Крсташки ратови (1095-1291) на Блиском истоку, и поред етички двосмисленог мотива с којим су покренути – ради наводног ослобођења Христовог гроба од „неверника” (у које су се убрајали и православни и муслимани), мада су у својој суштини представљали освајачки „јуриш на Исток” – с једне су стране Цариграду и Палестини донели велику несрећу и раза рања, док су, с друге стране, грубе и неуке европске витезове довели у мултикултурну средину Палестине, која је у цивилизацијском погледу доживљавала врхунац и с којом се средњовековна Европа није могла упоредити. Од хришћанског Цариграда, који су у страховитом крвопролићу освојили, делом уништили и страховито опљачкали, до неосвојивих муслиманских држава на чијем се територију налазио Христов гроб, крсташи су видели, чули и научили, а умногоме и отели и у Европу однели многе цивилизацијске тековине антике, које је византски и исламски Исток био сачувао и обогатио сопственим доприносом. У то отето или преузето благо убрајамо, примера ради, изломљени оријентални лук који карактерише готику, изврсне хируршке техникe 

Арапа, бојење стакла, стаклено огледало и витраже, кућни тоалет, повратак јавним купатилима, бријање браде (попут Арапа и некад Римљана), астрономска сазнања…

Кроз мање насилне контакте с Арапима, путем трговине или маварског присуства на Сицилији и у Шпанији, Европа је упознала и астролаб, компас и барут, папир, коловрат (точак за предење), шећерну трску, кајсије (које су звали „дамаштанским шљивама”), шећер, каранфилић, цимет, бибер (који је чак служио и као средство плаћања), ђумбир, свилу, пиринач, сусам, рогач, диње и лубенице, урме, брескве (латински Persica, тј. „из Персије”) и трешње.

Осим тога, крсташки ратови створили су потребу за првим књигама-водичима, мада не „туристичким”, који су усмеравали западне путнике на дугом и опасном путу ка четири блискоисточне крсташке краљевине. Како рече Вил Дјурант, „добра страна ратовања је у томе што људе учи географији”.^[1] Премда сурове и просте крсташке ратнике нису много занимале суптилности арапске религије и филозофије, ипак је сасвим јасно да су управо кроз ове контакте, било доласком Мавара у Европу било доласком Европљана на Блиски исток, различити теолошки и филозофски концепти ислама продрли у мисао Запада, што се индиректно може препознати у оптужбама за јерес изреченим на рачун витезова храмовника (темплара) приликом суђења истима почетком XIV века. Да су темплари, и не само они, били под утицајем неких неканонских учења која су упознали на Блиском истоку^[2] – то се може закључити и по томе што их практично сва херметичка друштва и правци сматрају посредницима у преношењу езотеријске традиције с Истока на Запад. У сваком случају, немогуће је у целости сагледати идејни утицај који је ислам извршио на хришћанску Европу кроз крсташке ратове и преводе арапских дела на латински.

Премда је један од основних и далекосежних циљева крсташких ратова било заустављање децентрализације Европе путем заједничког верског прегнућа свих краљева и великаша оног доба, предвођених папом и царем Светог римског царства (што је бар у време крсташких ратова и остварено), ипак је дугорочни ефекат суочавања Европљана с Истоком био сасвим супротан: цивилизацијска супериорност Истока била је толика да му крсташки Запад није донео ништа осим разарања и пљачке, док је сам од Истока научио и узео изузетно много. Сјај Истока засенио је Европу, и надјачао звекет оружја и слепило предрасуда.

У целини гледано, феудална Европа пре крсташких ратова, која се ослања на аграрну производњу, Европа уских хоризоната која је живела у забораву цивилизацијског сјаја древне антике, доживеће тако већ током последњих крсташких ратова силну промену. Почеци занатства, трговине, банкарства и првих облика индустријске производње, као и процват филозофије и преводилаштва, и културна размена између европских центара учености, све ће то у наредна два века створити чврсте темеље за следећу ренесансу, ону која заслужује да се пише великим словом, и у чијем окриљу се родила, вековима припремана али и спречавана, верска реформација.

[6] Histoire de la civilisation. L’Age de la foi. L’Apogée du christianisme I,  стр. 67.

[7] При томе не занемарујемо чињеницу да су признања многих храмовника изнуђена мучењем, те их дакле не можемо узети као апсолутно веродостојна.