Karakterističan biblijski simbol koji srećemo u Starom i Novom zavetu jeste i kamen. Zanimljivo je da Biblija daje vrlo jasan i detaljan opis izgradnje žrtvenika. Reč žrtvenik dolazi od reči žrtva: to je posebno mesto na kom su se prinosile žrtve u različitim religijama, pa i u biblijskoj religiji. Kain i Avelj, kao i patrijarsi od Avraama nadalje, prinosili su žrtve na žrtveniku. I u hebrejskom jeziku, kojim je pisan najveći deo Starog zaveta, reč žrtvenik potiče od žrtva. Reč oltar je kod nas stranog porekla.

Sve biblijski propisane žrtve koje su se prinosile na ovako sagrađenim oltarima predstavljale su potvrdu ZAVETA sa Bogom, koji „će se postarati za žrtvu“ (1M 12:7.8; 13:18; 1M 15; 22:8). Oltari su značili da Božiji ljudi prihvataju Božiju žrtvu za njihovo očišćenje od greha, žrtvu na kojoj se temelji ZAVET (Jevrejima 9:16). U tom zavetu, i na tom oltaru, gresi su bili naši, a žrtva pomirenja Božija:

I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva oproštenje. Tako je trebalo da se obličja nebeskijeh ovima čiste, a sama nebeska boljijem žrtvama od ovijeh. Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božijim za nas;  Niti da mnogo puta prinosi sebe, kao što poglavar sveštenički ulazi u svetinju svake godine s krvlju tuđom: Inače bi on morao mnogo puta stradati od postanja svijeta; a sad jednom na svršetku vijeka javi se da svojom žrtvom satre grijeh. I kao što je ljudima određeno jednom umrijeti, a potom sud:  Tako se i Hristos jednom prinese, da uzme mnogijeh grijehe; a drugom će se javiti bez grijeha na spasenije onima koji ga čekaju.. (Jevrejima 9:22-28)

U Pet knjiga Mojsijevih jasno je naglašeno kako je trebalo da izgleda žrtvenik na kome su se prinosile žrtve Bogu:

        Ako li mi načiniš oltar od kamena, nemoj načiniti od tesanoga kamena; jer ako povučeš po njemu gvožđem, oskvrnićeš ga. (2M 20:25)

Napomenimo da je, kada je kasnije načinjen takozvani Šator od sastanka ili Svetinja, u njegovom dvorištu podignut oltar od bronze, da bi na tom oltaru bile prinošene propisane životinjske žrtve. Međutim, pre toga, i izvan Svetinje, žrtvenik je trebalo da bude od složenog kamenja, ali ne bilo kakvog. Začuđuje, na prvi pogled, propis da taj kamen ne sme biti tesan. U našem jeziku, pridev neotesan označava nekog ko nije šlifovan, nije formiran vaspitanjem, nije formatiran u skladu sa društvenim očekivanjima i pravilima. Neko zapravo autentičan, izvoran. U doslovnom značenju, neotesan upućuje na tesanje, na uobličavanje nekog prirodnog predmeta koji nema pravilne oblike. Ljudska kultura, ljudska civilizacija, uglavnom teži da spontane i prirodno nesimetrične, nepravilne oblike, pa čak i pravilne, preobliči prema svojim standardima lepote i upotrebljivosti. Zato su, da navedemo ekstremni primer, u doba francuskog klasicizma, čak i krošnje drveća u parkovima sečene u obliku kocke. Tako nešto i dan-danas viđamo u Versaju. Naprosto, za klasicističku estetiku, spontani prirodni oblici krošanja podrazumevali su nešto divlje, neuređeno, nešto van civilizacije i strano lepoti. Tek je u fazi romantizma, i u Engleskoj, divlje i spontano postalo lepo i prihvatljivo. Otuda koncepcija engleskog vrta. I sam kamen, toliko popularan materijal posebno na prostoru Mediterana, bio je redovno tesan i oblikovan u kocke, koje su potom slagane u veće građevine. Pomišljamo i na piramide Egipta i Južne Amerike, na silne tvrđave… Svuda uobličen, kockast, da ne kažemo skockan kamen.

Međutim, Bog Avraamov, Isaakov i Jakovljev jasno zapoveda u više navrata da oltari za Njegove žrtve ne smeju biti tesani, već samo slagani. 

 Kada dakle prijeđeš preko Jordana, podigni to kamenje, za koje ti zapovijedam danas, na gori Evalu, i namaži ga krečom. I načini ondje oltar Gospodu Bogu svojemu, oltar od kamenja, ali ga nemoj gvožđem tesati. Od cijela kamenja načini oltar Gospodu Bogu svojemu, i na njemu prinesi Gospodu Bogu svojemu žrtve paljenice. (5. Mojsijeva 27:4-6)

Tada Isus načini oltar Gospodu Bogu Izrailjevu na gori Evalu, kao što bješe zapovjedio Mojsije sluga Gospodnji sinovima Izrailjevim, kao što piše u knjizi zakona Mojsijeva, oltar od cijeloga kamenja, preko kojega nije prevučeno gvožđe; i prinesoše na njemu žrtve paljenice Gospodu, i prinesoše žrtve zahvalne. (Isus Navin 8:30.31)

Prema tome, kamenje mora biti celo, neobrađeno. Tu je i drugi zahtev: ne sme se tesati gvožđem. Zašto? Biblijski tekst kaže da bi to bilo svetogrđe, profanacija – dakle upliv ljudskog i svetovnog u Božije, sveto.

Ako, dakle, tesano kamenje podrazumeva ljudsku ruku, pa je takav oltar ljudskih ruku delo, zašto Bog Biblije ne dozvoljava da se Njegove žrtve prinose na takvom žrtveniku? Da bismo dobili odgovor na to pitanje, najpre ćemo razmotriti značenje simbola kamena (hebr. even)/stene (hebr. tsur) u Bibliji, a potom i simboliku gvožđa. Reč tsur ’stena’ javlja se prvi put u 2. Mojsijevoj 17:6. To je ona stena iz koje je potekla voda i napojila Izrael u pustinji:

A Gospod reče Mojsiju: prođi pred narod, i uzmi sa sobom starješine Izrailjske, i štap svoj kojim si udario vodu uzmi u ruku svoju, i idi. A ja ću stajati pred tobom ondje na stijeni na Horivu; a ti udari u stijenu, i poteći će iz nje voda da pije narod. I učini Mojsije tako pred starješinama Izrailjskim.

Najveći novozavetni teolog apostol Pavle objašnjava nam šta je simbolisala ova stena koju  je štapom udario Mojsije i iz koje je potekla voda (a drugi put je bilo dovoljno da steni progovori, 2. Mojsijeva 17:6; 4. Mojsijeva 20:11):

I svi jedno piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stijene koja iđaše za njima: a stijena bješe Hristos. (1. Korinćanima 10:4)

Simbolika kamena/stene jasna je u Petoj Mojsijevoj, posebno u Mojsijevoj pesmi:

Jer ću javljati ime Gospodnje; veličajte Boga našega. Djelo je te stijene savršeno, jer su svi putovi njegovi pravda; Bog je vjeran, bez nepravde; pravedan je i istinit… Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stijenu spasenja svojega […] Stijenu koja te je rodila zaboravio si; zaboravio si Boga stvoritelja svojega […] Jer stijena njihova nije kao naša stijena; neprijatelji naši neka budu sudije. […]  (5. Mojsijeva 32:3.4.15.31)

U ovim stihovima značenje simbola stene potvrđeno je kroz tri paralelizma: 1) veličajte Boga našega – djelo je te stijene savršeno; 2) ostavi Boga ko ji ga je stvorio – prezre stijenu spasenjs svojega; 3) Stijenu koja te je rodila zaboravio si – zaboravio si Boga stvoritelja svojega. Prema tome, stena simboliše biblijskog Boga Jahvea. Čak se u 31. stihu bogovi drugih naroda nazivaju stijena njihova, kao i u narednom Isaijinom stihu:

Ne bojte se i ne plašite se; nijesam li ti davno kazao i objavio? vi ste mi svjedoci; ima li Bog osim mene? Da, nema stijene, ne znam ni jedne. (Isaija 44:8)

U čuvenom tekstu u Isaijinoj knjizi, simbol stene javlja se u sinonimnom paralelizmu sa rečju kamen:

Gospoda nad vojskama svetite; i on neka vam je strah i bojazan. I biće vam svetinja, a kamen za spoticanje i stijena za sablazan objema domovima Izrailjevijem, zamka i mreža stanovnicima Jerusalimskim. (Isaija 8:13.14; v. i 28:16)

Dakle, za Gospoda nad vojskama, odnosno Hrista, kaže Isaija da će svom narodu, „koji ga ne primiše“, biti kamen za spoticanje i stijena za sablazan. Hristos je kamen ili stena. U Novom zavetu, apostol Petar potvrđuje ovo tumačenje:

Vama dakle koji vjerujete čast je; a onima koji se protive kamen koji odbaciše zidari on posta glava od ugla, i kamen spoticanja i stijena sablazni:“ (1. Petrova 2:7; v. Dela 4:11)

Isto tumačenje daje i apostol Pavle u Rimljanima 9:32 i Efescima 2:20. Sam Hristos na sebe primenjuje simbol kamena:

 Reče im Isus: zar nijeste nikad čitali u pismu: kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla; to bi od Gospoda i divno je u vašijem očima. Zato vam kažem da će se od vas uzeti carstvo Božije, i daće se narodu koji njegove rodove donosi. I ko padne na ovaj kamen razbiće se; a na koga on padne satrće ga. I čuvši glavari sveštenički i fariseji priče njegove razumješe da za njih govori. (Matej 21:42-45)

Mnogo drugih biblijskih tekstova govori o Bogu kao steni:

Uzdajte se u Gospoda dovijeka, jer je Gospod Gospod vječna stijena.“ (Isaija 26:2)

Jer si zaboravio Boga spasenja svojega, i nijesi se sjećao stijene sile svoje; zato sadi krasne sadove i lozu stranu presađuj… (Isaija 17:10)

I u vreme sudija i careva, biblijske ličnosti jedinstveno primenjuju simbol kamena na Boga:

Nema svetoga kao što je Gospod; jer nema drugoga osim tebe; i nema stijene kao što je Bog naš. (1. Samuilova 2:2)

I reče: Gospod je moja stijena i grad moj i izbavitelj moj. Živ je Gospod, i da je blagoslovena stijena moja. Bog je stijena moja, u njega ću se uzdati, štit moj i rog spasenja mojega, zaklon moj i utočište moje, spasitelj moj, koji me izbavlja od sile […] Jer ko je Bog osim Gospoda? i ko je stijena osim Boga našega? […] Da se uzvisi Bog, stijena spasenja mojega.“ (2. Samuilova 22:2.3.32.47)

Reče Bog Izrailjev, kaza mi stijena Izrailjeva: koji vlada ljudima neka je pravedan, vladajući u strahu Božijem… (2. Samuilova 23:3)

Primetimo da se simbol kamena/stene gotovo u svim ovim tekstovima javlja u paralelizmu, što dodatno potvrđuje ispravnost tumačenja kamena kao simbola za Boga.

U tom smislu ne može biti nikakve dileme oko toga šta kamen predstavlja u 2. poglavlju Knjige proroka Danila, gde car Navuhodonosor u viziji vidi kako nekakav kamen, koji nije bacila ljudska ruka, udara u kip od zlata, srebra, bronze i gvožđa i drobi ga, a sam ostaje da stoji na njegovom mestu rastući do veličine cele Zemlje. Danilo caru prepričava njegov san, a potom i tumači simbol kipa i kamena:

 Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku, i udari lik u stopala mjedena i zemljana, i satr ih. Tada se satr i gvožđe i zemlja i mjed i srebro i zlato, i posta kao pljeva na gumnu u ljeto, te odnese vjetar, i ne nađe mu se mjesto; a kamen, koji udari lik, posta gora velika i ispuni svu zemlju. […] A u vrijeme tijeh careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se dovijeka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati dovijeka. Kako si vidio gdje se od gore odvali kamen bez ruku i satr gvožđe, mjed, kao, srebro i zlato. Bog veliki javi caru što će biti poslije; san je istinit, i tumačenje mu vjerno. (Danilo 2:34.35.44.45)

Po Danilu, kamen koji udara u metalni kip znači da će Bog nebeski podignuti carstvo i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati dovijeka. Prema tome, kamen je Bog, a svi ostali metali označavaju ljudska carstva, sve bezvrednija, a sve tvrđa i surovija, kao i metali koji ih simbolišu.

Nadalje, da bismo razumeli zašto se oltarski kamen nije smeo obrađivati, primetimo u ovom Danilovom proročanstvu da se kamen odvali […] bez ruku, ili, kako Šuraki doslovno prevodi na francuski, od gore se otkinu kamen bez pomoći ikakve ruke.

Izraz bez ruku, bez ruke znači da će Bog bez ljudske pomoći uništiti ljudska carstva, utvrđena na zakonu jačega i nasilju. Bog ne zavisi od čoveka – niti mu čovek može u tome pomoći – da pobedi greh i uništi sotonino piramidalno ustrojstvo sveta:

Slično tome, Isaija u viziji gleda Hrista Spasitelja, koji vidi kako je i Njegov narod ogrezao u bezakonju:

I vidje gdje nema čovjeka [v. Jovan 5:7], i začudi se što nema posrednika; zato učini mu spasenje mišica njegova, i pravda njegova poduprije ga. (Isaija 59:16)

Nešto dalje u Isaijinoj knjizi, u snažnoj slici uništenja zlih, Isaija na početku 63. poglavlja prikazuje Hrista obučenog u odeću crvenu od krvi uništenih zlih ljudi, kako izjavljuje:

Gazih sam u kaci, i niko između naroda ne bješe sa mnom […] Jer je dan od osvete u srcu mom, i dođe godina da se moji iskupe. Pogledah, i nikog a ne bješe da pomože, i začudih se što nikoga ne bješe da podupre; ali me desnica moja izbavi i jarost moja poduprije me. (Isaija 63:3-5)

Sam izraz bez ruke (doslovni prevod sa hebrejskog) srećemo i u Danilu 8:25, gde se za tajanstvenog bezbožnog vladara na kraju sveta, koji je simbolisan malim rogom, ističe da će se potrti bez ruke. Biblija ispod ovog stiha upućuje na paralelan stih u Isaiji 31:8, koji kaže:

I Asirac će pasti od mača ne čovječjega, i mač ne čovječji poješće ga…(Isaija 31:8)

Mač nečovječji podrazumeva silu koja nije ljudska, nego Božija. Drugim rečima, sam Bog će ratovati s Asircima, jer će ljudi, posebno Izraelci, biti potpuno nemoćni da se suprotstave ovoj velikoj carevini. Slično tome, kameni oltar koji nije obrađen ljudskom rukom označava religijski sistem koji je ustanovio sam Bog, i koji ne trpi ljudske popravke i promene. To ne sme biti ljudska religija, prilagođena našem grešnom srcu, nego njeni principi i praksa moraju biti verni uputstvima samog Boga, koji je naša STENA, naš oslonac. Bog je Spasitelj. Na Njemu, kamenu koji odbaciše zidari, utemeljeno je naše spasenje, a mi se sami ne možemo spasiti. Nikakva magija, nikakva mudrost i organizacija, nikakva masovnost neće ljude spasiti od greha ni od smrti.

Čitalac prevoda Đure Daničića mogao bi se pitati o kakvoj se gori radi u Danilu 2:45:

Kako si vidio gdje se od gore odvali kamen bez ruku i satr gvožđe, mjed, kao, srebro i zlato. Bog veliki javi caru što će biti poslije; san je istinit, i tumačenje mu vjerno.

Čini se da je ključ za razumevanje kamena koji je satro kip i sva carstva koja on predstavlja upravo gora od koje se kamen otkinuo, dakle od koje kamen i potiče. Brzo ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje ako pogledamo u konkordans da bismo otkrili da je gora zapravo stena. Naime, od Danila 2:4 do kraja 7. poglavlja tekst je na aramejskom jeziku, na kome se gora u Danilu 2:45 kaže tur, što je, kažu nam rečnici, ekvivalent za hebrejski tsur, kao, npr. gora u srpskom u odnosu na hora na češkom. Dakle, gora je zapravo ista ona reč koju nalazimo u 2. Mojsijevoj 17:6 i mnogo stotina puta kasnije u Bibliji.

A šta simboliše gvožđe, odnosno gvozdeni alat kojim se oltarski kamen nije smeo obrađivati?

Opet nam o tome govori Knjiga proroka Danila, kako u drugom poglavlju, tako i u sedmom. Gvožđe (heb. parcel) se u knjizi Danilovoj pominje čak 20 puta. Ono ovde redovno označava četvrto carstvo, koje će trajati sve do Hristovog drugog dolaska i uspostavljanja Božijeg carstva. Pre svega, gvožđe se u drugom poglavlju javlja kao četvrti metal na kipu, od kog su sačinjene potkolenice kipa, kao i, delom, stope. U sedmom poglavlju, četvrto carstvo ima gvozdene zube, i vrlo je jasno šta to znači: višestrukim izrazima tekst podvlači da je ovo carstvo jako i surovo, ono gazi i satire. Gvožđe je daleko manje vredno od zlata, srebra ili bronze, ali je tvrđe od njih, pa simboliše nasilje. Osim toga, za razliku od svih pređašnjih carstava, četvrto carstvo je bogohulno, i progoni Božiji narod. Upravo je ova bogohulna sila – budući da se u Danilu i Otkrivenju otvoreno ističe da ona nastoji da se izjednači s Bogom, ukidajući svakidašnju Hristovu žrtvu u Hramu – predstavljena gvožđem. Ne bez razloga, jer obrada kamena gvožđem znači ljudsko mešanje u Božiji žrtveni sistem. Paralela između gvožđa i bogohulnosti je veoma naglašena. U Svetom pismu postoji dijametralna suprotnost između kamena i gvožđa.

Kada bi se gvožđem obradio kamen za oltar, to bi značilo da se ljudsko umešalo u Božije, da čovek uređuje i oblikuje Božiju religiju, što je nedopustivo. Biblijski tekst kaže da je to OSKVRNUĆE, PROFANACIJA, a ta reč označava obesvećenje nečega svetog nečim što je profano, svetovno.

Ovom prilikom valja primetiti kako su neki tumači dozvolili sebi da zanemare jasno biblijsko tumačenje, pa su pogrešno ustvrdili da su četiri carstva sledeća:

1. Vavilon
2. Medija
3. Persija
4. Grčka

Ovakvo tumačenje je krajnje netačno iz više razloga. Pomenimo samo neke:

1 Pre svega, Medopersija je i istorijski – kod Herodota – i biblijski, egzegetski gledano, jedno carstvo. Herodot u svojoj Istoriji opisuje kako su kraljevi Medije najpre vladali i Persijom, sve dok cara Astijaga nije porazio njegov slavni unuk Kir Persijanac, koji je prvi persijski vladar Medopersije. Naime, Kirova majka je ćerka medijskog kralja Astijaga, a otac mu je Persijanac. Od Kira, do kraja ovog carstva, vladari su mu bili Persijanci. I ne samo to, nego iz istorije znamo da je Medopersija postala moćna carevina koja se proširila na Evropu, upravo za vreme persijskih vladara. Premda su Medija i Persija dve pokrajine, carstvo je obuhvatalo obe zemlje, što uzbudljiva istorija Kirovog porekla, rođenja i kasnijeg života veoma jasno kazuje.

2 Biblijski tekst u tom je po gledu još rečitiji:

U Danilu 2:39 Danilo kaže caru Vavilona: „A nakon tebe nastaće drugo carstvo, manje od tvojega; a potom treče carstvo, mjedeno, koje će vladati po svoj zemlji.“ Da li je Persija vladala po svoj zemlji? Takođe, ako je četvrto, gvozdeno carstvo, Aleksandrova helenistička imperija, zašto se kaže da će sve satrti i polomiti, kad je poznato da je Aleksandar imao ekumenske aspiracije, želeći da obuhvati različite religije i narode? Osim toga, 2, 7. i 8. poglavlja ukazuju na to da će četvrto carstvo, u svom specifičnom obliku, trajati do Hristovog drugog dolaska, jer kamen udara kipu u stope, koje su i gvozdene i glinene. Posle gvozdenog carstva, koje obuhvata fazu čistog gvožđa i fazu pomešanu s glinom, po Bibliji dolazi Hristovo carstvo. Da li je tako bilo s Aleksandrovim carstvom, ili sa zemljama koje su zaposela njegova četiri naslednika?

Dalju i najgoru netačnost tumačenja po kom su Medija i Persija drugo i treće carstvo, a ne samo drugo carstvo, pokazuju 7. i 8. poglavlje Danila. Naime, postoji jedno zajedničko obeležje Medo-Persije i u 7. i 8. poglavlju:

Potom, gle, druga zvijer bijaše kao medvjed, i stade s jedne strane, i imaše tri rebra u ustima svojim… Potom vidjeh, i gle, druga, kao ris, imaše na leđima četiri krila kao ptica, i četiri glave imaše zvijer, i dade joj se vlast. (Danilo 7:5.6)

I podigoh oči svoje i vidjeh, i gle, stajaše kraj vode ovan, koji imaše dva roga, a rogovi bjehu isoki, ali jedan viši od drugoga, i viši naraste poslije. Vidjeh ovna gdje bode na zapad i sjever i na jug, i nijedna zvijer ne mogaše mu odoljeti […] A kad ja motrah, gle, iđaše jarac od zapada povrh sve zemlje a ne doticaše se zemlje, i taj jarac imaše rog znamenit među očima svojim. I dođe do ovna koji imaše dva roga, kojega vidjeh gdje stoji kraj vode, i potrča na nj gnjevno silom svojom […] te mu slomi oba roga  […] I jarac posta vrlo velik: a kad osili, slomi se veliki rog, i mjesto njega narastoše znamenita četiri roga prema četiri vjetra nebeska. (8:3-8)

Pre svega, u oba poglavlja se ističe da je drugo carstvo predstavljeno kao zver (medved, potom ovan) neujednačene snage: medved hramlje na jednu stranu, tj. tekst kaže da se ispravio s jedne strane, što znači da je jedna strana jača. Ovo je kod ovna jasno objašnjeno simbolom dva roga, a rog je simbol moći i vlasti: prvi rog je manji od drugoga, ali ga drugi rog potom nadrasta. Nije li to upravo istina o Medopersiji: najpre su vladali Medijci, a potom Persijanci, koji su stvorili ogromno carstvo koje je doprlo sve do Grčke na zapadu. Medijske kraljeve čovek prosečne kulture ne poznaje, dok svi znamo za Kira, Darija, Kserksa, Artakserksa… Uostalom, ne kaže li sam anđeo, i to anđeo Gavrilo (8:16), da je ovan Medopersija?

Ovan, što si ga vidio, koji ima dva roga, to su carevi midski i persijski. A runjavi je jarac car grčki; i veliki rog što mu bješe među očima, to je prvi car. A što se on slomi, i mjesto njega narastoše četiri, to su četiri carstva, koja će nastati iza toga naroda, ali ne s njegovom silom. (Danilo 8:20-22) 

Ko se onda usuđuje da na Vikipediji, na stranici o 2. poglavlju Danila, lažno tumači Danilova proročanstva deleći jedno carstvo na dva, i zašto? Kao što Francuzi lepo kažu, da bismo našli krivca, najpre treba videti kome zločin koristi. To ćemo i videti, samo nastavimo redom.

Već je i Gavrilovo anđeosko tumačenje sasvim dovoljno da se vidi da je druga zver, ovan, samo JEDNO CARSTVO, sačinjeno od dva nejednaka centra moći, dve rivalske pokrajine i dinastije, koje je Kir ujedinio zato što je bio sin Medijke i Persijanca. Isto tako, treće carstvo – koje Gavrilo otvoreno imenuje kao Javan, tj. hebrejski Grci – predstavljeno je najpre leopardom (Daničić prevodi kao ris), a potom jarcem, među kojima postoji nekoliko sličnosti:

• Četiri krila leoparda kao ptica (7.gl.) = jarac se ne dotiče zemlje. Oba simbola označavaju brzinu kojom je Aleksandar prešao ogromni prostor koji je osvojio. Ptica leti sa dva krila, ali ovaj leopard ima četiri krila, dakle leti duplo brže od ptice. U 8. poglavlju se kaže da ne doticaše zemlju, što opet ukazuje na to da leti.
• Leopard ima četiri glave umesto jedne = jarac ima jedan rog, koji se lomi, a umesto njega narastaju četiri roga, na četiri strane sveta. Ovim je predstavljeno kako su Aleksandrovo brzo stvoreno, ali kratkotrajno carstvo podelila njegova četiri prijatelja i generala Seleuk, Ptolomej, Kasandar i Lizimah. Gavrilovo objašnjenje ovo jasno kaže, dodajući da četiri kraljevine nastale posle Aleksandra neće imati njegovu moć.

Takođe, primetimo da ovan bode na zapad, sever i jug; odakle onda dolazi ovan? S istoka. A jarac? Iđaše od zapada. Dakle, u suprotnom smeru. Darije Treći je udario na Grke s istoka, a Aleksandar na Persijance sa zapada. Nema dakle nikakve sumnje da je drugo carstvo Medopersija, a treće Aleksandrovo carstvo.

Sada dolazimo do ključnog pitanja: ako u Danilu 2:38 prorok otvoreno kaže Navuhodonosoru da je on, tj. „Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstvu mojemu“ (4:30), predstavljen zlatnom glavom; ako u Danilu 8:20-22 sam anđeo Gavrilo otvoreno ističe da je drugo carstvo Medopersija, a treće Aleksandrova Grčka, šta onda označava četvrto carstvo – gvozdeno carstvo? Ništa lakše nego odgovoriti na to pitanje: ako su Medopersijanci porazili Vavilon, a Grci Medopersijance, ko je porazio Grke i osvojio sve zemlje koje su držali potomci četiri Aleksandrova generala? Ko je osvoji seleukidske zemlje, uključujući i Siriju? Ko je osvojio Egipat Ptolemejevića, čiji je poslednji vladar bila Kleopatra? Odgovor je očigledan – Rimljani. Rimsko, gvozdeno carstvo. To je, usput, jedino carstvo za koje se kaže da huli na Boga i da progoni Božije sledbenike (7:7.25; 8:24.25; Otkrivenje 13:5). Prema tome, gvozdeno četvrto carstvo svojim bogohulnim stavom i proganjanjem Božijih sledbenika zavređuje da ga prepoznamo i u 12. poglavlju Otkrivenja kao instrument sotonskog progonstva. Problem sa četvrtim carstvom, koje smo identifikovali kao Rimsko, sastoji se u tome što ga Danilov kip iz 2. poglavlja prikazuje u dve faze: kao čisto gvozdeno, a potom kao mešavinu gvožđa i gline. Isto tako, 7. poglavlje jasno kaže da su deset nožnih pristiju gvozdenog carstva, odnosno deset rogova čudne zveri iz 7. glave, deset kraljevstava koja će nastati raspadom gvozdenog carstva.

I deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz toga carstva, a poslije njih [tih deset] nastaće drugi [dakle jedanaesti], i on će se razlikovati od pređašnjih, i pokoriće tri cara. (Danilo 7:24)

Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove jačine… (Danilo 8:24)

I deset rogova,  koje si vidio, to su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego će oblast kao carevi na jedno vrijeme primiti sa zvijeri. Oni jednu volju imaju, i silu i oblast svoju daće zvijeri. (Otkrivenje 17:12.13)

Po opisu, odmah vidimo da je reč o onom carstvu-zveri na kom jaše žena-bludnica, odnosno otpala crkva, u 17. glavi Otkrivenja. Šta je nastalo raspadom Rimskog carstva? Rimsko carstvo raspalo se, po mnogim istoričarima, pod istovremenim dejstvom dve sile, jedne fizičke a druge duhovne: upada Varvara i širenja hrišćanstva. Varvarske najezde na Rim daju nam odgovor na pitanje šta su deset prstiju iz 2. glave i 10 rogova iz 7. glave Danila i 17. glave Otkrivenja: to su varvarske kraljevine koje su nastale na teritoriji Zapadnog rimskog carstva.

Hrišćanstvo se sa Istoka, iz svoje kolevke u Jerusalimu, nezadrživo širilo Rimskom imperijom i stiglo i u Rim. Međutim, postepeno se, do kraja Zapadnog rimskog carstva 476. godine, hrišćanstvo institucionalizovalo, i od progonjene religije postalo tolerisana, potom ravnopravna, a konačno i vladajuća i nimalo tolerantna religija. U tom smislu je indikativno da se samo za ovo gvozdeno carstvo kaže da udara na Poglavara vojske nebeske, što znači da samo četvrto carstvo ne napreduje samo horizontalno, nego i vertikalno. Ono ne teži samo da osvaja zemlje, nego i da preuzme Božiju svetinju. Pogledajmo samo koliki prostor je u 8. poglavlju posvećen udaru na Svetinju, na anđeosku vojsku i na verne koji se klanjaju Bogu. Da li je samo Rimsko carstvo do 313. godine progonilo hrišćane, ili se taj progon nastavio i kad je hrišćanstvo postalo institucionalizovana, etablirana religija na dvorovima pokatoličenih kraljeva? Mali rog, koji je proistekao iz Gvozdenog carstva, upravo se ustremio da ukine svagdašnju Hristovu žrtvu i da umesto nje postavi gnusobu pustošnu, odnosno mrzost opustošenja koju Hristos pominje citirajući Danila u 24. glavi Mateja i 21. glavi Luke:

Kad dakle ugledate mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjestu svetome (koji čita da razumije)… (Matej 24:15)

A kad vidite da Jerusalim opkoli vojska onda znajte da se približilo vrijeme da opusti. (Luka 21:20)

Rimska vojska je osvojila i uništila Jerusalim 70. godine. Međutim, mnogi katolički i protestantski tumači tvrde da je Mali rog seleukidski kralj Antioh Četvrti Epifan, koji je sredinom 2. veka pre Hrista zaista oskrvrnio Svetinju prinoseći na oltaru svinju, i pobio mnoge sveštenike. Međutim, ne samo što država ovog vladara, koji je vladao relativno kratko, nije potrajala do Božijeg suda i kraja sveta, nego je sila Malog roga religijsko-politička sila, što seleukidsko carstvo nije bilo. Na kraju krajeva, što je najvažnije, epizode poput ove s Antiohom pripadaju periodu doslovnog jevrejskog naroda i doslovnog Hrama, dok Hristos u prvom veku naše ere najavljuje budući događaj, koji se desio dva veka kasnije – uništenje Drugog hrama – ali i, u antitipskom smislu, otpad u Hrišćanskoj crkvi, što najbolje pokazuje način na koji apostol Pavle tumači Danila u Drugoj poslanici Solunjanima. Ukratko, istorija Hrišćanske crkve po isteku Sedamdeset sedmica namenjenih duhovnom preporodu Jevrejstva, pokazuje da se upravo u Hrišćanskoj crkvi zacario Čovek bezakonja proglasivši sebe bogom, i da to nije bio Antioh, nego neko ko se izdaje za Hristovog sledbenika, a zapravo je sin pogibli, antitipski Juda. Prema tome, sam Hristos poništava tumačenje po kom je Mali rog Antioh Epifan. I Hristos i Pavle videli su da će mrzost opustošenja koja gazi Hristovu svagdašnju žrtvu tek doći u hrišćansko doba, i da će taj otpad pustošni potrajati sve do vremena Suda.

Upravo identitet koji Biblija pripisuje gvozdenom četvrtom carstvu, i podvlačenje da je Mali rog izrastao između deset kraljevstava koja su nastala iz tog četvrtog carstva, ukazuje i na razlog manipulacije tumačenjem. Cilj je da se proročki prst odvrati od Rima, da ne bismo u Rimskoj crkvi prepoznali silu Malog roga, koja je postepeno svojim lukavstvom preuzela kontrolu nad tim istim preobraženim, ispaganisanim Rimskim carstvom. Naime, ne smemo ni na trenutak izgubiti iz vida da 2. glava, kao i 8. i 9. glava, deset nožnih prstiju, odnosno deset rogova ulaze u četvrto carstvo!!! Svaki prosečni evropski istoričar ukratko će vam objasniti kako se to desilo kad su Varvari krenuli da upadaju na teritoriju carstva par vekova pre službenog kraja 476. Varvari su, malo-pomalo, potopili rimsku kulturu pod teretom svojih božanstava i svoje vojničke organizacije. Samo je jedan faktor, po sopstvenom tvrđenju, sačuvao rimsko jedinstvo, bar duhovno, usred ove poplave Varvara, i postao faktor povezivanja ovih deset rogova. Katolički teolog Henri Edvard Mening piše u predgovoru svoje knjige The Temporal Power of the Vicar of Jesus Christ:

Međutim,  [Konstantinovo, 330. godine] napuštanje Rima bilo je za pontifekse oslobođenje. U kojoj god meri da su ga carevi obavezivali na poslušnost, i na kakvu god pokornost da je pontifeks morao pristati, čitav taj prethodni odnos, nenormalan, i neprestano kompromitovan porocima i prestupima careva, raskinula je viša sila. Božije proviđenje dozvolilo je upade Gota, Lombarda i Huna koji su želeli da razore Italiju, i da izbrišu svaki ostatak carstva. Pontifeksi su se zatekli sami, kao jedini izvor reda, mira, zakona i bezbednosti. I od časa ovog oslobođenja koje je omogućio prst Proviđenja, kad su Božijim uplitanjem, lanci spali sa ruku naslednika sv. Petra, kao nekada sa Petrovih, nijedan drugi vladar nije vladao Rimom osim Namesnika Isusa Hrista. (str. xxviii-xx)

Ono [papstvo] је čekalo da dođe vreme da Bog slomi njegove okove, i oslobodi ga podređenosti građanskim silama, i da ga ustoliči i omogući mu sopstvenu svetovnu vlast.  (str. 11-13)

Katolički pisac Džejms P. Konroj u novinama American Catholic Quarterly Review piše sledeće:

U davno doba kada je Rim, zanemaren od zapadnih careva, prepušten na milost i nemilost varvarskim hordama, Rimljani su se okrenuli za pomoć i zaštitu jedinoj preostaloj ličnosti i zatražili od njega da nad njima vlada. Tako je, na jednostavan način, s najvišom titulom posle carske, započeo svetovni suverenitet papa. Krotko stupajući na carski presto, namesnik Hristov preuzeo je skiptar kome je trebalo da se s poštovanjem poklone kraljevi i carevi Evrope za sva vremena. (Rev. James P. Conroy, American Catholic Quarterly Review, April 1911, citirano u: Christian Edwardson, Facts of Faith, 218.3)

I posle Rima – Rim! Upitajmo bilo kog profesora istorije šta je u Zapadnoj Evropi nastalo raspadom Rimskog carstva – imajući u vidu da se Istočno carstvo, Romejsko, održalo sledećih hiljadu godina – i odgovoriće nam: nastale su kraljevine različitih plemena objedinjene jednim principom – katoličkom verom. Otuda i naziv: Sveto rimsko carstvo. Sveto zato što sve svetovne vladare kontroliše rimski biskup – u ime Božije, tvrdeći kako je sam Hristos ovlastio Rimsku crkvu da upravlja duhom i telom svakog čoveka. Time se Rimokatolička crkva silno ponosi i dan-danas, ističući kako je autoritet rimskog biskupa, koji u svojoj ruci po Bonifaciju Osmom („Unam sanctam“, 1302. godine) drži i svetovni i duhovni mač, obezbedio jedinstvo Rimskog carstva bar do Napoleona. Čitamo 4. paragraf bule „Unam sanctam“:

Jevanđeljski tekstovi nas upućuju na to da su u vlasti i u okviru vlasti Crkve dva mača, i to duhovni i svetovni mač. Naime, apostoli kažu: “Gle, ovde su dva mača”, to jest u Crkvi.[1] Na ove reči apostola, Gospod nije odgovorio: „Previše je“, nego: „dosta je“. [Luka 22:38] Svakako, ko god poriče da je svetovna vlast u rukama Petrovim [tj. u rukama papa, kao Petrovih naslednika], ne razume značenje reči Božije: “Vrati nož svoj na mjesto njegovo.” [Matej 26:52] Prema tome, oba mača u vlasti su Crkve, tj. duhovni i materijalni. Doduše, materijalni se koristi u korist crkve, dok duhovni koristi sama Crkva. Ovaj drugi pripada svešteniku, onaj prvi je u rukama careva i vojnika, ali po volji i dopuštenju sveštenika.

Ovo je, dakle, argumentacija kojom Rimska crkva brani svoju ambiciju da upravlja svetovnom i duhovnom politikom sveta. Sa Napoleonovim zarobljanjem pape, nastupio je period građanskih revolucija, u kojima je papstvu oduzeta neposredna kontrola nad državama Zapadne Evrope, što čuveni jezuitski pisac Malahija Martin rezimira u prevažnoj knjizi Ključevi ove krvi (1990):

 Preko 15 stotina godina, Rim [misli se na papski Rim] je maksimalno čvrsto kontrolisao svaku lokalnu jedinicu širom sveta. Osim nekoliko izuzetaka, takva je bila pozicija Rima sve dok mu velike sekularne sile sveta nisu nametnule 200 godina neaktivnosti.

Na ovu „neaktivnost“ žali se u enciklici „Mirari vos“ (1832) papa Grgur Šesnaesti:

Ne možemo da predvidimo srećnija vremena za veru i vlast, ako je suditi po planovima onih koji silno žele da odvoje Crkvu od države i skrše uzajamni sporazum između zemaljske vlasti i sveštenstva. Sigurno je da se tog sporazuma, koji je uvek bio povoljan i koristan za sveti i građanski poredak, plaše besramni ljubitelji slobode.

Neka Naši dragi sinovi u Hristu, vladari, podrže svojim sredstvima i vlašću ove Naše želje za dobrobit Crkve i Države. Neka shvate da su dobili svoju vlast ne samo da bi vladali svetom, nego posebno da bi branili Crkvu. Trebalo bi da pažljivo sagledaju činjenicu da svako delo koje učine za dobrobit Crkve jača njihovu vlast i mir. Neka se zaista uvere da više duguju veri nego svom carstvu.

Slično čitamo i u enciklici „Immortale Dei“ (1885, član 33) Lava Trinaestog:

Hteti da crkva u svom delovanju bude podresđena građanskoj vlasti velika je ludost i čista nepravda. Kad se god ovo desi, poremeti se poredak, jer se prirodno nadređuje natprirodnom  […] Svi koji vladaju stoga treba da poštuju ime Božije, i jedna od njihovih glavnih dužnosti je da budu nakloni religiji, da je brane i štite povlasticama, kaznama i zakonima, i da ne organizuju niti počine bilo kakvu meru koja bi ugrozila njenu bezbednost.

Tako je gvozdeno Rimsko carstvo ne samo protivnik i progonitelj Hristovog duhovnog carstva između Prvog i Drugog dolaska, nego, pogotovo u svojoj klerikalnoj fazi, i njegov najgori i najopasniji falsifikat, jer pod plaštem Hristove crkve zapravo progoni Hrista na dva načina: progoneći Hristove sledbenike  – kao nekada Savle na putu za Damask – i zatirući istinski Duh Božiji u Crkvi.

Sve je ovo važno razumeti kako bismo uvideli pogrešnost jednog drugog tumačenja onog kamena koji udara u kip na kraju istorije ljudskih carstava. Kao što smo videli, jasno biblijsko učenje jeste da je taj kamen sam Gospod koji prilikom Drugog dolaska uništava ljudsko-sotonski savez vlasti na grešnoj zemlji, a potom, po završetku Hiljadugodišnjice na nebu, zauvek uništava zlo, zle i demone, i stvara „novo nebo i novu zemlju“. Naprotiv, katoličko je učenje da je ovaj kamen zapravo sama Crkva, koja će sa Hristom i u Njegovo ime zavladati Hiljadugodišnjim carstvom na zemlji koje će Hristos osnovati po Drugom dolasku. Naprotiv, po Bibliji, povratku samog Hrista prethodni dolazak Čoveka bezakonja, Antihrista, koji će sesti u Božijoj crkvi i sebe proglasiti Bogom. Ovo je učenje apostola Pavla u Drugoj poslanici Solunjanima, u 2. glavi, direktno poteklo iz Pavlovog proučavanja 11. poglavlja Danilove knjige, u kojoj se kazuje isto: da će otpali Rim u Crkvu uneti boga „koga ne znaše oci njegovi“, uz vrlo prepoznatljiv opis srednjovekovnih praksi u odnosima Crkve i svetovnih vladara.

Ukratko, jasno biblijsko tumačenje simbola kamena i četiri carstva ne daje prostora za izjednačavanje kamena iz 2. glave Danila sa crkvom koja će u to vreme biti u tako otpalom stanju da će se u njoj ustoličiti sam Antihrist, kao ni da se, u svrhu prikrivanja te biblijsko-istorijske činjenice, manipuliše tumačenjem proroštva o četiri carstva u onom njegovom delu koje je eksplicitno objasnio sam anđeo Gavrilo, Božiji glasnik.

Da zaokružimo, mada može da ima i doslovno značenje, kamen/stena je u celokupnoj Bibliji, od oltara u Prvoj Mojsijevoj do Otkrivenja, simbol samog Boga, odnosno Hrista. Kao što nam kaže i Psalam 18:2, uzviknimo i mi Gospodu:

Gospode, grade moj, zaklone moj, koji se oboriti ne može, izbavitelju moj, Bože moj, kamena goro, na kojoj se ne bojim zla, štite moj, rože spasenja mojega, utočište moje!

[1] Bonifacije aludira na tekst u Luki 22:38, u kom mač, odnosno nož, ima sasvim drugo značenje za apostole u odnosu na Hrista: „A on im reče: ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema neka proda haljinu svoju i kupi nož. Jer vam kažem da još i ovo treba na meni da se izvrši što stoji u pismu: i među zločince metnuše ga. Jer što je pisano za mene, svršuje se. A oni rekoše: Gospode! evo ovdje dva noža. A on im reče: dosta je.“ (22:36-38) Izvlačeći iz ovog teksta zaključak koji nema nikakve veze sa širim kontekstom, Bonifacije, kao i svi njegovi prethodnici i sledbenici, bar od Silvestra, gradi teologiju po kojoj svetovna sila mora biti u službi i pokornosti u odnosu na papu. Dovoljno je ovakvo nakaradno tumačenje uporediti sa onim što Hristos kaže Petru kada je odsekao uho sluzi u stihovima 49-51.