Духовна реформа Европе, иако вековима потискивана интелектуалним монополом и политичком репресијом званичне цркве, коначно се с почетка XVI века исказала у пуној мери захваљујући сусрету ренесансног човека са библијским текстом Старог и Новог завета.

С једне стране, бројним хуманистима, ученим људима Европе који су своју ерудицију изградили на двојном темељу класичне античке културе и (јудео)хришћанског цивилизацијског простора, познавање библијских језика омогућило је да се непосредно упознају с изворним текстом Библије Старог и Новог завета уместо секундарне средњовековне верске литературе. Усвајајући тако аутентично библијско учење, ови истински трагаоци за Богом радоваше се „радошћу неисказаном и прослављеном” (1. Петрова 1:18). Истовремено, сада није било тешко сагледати преводилачке пропусте и нетачности у ранијим преводима на латински језик, који је био и остао у службеној употреби у Католичкој цркви. С друге стране, што је још важније, управо ће се хуманисти одушевљени библијским текстом одважити да преводе Библију, посебно Нови завет, на различите народне језике. Смео подухват – с обзиром на отпор Цркве и већине свештеника, који су сваки други језик осим грчког, хебрејског и латинског сматрали недостојним^[1] Светог писма и литургије, али и који нису желели да изгубе монопол над теолошким знањем. Захваљујући Гутенберговом открићу штампе средином XV века,^[2] ови ће преводи на енглески, француски, немачки и италијански, али и на мађарски, хрватски и словеначки, у следећих 150 година доспети до широке публике и извршити демократизацију теолошког образовања. Тако ће се остварити речи Вилијама Тиндала упућене једном свештенику: „Ако ми Бог поштеди живот, неће проћи много година пре него што и младићу за плугом омогућим да познаје Вилијам Тиндал (1494–1536) Библију боље од тебе!”^[3] Вилијам Тиндал погубљен је као јеретик 1536. године, али је – само неколико година касније – исти краљ који је наредио његово погубљење дао овлаштење за штампање Библије чији је текст утемељен на Тиндаловом преводу. Као и Вук Караџић и Ђура Даничић триста година касније, Тиндал ће својим преводом Библије уздигнути свакодневни говор обичног народа до статуса књижевног и богослужбеног језика.

[1] Придев вулгарно изворно значи „народно” (од лат. vulgus, „народ”), а тек у изведеном значењу и „просто”. –

[2] При чему је штампарска машина већ неколико векова раније била позната у Кини и Кореји.

[3] Према 12. поглављу чувене Књиге мученика Џорџа Фокса, оснивача квекера (George Fox, Book of Martyrs).