Dok razmišljamo o dvama izrazima koje ovde proučavamo, nameće nam se jedno ozbiljno pitanje. Naime, neko će reći: vi tvrdite da čovek kad umre leži u grobu nesvestan do vaskrsenja, onda vaskrsava i ide u nebo; ako je zao, izgoreće u paklu. Međutim, kako objasniti izraze oganj koji se ne gasi i crv koji ne umire?

Danas ćemo razmotriti četiri teksta u kojima srećemo ovakve izraze. Prvi od njih se nalazi u

Matej 25,41: „Tada će reći onima što mu stoje s lijeve strane: idite od mene prokleti u oganj vječni pripravljen đavolu i anđelima njegovim.“

Reći ćete: zar to nije jasno kao dan? Šta tu više treba objašnjavati? Oganj u kome će goreti đavo i demoni je večan. Zatim, tu je i

Matej 25, 46:  „I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni.“

Ljudi kažu: vidite da će doživeti „muku vječnu“, a to je večna vatra. Pa šta tu nije jasno? Ipak, nije sve onako kao izgleda dok čitamo neki prevod.

2. Sol. 1,9.10: „Koji će primiri muku, pogibao vječnu od lica Gospodnjega i od slave njegove. Kad dođe da se proslavi sa svetima svojima…“

Mnogi se oslanjaju ovaj i slične stihove da bi potkrepili svoje verovanje da će stradanje grešnika trajati večno. [Međutim, primetimo da ovde postoji odnos apozicije između muku i pogibao... Drugim rečima, kao što u rečenici Ovo je Marko, moj najbolji drug izrazi Marko = moj najbolji drug upućuju na istu osobu u stvarnosti, tako se i pogibao odnosi na muku, i dopunjuje je.]

Inače, muka u našem prevodu odgovara u grčkom tekstu reči kazna, presuda. Dakle, kazna za grešnike je pogibao, tj. propast, i to večna. Propašće zauvek. Pogledajmo još jedan tekst:

Mar 9,43-38: „I ako te ruka tvoja sablažnjava, odsijeci je: bolje ti je bez ruke u život ući, negoli s obje ruke ući u pakao [gehenna], u oganj vječni [KJV: fire that shall never be quenched – tog never nema u grčkom originalu, nego je dodan].“

Stih 44: „Gdje crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi. I ako te noga tvoja sablažnjava, odsijeci je: bolje ti je ući u život hromu, negoli s dvije noge da te bace u pakao, u oganj vječni…“

[Primetimo u ovom bloku stihova koje izgovara Hristos da je moguće u pakao ući sa rukama i nogama, tj. u telu! Šta je onda sa bestelesnom dušom u koju veruju mnogi koji se smatraju hrišćanima?]

Najzahtevniji je tekst u

Otkrivenju 20,10: „I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gdje je zvijer i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka.“

Kako da razumemo ove izraze, večni oganj, večne muke, večna pogibao…?

Hajde najpre da se pozabavimo večnim ognjem i večnim mukama.

1.Mojsijeva 19,24.28: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, i zatr one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. […] I pogleda na Sodom i Gomor i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći.“

Juda 7: „Kao što i Sodom i Gomor, i okolni gradovi njihovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u vječnom ognju.“

[VUkov prevod, baš kao i Luterov, zaista insistira na tome da se Sodomljani i Gomorani SADA muče u večnom ognju – ovde je jedan jasan prezent. Ovakav prevod dosta je daleko od grčkog teksta, koji bi se doslovno mogao prevesti ovako: „kao što i Sodom i Gogom, i gradovi oko njih nalik njima, pošto su se predali bludu i pošli za različitim telom, postavljeni biše za primer podnošenja večne vatre.“, tj. pyrou aioniou]

2. Petr. 2,6: „I gradove Sodom i Gomor sažeže [ovde stoji particip aorista glagola tefroo koji znači „pretvoriti u pepeo“,] i razvali [reč katastrofe] i osudi, i postavi ugled onima koji ne nameravaju da poštuju Boga.“

Ovaj tekst kaže da je Bog ove gradove pretvorio u pepeo; da li pepeo gori? Ne, pepeo je rezultat gorenja, i kad više ništa ne može da gori, ostaje pepeo. Kako ovo objasniti? U adventističkoj crkvi se ovo uobičajeno objašnjava tako što se kaže da je vatra večna po rezultatu, da je je ishod gorenja večan – a to je potpuno uništenje. To je tačno, ali treba ići korak dalje. Pokazaću vam da se ta vatra koja je spalila Sodom i Gomor zaista nikad se nije ugasila, da to jeste večna vatra. Kako to???

5. Mojsijeva 4,23.24: „Jer je Gospod Bog tvoj oganj koji spaljuje i Bog koji revnuje.“

Pogledajmo i

Jevrejima 12,28.29, koji citira ovaj tekst iz Petoknjižja: „Zato, primajući carstvo nepokolebano, da imamo blagodat kojom služimo za ugodnost Bogu, s poštovanjem i sa strahom, jer je Bog naš oganj koji spaljuje.“

Kakva je to večna vatra koja je spalila ove grešne gradove? Bog! Da li je Bog bio oganj koji spaljuje i pre uništenja Sodoma i Gomore? Da, i pre i posle toga!

Da li bi to trebalo da znači da je Bog nekakav veliki plamen? Ne. Vatra koja se javlja prilikom Božijeg pristupanja tvorevini samo je manifestacija nečeg suštinskog, svojstvenog Bogu.

2. Mojs. 24,15-17: „I otide Mojsije na Goru, a oblak pokri goru. I bijaše slava Gospodnja na gori Sinajskoj, i oblak je pokrivaše šest dana; a u sedmi dan viknu Mojsija ispred oblaka. I slava Gospodnja bješe po viđenju kao oganj koji sažiže na vrh gore pred sinovima Izrailjevim.“

Kako je dakle Bog oganj koji spaljuje? Taj oganj, to je SLAVA Božija! Njegova slava je na oči kao oganj; u Bibliji piše da on živi u slavi kojoj se ne može pristupiti (2. Tim. 6,16), i koja zato i jeste smrtonosna za grešno ljudsko biće.

Pogledajmo i jednu zanimljivu pojedinost u tekstu Otkrivenja 15,2, koji opisuje „kristalno more izmešano s ognjem“:

„I vidjeh kao stakleno more smiješano s ognjem, i one što pobijediše zvijer i ikonu njezinu, i žig njezin, i broj  imena njezina, gdje stoje na moru staklenome i imaju gusle [harfe] Božije.“

Kad uporedimo ovaj tekst sa Otkrivenjem 4,5.6, videćemo da se i tamo govori o kristalnom, tj. staklenom moru:

Otkrivenje 4,5.6: „I od prijestola izlažahu munje i gromovi i glasovi; i sedam žižaka ognjenih gorahu pred prijestolom, koje su sedam duhova Božijih. I pred prijestolom bijaše staklenom more, kao kristal; i nasred prijestola i oko prijestola četiti životinje, pune očiju sprijed i sastrag.“

Primetite da je Božiji presto iznad ovog mora, i zato se oganj s Božijeg prestola reflektuje u kristalno čistoj površini ovog mora pa se čini da ono gori.

Dakle, kad se kaže da je Sodom i Gomoru uništila večna vatra, je li to tačno? Da li ta vatra još gori? Da, jer je Bog oganj koji spaljuje, ali Sodom i Gomor više ne gore.

Primetite da je oganj koji gori večan, ali ne i grešnici u njemu – oni ne gore večno. Šta znači večna muka? U grčkom tekstu ne piše muka, nego kazna. Šta to onda znači? Naprosto, da će ta kazna nad grešnicima biti konačna, dakle biće kažnjeni, i ta presuda ostaje – oni će zauvek biti uništeni, a ne uništavani.

A šta je sa vatrom koja se ne gasi?

Matej 3,12:  „Njemu je lopata u ruci njegovoj, pa će otrijebiti gumno svoje, i skupiće pšenicu u žitnicu, a pljevu će sažeći ognjem vječnijem [KJV unquenchable fire].“

Dakle, ovde Jovan govori o Mesiji. A šta je pljeva? Slama, suve trave – da li one sagore? Sigurno. Na primer, sećate li se požara u Vejkou u Teksasu, sa velikim vetrom koji ju je raspalio – niko na svetu tu vatru nije mogao da ugasi, i začas je zahvatila ceo kompleks. Da li je ta vatra ugasiva? Jeste – na kraju se ugasila kad je sve izgorelo, ali ne pre. Prometimo: nigde u Bibliji ne nalazimo izraz večna neugasiva vatra, već uz imenicu vatra ide ili jedan ili drugi pridev. Vatra koja je neugasiva je naprosto neugasiva dok ne završi svoj posao.

Tako je bilo i sa vatrom u sanatoriju u Batl Kriku i štampariji 1903. Jedan članak je zabeležio da je šef vatrogasnog doma Vilks izjavio: „Ti adventistički požari su čudni; kad ih zalivate vodom, kao da ste ih zalili benzinom.“ Bio je to Božiji sud koji niko nije mogao da zaustavi dok sve ne izgori – EGV je videla anđela sa mačem iznad ovih zgrada.

Jevsevije, crkveni istoričar, pominje 4 mučenika (dvojica od njih zovu se Julijan i Aleksandar), i kaže da su pogubljeni „neugasivom vatrom“. Da li to znači da još gore?

Malahija 4,1-3: „Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće [odnosno spaliće] ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena [sotona kao začetnik greha] ni grane [njegovi sledbenici]. Ali vama, koji se bojite imena mojega, granuće sunce pravde, i zdravlje će biti na zracima njegovim, i izlazićete i skakaćete kao teoci od jasala. I izgazićete bezbožnike, jer će oni biti pepeo pod vašim nogama u dan kad ja učinim, veli Gospod nad vojskama.“

Primetimo u ovom tekstu nekoliko izuzetno važnih elemenata:

– Sam dan koji donosi sud Božiji gori kao peć – njegove osobine delom odgovaraju Drugom Hristovom dolasku, a delom konačnom sukobu posle hiljadugodišnjice. Dakle, nije reč o nekom posebnom mestu, prostoru gde taj plamen gori, a drugde ne. „Dan gori kao peć“ sam će po sebi doneti oganj. Kome?

– Ovaj dan koji je kao peć spaliće bezbožnike – radi se o potpunom sagorevanju. Bezbožnici će biti pretvoreni u pepeo, u ništa.

– Bezbožnici će sagoreti tako da će biti uništeni i oni i njihov rodonačelnik, sotona.

– Isti taj oganj toga dana doneće „sunce pravde“, koje donosi zdravlje, a ne smrt, onima koji „se bojite imena mojega“.

– Dakle, kao što sunce može da spasava ili uništava, takav efekat Dan Gospodnji ima na dve grupe ljudi. Jedne će spaliti do temelja, a druge isceliti, i neće ih povrediti. Taj oganj, to sunce, njima ne smeta.

Možda bi mnoge iznenadilo da čuju kako Biblija govori o tome da neće zli doveka biti u ognju, nego pravedni? Kakva je to jeres?! Ne, nije. Sudeći prema navedenom, i još nekim stihovima koji slede, zli ne mogu da opstanu u Božijoj slavi, jer ona proždire grešnike, ali pravednici, čiji je karakter „otporan na vatru“, neće biti uništeni.

[Da li je to zaključak koji možemo izvući iz epizode sa trojicom u ognjenoj peći (Dan. 3,19-27)? Vojnici koji su ih bacili u peć su poginuli na licu mesta, toliko je vatra bila raspaljena – sedam puta jače nego inače – ali trojici se ni odeća nije osećala na dim, ni dlaka sa glave nije im stradala, samo su im užad kojom su bili vezani spala sa ruku. Potpuno isti efekat imaće na spasene Božija slava – oslobodiće ih, dok će njihove progonitelje uništiti.]

Otkr. 20,9: „I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše oko svetih, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih.“

[glagol pojede na grčkom je katesthio – sastavljen je od predloga/prefiksa kata, koji znači „skroz“, i nalazimo ga u kataklizma, tj. „potop“, što usput pokazuje da je potop zahvatio celu zemlju, i esthio, „jedem“. Slično tome i kataleipo – “napustiti”, katanoeo – “razumeti, prozreti, preispitati”  itd. Dakle, katesthio znači “proždreti u potpunosti”.]

Isti glagol katesthio preveden je ovde kao pojede, a nalazimo ga i u priči o sejaču u

Mateju 13,4: „I kad sijaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše [katefagen] ih“.

Otkrivenje 21,8 isto govori o ovome: „A strašljivcima i nevjernicima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je dio u jezeru koji gori ognjem i sumporom, koje je smrt druga.“

Iz druge smrti nema vaskrsenja. Svako će umreti prvom smrću, osim onih koji će dočekati Hrista živi. Ona nije problem – Gospod će vaskrsnuti one koji su u veri u njega umrli ovom prvom smrću. Međutim, oni koji vaskrsnu posle hiljadu godina, u drugom vaskrsenju, ustaće na Boga i onda zauvek poginuti drugom smrtću.

Isaija 33,14-17: „Grešnici u Sionu uplašiće se, drhat će spopasti licemjere, i reći će: ko će nas ostati kod ognja koji proždire? ko će nas ostati kod vječne žege? Ko hodi u pravdi i govori što je pravo; ko mrzi na dobitak od nasilja; ko otresa ruke svoje da ne primi poklona; ko zatiskuje uši svoje da ne čuje za krv, i zažima oči svoje da ne vidi zla […] oči će ti vidjeti cara u krasoti njegovoj, gledaće zemlju daleku.“

Ko su ti koji će biti usred ovakve vatre? Ne zli, nego pravedni. Većina crkava ovo naopako razume.

Ipak, ostaje pitanje: koliko će dugo goreti zli? Biblija izvesno uči da će oni biti uništeni, ali koliko će oni patiti? Biblija uči da neće svi jednako goreti, zavisno od dela koja su počinili. Evo priče o slugama.

Luka 12,47.48: „A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega, i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen; a koji ne zna, pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše, najviše će iskati od njega.“

Otkrivenje 20,13: „I  more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po djelima svojim.“

Da li bi bilo pravedno kazniti Hitlera kao i nekog običnog grešnika koji nikog nije ubio? Bog je Bog pravde. On će kazniti zle po DELIMA, što znači da će se kazna razlikovati za različite ljude.

Isaija 66, 22.23 je tekst koji rado čitamo, ali ne volimo 66,24 i nadamo se da ljudi, kada im čitamo taj stih, ne vide i ono što piše u poslednjem stihu kojim završava Isaija:

Isaija 66,24: “I izaći će i gledaće mrtva tjelesa onih ljudi koji se odmetnuše od mene; jer crv njihov neće umrijeti i oganj njihov neće se ugasiti, i biće gad svakom tijelu.”

Ovo je onaj starozavetni tekst koji Hristos citira u Jevanđeljima!

Šta to treba da znači? Da ćemo pred Gospoda izlaziti iz subote u subotu, i posmatrati tu grotesknu scenu, mesec za mesecom? Tako piše u Bibliji. Da li to znači da ćemo neko vreme samo posmatrati ovaj užas oko sebe?

[Ovo je možda kondicionalno proročanstvo.]

Otkrivenje 20,10: „I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gdje je zvijer i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka.“

Da li to zvuči dugo? Da. Grčka reč basanizo  koja se ovde koristi znači „svesno mučiti (nekoga)“.

Da bismo proučili va vijek vijeka, idemo u Isaiju 34,9.10, gde se govori o Edomskom kraljevstvu:

Isaija 34,9.10: „I potoci će njezini pretvoriti u smolu, i prah njezin u sumpor, i zemlja će njihova postati smola razgorjela. Neće se gasiti ni noću ni danju, dovijeka će se dizati dim njezin, od koljena do koljena ostaće pusta, niko neće prelaziti preko nje dovijeka.“

Ovo proročanstvo se ostvarilo, i Edomska država je uništena. Međutim, nikakav se plamen ni dim tamo više ne diže – od nje je ostala samo pustoš. Šta onda znači doveka?

Skoro sam išao u teološki biblioteku Univerziteta Endrjus da istražim kako teolozi objašnjavaju ovaj izraz u Otkrivenju 20,10. Neadventistički teolozi kažu da taj izraz ne mora da znači „beskrajno“, već dugo vreme, čiji kraj se ne sagledava sa polazne tačke. Evo par takvih izjava:

1. Mekrej, Teološki fakultet u Pensilvaniji: „Septuaginta obično prevodi olam rečju aion, koji uglavnom ima istu lepezu značenja. Ni hebrejska ni grčka reč ne sadrže same po sebi ideju beskonačnosti, što se pokazuje time što povremeno označavaju događaje koji su se desili u neko određeno vreme u prošlosti, a i time što ponekad nije dovoljno reći samo eis tous aionas („u veke“) nego i dodati ton aionion („vekova“).“

Od Miltona i Miligana?, koji su napisali čuveni Leksikon Novog zaveta, imamo sledeći komentar: „U opštem smislu, reč aion oslikava ono čemu se kraj ne sagledava, bilo da je beskonačno daleko ili traje koliko i životni vek cezara.“ Naime,

ova reč se upravo i koristi da se označi životni vek ili vreme nekog cezara, pa može da označava i nešto dugo i nešto ograničeno.

Još jedan teolog, koji je saradnik u čuvenom Theological Workbook of the Old Testament, čiji je urednik G. Kittel, kaže sledeće: „U izrazima u množini ova reč [aion] se odnosi na veoma dug, ali ograničen vremenski opseg. U posebnom smislu, aion u ovom značenju označava vreme trajanja sveta, vreme čije su granice stvaranje i kraj istorije. Ovde se suočavamo sa značajnom činjenicom da u Bibliji ista reč aion označava dve stvari koje su duboko protivne: večnost Boga i ograničeno trajanje sveta. Ova dva suprotna značenja, koja ova reč deli sa hebrejskim olam, podseća nas na koncept večnosti, u kome se ‘večno’ izjednačava sa trajanjem sveta.“

Mnogi drugi teolozi ističu da eis aiona ton aionion znači dugo, ali ne beskonačno. Da li to znači da će đavo dugo goreti? Da, duže nego što adventisti vole da misle. Ipak, na kraju neće od njega ostati ništa.

Kažite mi: šta zapravo znači „volim te zauvek“? Da li to znači da onaj ko to kaže nikada neće umreti? Ne, nego znači „dok sam živ“.

Ezekijel 28,18.19: „Od mnoštva bezakonja svojega, od nepravde u trgovini svojoj oskvrnio si svetinju svoju; zato ću izvesti oganj ispred tebe [Bog se obraća đavolu], koji će te proždrijeti, i obratiću te u pepeo na zemlji pred svjema koji te gledaju. Svi koji te poznaju među narodima prepašće se od tebe; bićeš strahota, i neće te biti dovijeka.“

Dakle, kad se pretvori u pepeo, više ga NEĆE BITI. Pročitajmo još jednom onaj tekst iz Malahije.

Malahija 4,1-3: „Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće [odnosno spaliće] ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena [sotona kao začetnik greha] ni grane [njegovi sledbenici]. Ali vama, koji se bojite imena mojega, granuće sunce pravde, i zdravlje će biti na zracima njegovim, i izlazićete i skakaćete kao teoci od jasala. I izgazićete bezbožnike, jer će oni biti pepeo pod vašim nogama u dan kad ja učinim, veli Gospod nad vojskama.“

Ni korena ni grane! Ništa neće ostati. Sećate li se da je Hristos rekao “ja sam čokot, vi ste loze”? I đavo ima svoje grane. A Biblija kaže da će i koren i grane zla biti pretvoreni u pepeo.

Poslušajmo neke vrlo zanimljive izjave EGV. Ona je sve ovo shvatila.

Rani spisi, 219: “Videla sam prestole, i Hristos i otkupljeni sveti sedeli su na njima, i sveti su vladali kao carevi i sveštenici Bogu. Hristos, zajedno sa svojim narodom, sudio je mrtvim zlima, upoređujući njihova dela sa Knjigom zakona i presuđujući svakom slučaju prema delima koja su počinili u telu. Onda su dosudili zlima deo koji oni moraju da pretrpe prema svojim delima, i koji je zapisan pored njihovih imena u knjizi smrti. Hristos i sveti sudili su i sotoni i njegovim anđelima. Sotonina kazna biće veća nego kazna za one koje je obmanuo. Njegova će patnja nemerljivo prevazići njihovu. Posle svih onih koje je prevario, sotona će i dalje živeti i patiti mnogo duže.”

U Ranim spisima 293-294: “Videla sam da su neki brzo bili uništeni, dok su neki patili duže. Oni su bili kažnjeni prema svojim delima počinjenim u telu. Neki su goreli mnogo dana, i dok god nisu sasvim izogreli, osećali su patnju u punoj meri.” Ja to ne mogu da objasnim. “Anđeo je rekao: ‘crv neće umreti; vatra se neće ugasiti dok god je išta od njih ostalo’. Sotona i njegovi anđeli patili su dugo. Sotona nosi ne samo svoje grehe, nego i grehe otkupljenih koji su prebačeni na njega, a nosi kaznu i zbog nesreće onih koje je upropastio. Onda sam videla da su sotona i sva njegova vojska sagoreli i da je pravda zadovoljena. Sve nebeske vojske i svi otkupljeni glasno su rekli: ‘Amin’. Anđeo je rekao: ‘Sotona je koren,

njegova deca su grane. Sada su spaljeni i koren i grane.’ Umrli su večnom smrću. Nikada neće vaskrsnuti i Bog će imati čist svemir.”

Reći ćete: kako Bog to može da uradi zlima? Nisu li to uradili sami sebi svojim odlukama i gresima? Neko će pitati: gde je EGV našla tu ideju da će đavo trpeti mnogo duže od ostalih? Pre svega, Biblija izvesno kaže da će svako patiti po svojim delima, ali da će đavo patiti toliko dugo da se, kada počne, tome neće videti kraj.

Tokom ceremonijalne godine u Izraelu, narod je prenosio grehe na životinju, koja je potom ubijana. Putem njene krvi, greh je unošen u Svetinju. Gresi su sa ljudi prelazili na žrtve, a onda u Svetinju. Tada su bili oslobođeni, a Svetinja se prljala. Oni koji su se morali brinuti bili su oni koji se nisu pokajali, a ne oni koji jesu. Na Dan očišćenja, dva jarca su uzimana: jedan je čistio Svetinju i narod od sveg greha unesenog tokom godine, i to samo onih koji su pokajanjem priznali svoj greh i prineli žrtvu. Biblija kaže da su svi ovi pokajani gresi pravednika uklanjani iz Svetinje i prenošeni na glavu jarca za Azazela. Imajte na umu da gresi zlih nisu prenošeni na Azazela jer nam 3. Mojsijeva u poglavljima 23, 29 i 30 kaže da je svakog ko nije učestvovao u Jom Kipuru trebalo isterati iz zbora Izraelovog, kao i Azazela. A gde su zli posle hiljadugodišnjice? U gradu ili izvan grada? Izvan! Kao na Jom Kipur, svi gresi ljudski koji su pokajani i oprošteni biće stavljeni na uzročnika i počinioca, sotonu. Biblija nam kaže da je ovaj žrtveni jarac na kraju obreda slan u divljinu, nenaseljenu zemlju. Biblija kaže u Otkrivenju 20 da je veliki anđeo došao sa lancem u ruci i da je okovao sotonu za zemlju bez oblika i praznu. Niko od njegovi sledbenika tada nije živ – to je nenaseljena zemlja.

Ako neki zli ljudi dugo pate, koliko đavo treba da pati noseći i grehe svih pokajanih pravednika u istoriji? Posle svega ovog, đavola i njegovih anđela više neće biti. Biblija kaže da pada vatra sa neba na njih:

Otkrivenje 20.7-10: “I kad se svrši hiljada godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje, i izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojih je broj kao pijesak morski. I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše oko svetih, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih.”

Da li dakle ova vatra pada na zemlju? Da li će goriti doveka? Neće; to znamo zato što će Bog načiniti novo nebo i novu zemlju, pa ni zemlja ne može doveka goreti – i tome će biti kraj.

Čežnja vekova 107, 108: “Za greh, gde god da se nađe, naš Bog je oganj koji sažiže. U svima koji se pokore njemu, Duh sveti će sažeći greh, ali ako se čovek zalepio za greh, poistovetiće se s njim. Onda slava Božija, koja uništava greh, uništava i njih. Jakov je posle noći rvanja s anđelom rekao: ’Videh Boga licem k licu i duša se moja izbavi!’ Jakov je bio kriv za veliki greh prema Isavu, ali se pokajao, prestup mu je oprošten i greh očišćen, i zato je mogao podneti Božije prisustvo.  Ali ko je god izašao pred Boga, a svesno negovao zlo, bio bi uništen. Prilikom Drugog Hristovog dolaska, zle će sažeći svetlost Njegova dolaska. Svetlo slave Božije, koja daje život pravednima, ubiće zle.”

Danas niko u ovom svetu ne želi da govori o Božijoj pravdi. Univerzalizam čak kaže da će Bog spasiti sve. Ali Bog je pravda, i samo uništenje zlih je milost za one koje su ti zli mučili. Zli nisu naučili da žive po zakonima neba. Neće morati da doveka žive u Božijem prisustvu.

Bog će sa tugom učiniti “neobičan posao svoj”. Kad ne bude više zla, on će obrisati suze iz svakog oka. Doći će dan kada smrti više neće biti. Zato priznajmo sada Bogu svoje zlo, prenesimo ga u veri na Hrista i u nebesku Svetinju, da bismo s njim mogli da živimo doveka kada dođe po nas.