toga ceo čovek otišao na nebo ili zauvek bio uništen.]

Ovaj problem sa delovima tela u paklu nagnao je jednog čoveka po imenu Robert Mori (Morey), velikog zagovornika besmrtnosti duše (autora knjige Smrt i zagrobni život) da konstatuje sledeće: „Svi shvataju da se ove parabole i dijalozi nisu stvarno desili. Bilo je jasno da rabini koriste zamišljene događaje i dijaloge kao metode poučavanja. Svima je bilo jasno da se ovi dijalozi nikada stvarno nisu desili.“

Šta reče? Da se to nikada nije desilo.

„Isus je naprosto koristio dijaloški metod da bi pokazao da nije moguće umaći mukama niti ima druge prilike; u ovom životu treba da verujemo Pismu da bismo se spasili.“

Ovaj čovek napisao je jednu knjigu koju imam i čije sam argumente detaljno pročešljao i odgovorio na njih [I answered every argument with a fine-toothed comb], u pogledu besmrtnosti duše ili toga da mrtvi idu odmah u

pakao posle smrti. Za sve što navodi u ovoj knjizi može se dati jasan biblijski kontraargument, ali je vrlo značajno da on ovde priznaje da se ova priča nikada nije mogla dogoditi.  

Prema tome, da li se onda ova priča uopšte može upotrebiti kao argument u korist postojanja pakla ili zagrobnog života? Jer, izuzev ove parabole, svi drugi novozavetni tekstovi upućuju na to da kazna stiže zle na kraju vremena.

Razmislimo sada malo o Avraamovom naručju. Šta ono označava? Označava veliku bliskost i ljubav. Šta radimo sa bebom? Zagrlimo je i stegnemo u naručju.

Jovan 1,18: „Boga niko nije video nikad: jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On Ga javi.“

[Ovde dodajemo naše sopstveno istraživanje o terminu jedinorodni – monogenes u Septuaginti i Novom zavetu, koji je semantički povezan sa pojmom „naručja“. Ono što je monogenes voli se i čuva, i čvrsto drži u naručju.

U sledećem stihu psalma Mesija o svojoj duši govori kao o svojoj jedinici. Kontekst govori o intimnoj vezi, o jedinstvenost, neuporedivoj važnosti, emotivnoj bliskosti. „Duša jedinica“ bila bi isto što i u srpskom „dragoceni/skupoceni život [eng. my precious]“.

Psalam 22,20: „Izbavi od mača dušu moju, od psa jedinicu [u Septuaginti: monogenes] moju.“

Isto nalazimo i u sledećem tekstu iz Psalama, samo što pisac moli Boga da ga odbrani od lavova, a ne od pasa.

Psalam 35,17: „Gospode! Hoćeš li dugo gledati? Otmi dušu moju od napadanja njihovog, od ovih lavova jedinicu moju [u Septuaginti: monogenes].“

U hebrejskom se za monogenes koristi reč jahid, „jedini“. To značenje „sam, jedini“ vidimo u sledećem stihu:

Psalam 24,16: Pogledaj me i smiluj se na me, jer sam inokosan [u Septuaginti: monogenes] i nevoljnik.”

Isto tako, izvan Psalama, za Jeftajevu kćerku se u Septuaginti kaže da je monogenes:

Sudije 11,34: „A kad se vraćaše Jeftaj kući svojoj u Mispu, gle, kći njegova iziđe mu na susret s bubnjevima i sviralama; ona mu bješe jedinica, i osim nje ne imaše ni sina ni kćeri.“

Isti pojam javlja se još četiri puta u Septuaginti, u defterokanonskoj knjizi Tobije (3,15 i 6,11) i oba puta označava jedino dete u oca, jedinca ili jedinicu.

U Novom zavetu, monogenes se odnosi na Hrista (Jovan 1,14.18; 3,16; Jevrejima 11,1):

1.Jovanova 4,9: „Po tom se pokaza ljubav Božija k nama što Bog Sina svog jedinorodnog posla na svet da živimo kroza Nj.“

Nekoliko puta se odnosi i  na druge osobe, koje su jedinci svojih roditelja: Jairova kći jedinica (Luka 8,42), umrli sin udovice iz Naina (Luka 7,12), demonizovani jedinac „čoveka iz naroda“ (Luka 9,38).

Prema tome, samo zlonamerni neznalica može u pojmu monogenes videti „potvrdu“ da je Hristos jednom u prošlosti „rođen“ jer sam morfem genes ne znači „rođen“, nego genus, „rod“, tj. „vrstu, sortu“.]

Dakle, u tekstu Jovan 1,18, „u naručju očevom“ označava tu bliskost, vezanost „jedinorodnog“ sa Ocem.

Neki su pisci primetili da „Avraamovo naručje“ mora biti veeoma široko da u nj stanu svi koji to zasluže. Međutim, Josif nije mislio na naručje doslovnog Avraama, nego na mesto gde su okupljeni svi koji su bliski Avraamu.

[Isticanje Avraama kao onoga kome spaseni dolaze posle smrti, kao da je njegovo naručje bliže i važnije od Božijeg, još je jedan dokaz neortodoksnog, farisejskog porekla priče. U ovom isticanju veće bliskosti s Avraamom nego sa Bogom vidimo odraz kleronacionalizma Jevreja onog vremena, ili bar fariseja, kao kad bi pravoslavni Srbin govorio o „naručju svetog Save“.]

Koga dakle označava bogataš iz priče? I sam tekst u Luki 16 ukazuje na neke paralele. Zapazimo šta se ističe u 24. stihu:

„I povikavši reče: Oče [v. st. 27,30] Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu.“

Samo obraćanje Avraamu kao „ocu“ upućuje pre svega na Jevreje, a onda i, preciznije, na fariseje.

Avraam odgovara: „Sinko“. Koga bi Avraam nazvao svojim sinovima? „Seme Avraamovo“, Jevreje. Naravno, danas se u potomstvo Avraamovo računaju i svi Arapi i hrišćani, ali, u kontekstu farisejske priče, u Avraamovom naručju ima mesta samo za Jevreje.

Bogataš ima petoro braće. Za njih Avraam iz parabole kaže: „Imaju Mojsija i proroke.“ To su dakle Jevreji. Stiv Bor predlaže da petoro braće predstavljaju fariseje, sadukeje, irodovce, esene i književnike.

Isus kaže isto u

Jovan 5,46.47: „Jer da ste vjerovali Mojsiju tako biste vjerovali i meni; jer on pisa za mene. A kad njegovim pismima ne vjerujete kako ćete vjerovati mojim riječima?“

Luka 16,30: „Ne, oče Avraame! nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se.“

Sada nastupa možda najvažnija pouka u celom ovom izlaganju. Primetimo da u 30. stihu bogataš tvrdi da bi se braća pokajala kad bi im Lazar iz mrtvih došao i pozvao ih na pokajanje.

Da li je dakle bogataš verovao u besmrtnost duše? Da. To je izraženo rečima „dođe iz mrtvih“ (glagol poreuo). Međutim, primetimo Isusov, odnosno Avraamov odgovor, koji je i poenta priče:

Luka 16,31: „ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće vjerovati.“

Isus ne kaže „dođe iz mrtvih“ nego „iz mrtvih ustane“. On govori o vaskrsenju, a ne o besmrtnosti duše. Neko će reći da su to samo reči, ali u 30. stihu je glagol poreuo, “otići”, a u 31. stih je upotrebljen drugi glagol, anistemi, “podići se, ustati”. Izraz „ustati iz mrtvih“ javlja se i u

Luka 24,46: „I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan […]“

Bogataš predstavlja jevrejski narod, a posebno fariseje.  A Lazar, koga on predstavlja?

Zanimljivo je da se kao argument da ovo nije parabola koristi činjenica da se u njoj pominje vlastito ime, što je jedinstveno, jer su u drugim parabolama ličnosti predstavljene samo opštim imenicama. Ovde se pominje Lazar. Zašto? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, razmotrimo tekstualnu paralelu između

Luka 16,20.21: „A bješe jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.“

i

Matej 15,24.26.27: „A On odgovarajući reče: Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. […] A On odgovarajući reče: Nije dobro uzeti od djece hleb i baciti psima. A ona reče: Da, Gospode, ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovih gospodara.”

Hananejka je prišla Isusu da joj izleči kćerku. U njihovom razgovoru izranja suprotnost između Jevreja i ostalih, “pasa”. Sećate li se da je i Lazar jeo mrvice, i da su psi lizali njegove rane?

Pogledajte veru ove žene koja kaže da i psići jedu mrvice. Ko je onda Lazar ? On predstavlja pagane. Hananejka je paralelna sa Lazarom.

Postoji još jedan važan razlog zašto se pominje ime Lazar : naravno, to je vaskrsenje Hristova prijatelja Lazara.

Jovan 11,43.44: „I ovo rekavši zovnu glasno: Lazare! Iziđi napolje. I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano. Isus im reče: Razriješite ga i pustite nek ide.”

Evo, čovek po imenu Lazar, i to Jevrejin, vaskrsao je iz mrtvih. Da li su mu verovali? Čitajmo dalje!

St. 45-47: “Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli k Mariji i vidješe šta učini Isus, vjerovaše Ga. A neki od njih otidoše k farisejima i kazaše im šta učini Isus. Onda glavari sveštenički i fariseji sabraše skupštinu, i govorahu: Šta ćemo činiti? Čovjek ovaj čini mnoga čudesa.”

Kako su fariseji reagovali na vest o Lazarevom vaskrsenju? Nisu poverovali, nego su naumili da ubiju i njega i Hrista.

1. 50: „Ako ga ostavimo tako, svi će ga vjerovati; pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod. […] I ne mislite da je nama bolje da jedan čovjek umre za narod, negoli da narod sav propadne.”

Jovan 12,9.10: „Razumje, pak, mnogi narod iz Judeje da je ondje i dođoše ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara kog podiže iz mrtvih. A glavari sveštenički dogovoriše se da i Lazara ubiju jer mnogi njega radi iđahu iz Judeje  i vjerovahu Isusa.“

Kakva ironija! Parabola kaže „neće verovati“, ali ne kaže u koga, ali u Jovanu vidimo da nisu verovali Hristu. U Jovanu 5 smo videli: „da ste verovali Mojsiju, verovali biste i meni“.

Fariseji u Jovanu ne samo da ne veruju Isusu, nego žele da spreče druge da poveruju u nj, i odlučuju da ga ubiju, i da UBIJU onoga koga je Hristos VASKRSAO. Strahota! Evo zašto EGV kaže da nema granice nemilosti i zločina u srcu čoveka koji je odbacio Duha Božijega.

Fariseiji su videli da je vaskrsenje Lazarovo pokrenulo mnoštvo naroda za Hristom, kako što je i trebalo, ako su iskreni.

Jovan 12,19: „A fariseji govorahu među sobom: Vidite da ništa ne pomaže? Gle, svijet ide za njim.”

Jesu li fariseji zaista bili “deca Avraamova”? Samo po telu, ali ne i u duhovnom pogledu.

Jovan 8,56: „Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vidje, i obradova se. »

Jevrejima 11,17-19: „Vjerom privede Avraam Isaka kad bi kušan, i jedinorodnoga prinošaše, pošto bješe primio obećanje, u kome bješe kazano: U Isaku nazvaće ti se sjeme; pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku [typos].“

Međutim, fariseji se nisu radovali danu Hristovom, nego su želeli da ga se reše. Kako onda fariseji mogu biti deca Avraamova?

Jovan 8,39.40: “Odgovoriše i rekoše Mu: Otac je naš Avraam. Isus im reče: Kad biste vi bili djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova. A sad gledate mene da ubijete, čovjeka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga: Tako Avraam nije činio.”

Tekst u Jovanu 8,44 nije politički korektan, kao što nikad nije ni bio. On govori jasno i otvoreno ko su zaista Avraamovi potomci.

Jovan 8,44: „Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.“

Kada Isus izgovara seriju svojih „teško vama“ u Mateju 23, upućuje ih farisejima i književnicima.

Matej 23,33: „Zmije, porodi aspidini! Kako ćete pobjeći od presude u oganj pakleni [doslovno: tes kriseos tes geennes – „suda gehene“, tj. „osude na oganj gehene“]

[Naziva ih „zmijama“ i „porodom zmijskim“, a to znači da su „deca đavolova“, seme zmijino, a ne ženino. Ovo je direktna referenca na Otkrivenje 12, u kome seme zmijino progoni seme ženino.]

Isus upozorava fariseje da se svojim delima odriču Avraama i da će tako zasigurno stići u oganj pakleni. [On naglašava „presudu“ što znači da ognju treba da prethodi sud.]

Da li primećujete da su u ovoj paraboli protagonisti zamenili uloge? Bogataš završava u paklu; siromašni Lazar završava u Avraamovom naručju. Ako pogledate

Matej 8,10-12: „A kad ču Isus, udivi se i reče onima što iđahu za Njim: Zaista vam kažem: ni u Izrailju tolike vjere ne nađoh. I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avraamom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskom: a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.“

Neposredno pre ovih rečenica, Matej opisuje vernog centuriona i njegovu veru, a onda Isus kaže ovo što stoji u 11 i 12. stihu.

Dakle, sa Avraamom neće sesti samo verni Jevreji, nego i pagani koji prihvate Boga. Nasuprot tome, sinovi carstva koji ne budu imali rod duha biće bačeni u „u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba” – ovo jasno potvrđuje da će ovaj sud nad nevernim Jevrejima biti tek na kraju. Vidimo to po vremenu. Kada ovi s istoka i zapada odu u carstvo nebesko, tada će i oni drugi otići u tamu najkrajnju.

Tada će biti plač i škrgut zuba, a ne sad u nekom paklu. Pri tom ne smemo misliti da će „plač i škrgut zuba“ biti večan i beskrajan, o čemu ćemo posebno proučavati.

Pročitajmo i paralelno mesto u Luki:

Luka 13,28: „Ondje će biti plač i škrgut zuba, kad vidite Avraama i Isaka i Jakova i sve proroke u carstvu Božijem, a sebe napolje istjerane.”

Kad će ovo biti? Na kraju vremena.

Još nešto ćemo pomenuti. Kazna ognjem je ostvarena i doslovno 70. godine, kada je Tit osvojio Jerusalim. Bila je to duga opsada, od 68. do 70. uz pauze. Rimljani su spalili grad i hram do temelja.