Petar i Pavle bili su stubovi, najznačajnija imena prve hrišćanske crkve. Petar je bio jednostavan čovek, ribar, i gotovo sve što je pisao razumljivo je svakom čoveku, dok je Pavle bio teolog, učen u rabinskim školama. Sam Petar u 2. svojoj poslanici kaže:

2. Petrova 3,15.16: „I trpljenje Gospoda našeg držite za spasenje; kao što vam i ljubazni naš brat Pavle po danoj mu premudrosti pisa. Kao što govori o ovome i u svima svojim poslanicama, u kojima imaju neke stvari teške razumjeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao.“

Dakle, Petar ne zamera Pavlu što ne piše jednostavnije, nego zamera nenaučenima i nestabilnima što izvrću ono što je Pavle pisao, ali i celo Pismo.

Danas ćemo razmotriti jedan takav tekst apostola Pavla, u kom Pavle kaže da želi da ode iz tela i da bude sa Gospodom. Mnogi smatraju da taj tekst pokazuje kako je Pavle hteo da umre, i da njegova duša ode na nebo.

2. Korinćanima 5,1-10: „Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan. I da se obučeni, ne goli nađemo! Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno. A Onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha. Dobre smo, dakle, volje jednako, jer znamo da putujemo u telu, daleko od Gospoda. Jer po veri živimo, a ne po gledanju. Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu. Zato se i staramo, ili ulazili ili odlazili, da budemo Njemu ugodni. Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svaki šta je koji u telu činio, ili dobro ili zlo […]”

Primetićemo da ovde Pavle kontrastira sadašnjicu i naše buduće postojanje na nebu kad Isus dođe. Pogledajmo najpre kontekst:

2. Korinćanima 4,16-18: „Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan. Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu. Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi, za vreme, a ono što se ne vidi, večno. »

Prema tome, Pavle suprotstavlja sadašnji život, ispunjen teškoćama, prolazan, i večni život prepun radosti, kada budemo zauvek živeli sa Bogom. S obzirom na ovaj kontekst, pogledajmo sada naš tekst, i to 1. stih:

„Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.“

Kakva je to zemaljska kuća? U grčkom tekstu stoji izraz ἐπίγειος ἡμῶν οἰκία τοῦ σκήνους  (2Co 5:1 BGT), tj. doslovno „naša zemaljska kuća šatora“, gde je reč skene grčki ekvivalent za šator uopšte, i za Šator od sastanka. Naš šator je telo u kom živimo sad, slabo, smrtno i propadljivo. Primetimo da taj šator Pavle kontrastira sa zgradom (oikodomé) od Boga, kućom nerukotovorenom na nebesima. Reč oikodome ima dva značenja:

Kad proučimo gore navedene stihove, videćemo da se oni UVEK odnose na Hram u Jerusalimu ili na Hram na nebu ili na Crkvu. Dakle, specifično se ova reč odnosi na Crkvu kao Božiju građevinu, na zemlji ili na nebesima, ali nikada na Šator od sastanka.

Pavle kaže da mi već SAD imamo ovu zgradu, ovu građevinu. Ne može se tumačiti kako ta građevina označava našu dušu na nebu jer Pavle kaže da mi već imamo ovu kuću na nebesima. [Ne reče li Hristos: „Idem da vam pripravim mesto…“?]

Reč šator označava prolazno mesto stanovanja, krhko i nestabilno.

Jov 4,19: “A kamoli u onih koji stoje u kućama zemljanim, kojima je temelj na prahu i satiru se brže nego moljac.”

Mi živimo sada u kućama od gline, mi smo glina.

Jov 10,9: « Opomeni se da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah obratiti. »

Šta je onda zemljana kuća u kojoj sad živimo ? Ona je krhka i prolazna. Međutim, kuća na nebu je večna i ne može se uništiti.  Pogledajmo jedan Petrov tekst o šatoru :

2. Petr. 1,13-15: „Jer mislim da je pravo dokle sam god u ovom telu da vas budim opominjanjem, znajući da ću skoro telo svoje odbaciti kao što mi kaza i Gospod naš Isus Hristos. A trudiću se svakako da se i po rastanku mom možete opominjati ovog […]“

Dakle, ovo telo će se raspasti, i Petar će ga izgubiti. To znači da će umreti. Primetimo da Pavle u svom tekstu kaže da imamo na nebu građevinu koja je načinjena bez ruku. Kako to?

Marko 14,58: „Mi smo čuli gde on govori: Ja ću razvaliti ovu crkvu koja je rukama načinjena, i za tri dana načiniću drugu koja neće biti rukama načinjena.“

Šta je Isus hteo da kaže? Prema  Jovanu 2,19-21, govorio je o „šatoru tela svojega“:

“Isus odgovori i reče im: Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti. A Jevreji rekoše: Četrdeset i šest godina građena je ova crkva, a ti za tri dana da je podigneš? A On govoraše za crkvu tijela svojega.“

Isus kaže: „Uništite ovo telo, i ja ću ga načiniti za tri dana“. O čemu on govori? O svom VASKRSENJU i o telu koje će imati posle vaskrsenja, nepropadljivo.

Evo još jednog tekst o izrazu bez ruku.

Jevrejima  9,11: „Ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovog stvorenja […]“

Dakle, bez ljudskih ruku = ono što je Bog stvorio, što je nebesko

Hristovo telo, koje je nosio kad se utelovio, bilo je ljudsko. Da li je Isus imao pravo telo pre raspeća? Naravno, o tome govore Jevanđelja. Kavo je to bilo telo? Od gline? Da, to je bio šator, on je umro. Posle vaskrsenja, on ima duhovno fizičko telo, nepropadljivo.

Luka 24,39: „Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam.“

Da li je dakle Isus imao meso i kosti posle vaskrsenja? Da, ali trajnu građevinu.

U stihu 41-43 vidimo kao Isus jede pred njima:

„A dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde šta za jelo? A oni Mu daše komad ribe pečene, i meda u saću.  I uzevši izjede pred njima.”

Da li ćemo jesti na nebu? Znamo da ćemo jesti plodove i lišće drveta života.

Ta nepropadljiva kuća sagrađena bez ruku jeste, dakle, telo koje ćemo dobiti posle vaskrsenja.

Pogledajmo sada stih 2: “Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan.“

Zašto Pavle uzdiše? Jer želi da se obuče u svoj nebeski stan (grč. oiketerion; v. i Jd 6), u besmrtno telo. Glagol stenadzo znači „uzdisati, stenjati“, tj. snažno čeznuti za nečim. Nalazimo taj glagol i u sledećim tekstovima: Marko 7:34; Rim. 8:23; 2 Kor. 5:2, 4; Jevr. 13:17; complain Js 5:9.*

 Da li Pavle uzdiše jer želi da mu besmrtna duša napusti telo i ide na nebo? Ne.

Rimlj. 8,23: „A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom.“

To je ista reč uzdisati. Šta to Pavle želi? Čeka posinjenje i izbavljene telu svom, tj. „otkupljenje tela“. Telo će biti otkupljeno kada se preporodi od smrtnosti.

Razmotrimo sada

2. Korinć 5,3: „I da se obučeni, ne goli nađemo.“

Prva mogućnost je bila šator, ali to nije dobro, a druga je građevina na nebu. Treća je da ne dobijemo telo na nebu, nego ostanemo goli… 1. Sol. 4 to naziva „snom“.

Stih 4: „Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno.“

Ovde srećemo 4 termina: svučemo, preobučemo, smrtno, proždere.

Pogledajmo sada

1.Korinć. 15, 50-55: „A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje. Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?“

Zašto je Pavle uzdisao? Hteo je otkupljenje svog tela prilikom vaskrsenja. Kada će se smrt biti progutana u pobedi? Prilikom vaskrsenja. Pitamo se kada će se to desiti, da nepropadljivost zauzme mesto propadljivosti?

Filiblj. 3,20.21: „Jer je naše življenje [politeuma, „commonwealth, citizenship“] na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo [apekdehomai, v. Rim. 8,19.23.25; Jevr. 9,28] Gospoda svog Isusa Hrista, Koji će preobraziti naše poniženo telo [šator] da bude jednako telu slave Njegove [građevina na nebesima], po sili da može sve sebi pokoriti.“

 Usput, ta građevina je već obećana na nebu jer mi kroz Svetog Duha već imamo kaparu Svetog Duha u sebi.

2.Kor. 5,5: „A Onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog [2. Kor. 1,22; Ef. 1,14] Duha.“

2. Kor. 1,21.22: „A Bog je koji nas utvrdi s vama u Hristu, i pomaza nas, Koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša.“

Dakle, Bog nam je dao Duha kao garanciju da smo Njegovi.

Efescima 1,14: “Kroz kog i vi, čuvši riječ istine, jevanđelje spasenja svojega, u kome i vjerovavši zapečatiste se Svetim Duhom obećanja, koji je zalog nasljedstva našeg za izbavljenje tečevine na hvalu slave Njegove.“

Isus je bio prvina koja pokazuje da će biti i kasnijih rodova, a to smo mi. Hristovo vaskrsenje i Sveti Duh su garancija našeg novog tela.

1.Kor. 15,17 i dalje: „A ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša; još ste u grijesima svojim. Dakle, i oni koji pomriješe u Hristu, izgiboše. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od sviju ljudi. Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umriješe [“zaspaše”]. Jer budući da kroz čovjeka bi smrt, kroz čovjeka i vaskrsenje mrtvih. Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživjeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji vjerovaše Hristu o Njegovom dolasku [ἐν τῇ παρουσίᾳ αὐτου (1Co 15:23 BGT)]“

Dakle, ako nema vaskrsenja Hristovog, oni koji su umrli u Hristu su – goli. Međutim, ako su oni što su umrli pre Hristovog vaskrsenja već otišli na nebo, šta onda? Treba li da vrate ulaznicu za nebo? Kako su vaskrsli pre nego što „Hristos usta“? Pavle ne želi da bude go, već da bude sa Gospodom kad vaskrsne.

Vidimo li šta kaže stih 23: „najpre Hristos, pa onda oni koji su mu verovali kad bude došao“ (doslovni prevod)

[Isti izraz en te parousia autou javlja se i u 2. Kor. 7,7 i 1. Jovanova 2,28:

“Ali Bog, koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim. A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši za vas kazujući vašu želju, vaše plakanje, vaše stradanje za mene, tako da se još većma obradovah.“

Jang ovo prevodi „prisustvom“, a ne „dolaskom“.

„I sad, dečice, ostanite u Njemu da imamo slobodu kad se javi, i da se ne osramotimo pred Njim o Njegovom dolasku.“

Jangov doslovni prevod (YLT) i ovde prevodi en te parousia aoutou kao in His presence, iako je vrlo jasno šta znači parousia, tj. pojava, dolazak, kao što nam kaže BibleWorks 9:

—1. presence 1 Cor 16:17; 2 Cor 10:10; Phil 2:12.—2. coming, advent—a. of human beings 2 Cor 7:6f; Phil 1:26.—b. of Christ and his Messianic Advent at the end of this age Mt 24:3, 27, 37, 39; 1 Cor 1:8 v.l.; 15:23; 1 Th 2:19; 3:13; 4:15; 5:23; 2 Th 2:1, 8f; Js 5:7f; 2 Pt 1:16; 3:4, 12; 1 J 2:28.—c. of the Antichrist 2 Th 2:9.*

Svi tekstovi kojima se pripisuje značenje „prisustvo“ takođe se mogu prevesti i kao „dolazak, pojava“. Od glagola pareimi, koji ima i značenje “biti prisutan” i “prolaziti, prilaziti”.

Razlika između ova dva značenja je ogromna, jer je jedno reći da su oni koji su verovali Hristu “u njegovoj prisutnosti”, a drugo reći da će oni koji su mu verovali vaskrsnuti “kad bude došao”. Jer, cilj je zastupnika bezuslovne besmrtnosti da pokažu da oni koji su umrli u Hristu čim umru dolaze “u Hristovo prisustvo”, dok Biblija uči o tome da ne treba da se osramotimo “kad Hristos dođe” i vaskrsne nas, tj. da imamo čistu savest.

Međutim, 1. Sol. 4 jasno govori kad ćemo se to suočiti sa Hristom – o njegovom dolasku, i dolasku carstva njegovog.] Pogledajmo sad

Rimlj. 8,11: “A ako li živi u vama Duh onog koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.“

Opet vidimo garanciju da će Duh koji je u nama podići i naša smrtna telesa. Kako piše u 1. Kor. 15, tada će se naša tela tranformisati. Pogledajmo sad

2. Kor. 5,6.7: „Dobre smo, dakle, volje jednako, jer znamo da putujemo u tijelu [en to somati], daleko od Gospoda. Jer po vjeri živimo, a ne po gledanju.“

Da li Pavle kaže da želi da bude daleko od tela da bi odmah bio sa Gospodom? Tekst to ne kaže, već samo da smo, dok živimo u telu, daleko od Gospoda. Onda Pavle kaže u 7. stihu: „Hodamo verom, ne gledanjem“.  Zašto to kaže? Da li treba da verujemo da ćemo jednom dobiti besmrtno telo? Da, jer smo ovde, i ne vidimo. Treba to da prihvatimo verom. Kad budemo tamo, to ćemo videti.“ Upor.

Jevrejima 11,1: „Vjera je, pak, tvrdo čekanje onog čemu se nadamo, i dokazivanje onog što ne vidimo.“

Pogledajmo opet

Rimlj. 8,24: “Jer se nadom spasosmo. A nada koji se vidi nije nada; jer kad ko vidi šta, kako će mu se nadati?“

2.Kor. 5,8: „Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tijela, i ići ka Gospodu.”

Kad ćemo ići Gospodu? Doslovno tekst kaže „i biti kod kuće kod Gospoda“.

1.Sol. 4,15-17: „Jer vam ovo kazujemo riječju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onih koji su pomrli. Jer će sam Gospod sa zapoviješću, sa glasom aranđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije; a potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.“

Kad ćemo to biti sa Gospodom zauvek? Kad dođe po mrtve da ih vaskrsne! Nema nigde ovde reči o duši i o trenutnom odlasku na nebo.

1.Kor. 15,50: “A ovo govorim, braćo, da tijelo i krv ne mogu naslijediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasljeđuje.”

Vrlo je jasno da smrtni šator mora da se obuče u trajnu građevinu – ali tek o posljednjoj trubi. Tada će smrtno i propadljivo da obuče besmrtno i nepropadljivo. “Mrtvi će ustati nepropadljivi, a mi ćemo se promeniti [glagol alaso].”

Pavle dakle predviđa tri mogućnosti:

1.živeti u šatoru – smrtnom telu;

2.kad Isus dođe, da dobijemo građevinu sa neba i budemo sa Njim;

3. srednje stanje za one koji umru u Hristu – oni će biti goli, u snu, ili mrtvi.

Svi ti koji su mrtvi, u grobu, ne osećaju vreme, vreme za mrtve ne teče. Za Adama će, kad vaskrsne, izgledati da je tek zaspao. Nema vremena u smrti. Prvi sledeći trenutak svesti biće sa Hristom. Stoga, iz njihove perspektive, oni idu na nebo odmah posle smrti, i nema razdvajanja.

Šta je za Pavla ključno ?

2.Kor. 5,9: „Zato se i staramo, ili ulazili ili odlazili, da budemo Njemu ugodni. Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u tijelu činio, ili dobro ili zlo.“

Dakle, nema delanja izvan tela – čoveku se sudi samo po onom što je učinio u telu, smrtnom i grešnom.  Vidimo dakle da je tradicionalno hrišćanstvo naprosto unelo u biblijsko učenje, i upisalo u tekst ono čega nema – dualizam između tela i duha. Oni vekovima razmišljaju kao Grci, a ne kao Jevreji, za koje je važno bilo JEDINSTVO osobe, jedinstvo, nikakvo razdvajanje tela i duha. Zanimljivo je da Biblija jasno kaže da se jedina nada u večnost temelji na Hristu, a ne na ljudskim delima. Kada kažete da čovek ima besmrtnu dušu koju ni Bog ne može uništiti, makar to bila i duša grešnika kome je namenjeno da zauvek gori u paklu, to je kao da kažete da čovek kad umre postaje BOG jer besmrtnost pripada samo BOGU.

Jedina nada da večno živimo je u Hristu. Pogledajmo nekoliko tekstova.

1.Jovanova 5,11.12: „I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u Sinu je Njegovom. Ko ima Sina Božijeg ima život; ko nema Sina Božijeg nema život.“

Ne kaže : i ovaj život je u nama, pripada u nama. Ne – nego je U SINU NJEGOVOM. Naš život je vezan za Boga, zavisan od njega.

Jovan to isto zakucava u 12. stihu : « Ko nema Sina, nema života. »

Nema života bez Hrista. Sotona je rekao: “Nećete vi umreti, nego ćete biti kao bogovi.”

Jovan 11,24-26: „Marta Mu reče: Znam da će ustati o vaskrsenju, u poslednji dan. A Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek. Veruješ li ovo?”

Evo u 24. stihu autentične jevrejske misli, ili bar misli Martine: “Znam da će ustati o vaskrsenju, u poslednji dan.” Odakle je ona to znala? Bilo da je to naučila od rabina ili od Hrista, očigledno nije verovala naopako jer ju je Hristos tako naučio. Njene reči se slažu sa svim onim što Hristos i Pavle govore o vaskrsenju i sudu.

25. stih ističe: Isus je vaskrsenje i život, niko drugi. Ko veruje u njega, vaskrsnuće, “neće umreti zauvek”.

26. Vidimo li da ovde “umreti” uključuje trajanje – ležanje u grobu? Grčki tekst kaže εἰς τὸν αἰῶνα (Jov. 11,26 BGT), tj. „dok je veka, navek“. Neće ležati u grobu, neće biti mrtav dok je veka – izaći će iz groba.

    Primetite još da Hristos ovo obećava samo onima koji veruju u njega, ne svima. Nije svačija duša besmrtna – nego će biti besmrtna ona koja će ustati iz groba o vaskrsenju. Smrt je tišina u kojoj vreme ne teče. Nada nije u našoj duši koja sama za sebe živi, nego u Hristu, jer Duh koji je njega podigao podići će i vas kad dođe vreme.

    To je slavna nada, koju kvari verovanje da duša odmah ide na nebo. U čemu je onda slava ? Gde je veličina Hristovog dolaska ako će dovesti duše na zemlju da se spoje sa telima, ako su te duše već na nebu odživele mnogo toga?

    Takvo verovanje nije slavljenje Hrista, nego slavljenje čoveka, zaslužnih i „svetih“. To je negiranje naše suštinske grešnosti i smrtnosti. To nije biblijsko učenje, i ono stvara veliki kontrast između naše smrtnosti i ležanja u grobu i Hristovog dolaska, kada će život proždreti smrt, i besmrtnost smrtnost.

    „Kad hodam dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla jer si ti sa mnom.“

    Smrt nije strašna, nego samo san. Međutim, ona je takva za one koji umiru „u Hristu”. Zato moramo biti sigurni da je Hristos zaista naš Bog i Spasitelj.