Polazni stih za današnje proučavanje nalazimo u

Otkrivenju 20,12: “I vidjeh mrtvace male i velike gdje stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po djelima svojim.”

Pre analize samog ovog stiha, razmotrićemo teološki kontekst i neke povezane koncepte.

Pre svega, imajmo na umu predadventni sud. Primetimo da taj deo suda počinje pre Drugog Hristovog dolaska.

Otkrivenje 14,6.7: “I vidjeh drugog anđela gdje leti posred neba, koji imaše vječno jevanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakom plemenu, i jeziku i koljenu i narodu. I govoraše velikim glasom: Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegova; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.”

Ne znam ni za jedan prevod koji kaže “jer će doći čas suda njegova”, nego svi kažu dođe. Ovde je reč o sudu koji se odvija pre Drugog dolaska. Naime, posle ove poruke imamo još dve anđeoske poruke. Druga anđeoska poruka zove Božiji narod da izađe iz Vavilona, a treća ih upozorava na žig zveri i obožavanje ikone zverine. Posle objave da je došao sud, preostaju dakle još druga i treća, i tek onda nastupa Drugi Hristov dolazak. Dakle, čas suda Božijega nastupa pre Drugog dolaska.

A gde se to dešava ?

Dan. 7,9.10: “Gledah dokle se postaviše prijestoli, i starac sjede, na kome bješe odijelo bijelo kao snijeg, i kosa na glavi kao čista vuna, prijesto Mu bijaše kao plamen ognjeni, točkovi Mu kao oganj razgorio. Rijeka ognjena izlažaše i tecijaše ispred Njega, hiljada hiljada služaše Mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sjede, i knjige se otvoriše.”

Gde se dakle ovo dešava? Vrlo jasno, na nebu, tamo gde je Starac, tj. Bog, tamo gde su anđeli koji mu služe. Tamo sedi sud i knjige se otvaraju.

Dakle, sud počinje pre Drugog dolaska, i dešava se na nebu, ne na zemlji

2. Kor. 5,10: „Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svaki šta je koji u tijelu činio, ili dobro ili zlo.“

Primetimo i ono što stoji u

Jovan 5,28.29: „Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.“

Gde su mrtvi do vaskrsenja? Kada će ljudi dobiti „platu“? Kad umru ili kad Isus dođe? Biblija jasno kaže da će tu platu dobiti kad Isus dođe.

Matej 16,27: „Jer će doći Sin čovječiji u slavi Oca svojega s anđelima svojim, i tada će se vratiti svakome po djelima njegovim.“

Rezimirajmo:

1.Sud pravednima počinje pre Drugog dolaska.

2.Taj sud se odvija na nebu.

3.Na njemu će se pojaviti svi.

4.Gde su ljudi do primanja „plate“ za svoja dela? U grobovima.

5. Kad će spaseni primiti nagradu? Kad Isus dođe s anđelima.

Razmislimo sad dobro: ako će oni koji su u grobovima dobiti platu kad Isus dođe, zar o toj plati ne treba da Bog odluči pre toga? S druge strane, ako se sud svima mora desiti pre nego što se Hristos vrati da da platu svima, kako je onda moguće da svi koji žive pre Drugog dolaska uopšte odu na nebo ili u pakao pre suda i Drugog dolaska kad njihov slučaj nije odlučen?

Odgovor je jasan: oni koji su umrli u Hristu neće se pojaviti lično pred Hristom, nego će se na sudu pojaviti izveštaj o njihovom životu, njihov predmet – kao da su sami izašli pred Boga.

Poslušajmo šta EGV kaže o ovome:

„Kad se knjige izveštaja otvore na sudu, pred Boga će, jedni za drugima, izaći životi svih onih koji su verovali u Isusa. Počev od onih koji su prvi živeli na zemlji, naš Zastupnik predstavlja slučajeve svakog sledećeg pokolenja i završava sa živima. Svako ime je pomenuto, svaki slučaj pažljlivo ispitan. Neka imena će biti prihvaćena, a neka druga odbačena.“ VB 483

 Malo pre toga, ona kaže: „Mrtvi pravednici neće ustati do posle suda na kom su proglašeni dostojnima ‘vaskrsenja života’. Prema tome, neće biti na sudu lično kad se bude razmatrao izveštaj o njima i kad zaključi njihov slučaj.“ (str. 482)

 Pogledajmo sada

Otkrivenje 6,14-17: „I nebo se izmače kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo s mesta svojih pokrenuše se. I carevi zemaljski, i boljari, i bogati, i vojvode, i silni, i svaki rob, i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim; i govoriše gorama i kamenju: Padnite na nas, i sakrijte nas od lica Onog što sedi na prestolu, i od gneva Jagnjetovog. Jer dođe veliki dan gneva Njegovog, i ko može ostati?”

Koji je ovo veliki događaj? Drugi Hristov dolazak. Tada će se nebo otvoriti, saviti kao svitak. Svaka planina i ostrvo će se pomeriti. Zli se sakrivaju od lica onoga koji je na prestolu.

Šta se dakle ovde opisuje? Hristov drugi dolazak. Ko ovde dobija platu? Pravedni, kao što je obećao, ali ne i zli.

Isto ćemo naći i u sledećem stihu [koji govori o trećem Hristovom dolasku, posle hiljadugodišnjice]:

Otkrivenje 20,11 : „I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe.“

Šta je sa zlima?

Otkrivenje 20,12: „I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.”

Ko ovo stoji pred Bogom? Primetite da se otvaraju knjige i knjiga. Piše mrtvaci, da prime sud kao što je napisano u knjigama.

Kako mrtvi mogu da stoje pred Bogom? Ko su ti mrtvi? Potražimo odgovore?

Pre svega, to nisu pravedni mrtvi jer je njima već suđeno.

Otkrivenje 20,5: „A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje.”

Ko su ostali mrtvaci? Zli. Jer posle toga je rečeno: “blago onima koji će ustati u prvom vaskrsenju”.

To su dakle zli mrtvi, za koje se kaže da stoje pred Bogom. Naglasimo: „ne oživeše dok se ne svrši hiljadu godina“ – dakle nisu živi. Kako su onda pred Bogom? Šta to znači? Isto što i za pravednike, da se pregledaju izveštaji o njihovom životu, dakle nisu direktno prisutni.

[Primetimo da u Otkrivenju 20,12 mrtvi „stoje“ pred Bogom jer im se sudi po knjigama u kojima stoje zapisana njihova dela, a u sledećem stihu 2013 se kaže da tek onda „more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace“, i tek tada „sud primiše po djelima svojim“. Tek posle hiljadugodišnjice će zli zauvek biti uništeni.]

Dakle, javljaju se pred Bogom, a mrtvi su – kroz izveštaje o njima. Zapravo, to i stoji u tekstu: „sud primiše po delima svojim“.

[Setimo se još jednog stiha:

Otkrivenje 14,13: „Blago mrtvima koji umiru u Gospodu otsad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih; jer djela njihova idu za njima.“]

Pogledajmo Otkrivenje 20, i videćemo da će pravedni učestvovati u sudu zlima.

Otkr. 20,4: „I videh prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig na čelima svojim i ruci svojoj; i oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina.“

Ko sedi na prestolima? Paralele nalazimo u Danilu 7,9.22: to su sveci Višnjega, njima će se poveriti suđenje njihovim krvnicima.

[Primetimo da  su na prestolima i oni „koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig na čelima svojim i ruci svojoj…“ – oni su nastradali u vreme žiga zverinog i ikone.]

Oni su oživeli, a onda će carovati. Kome će suditi? Pravednima ne, jer je pravednima već suđeno.

Ostaju dakle izgubljeni i sotona.

1.Kor.6,1-3: „Ne znate li da će sveti suditi svetu? Kad ćete dakle vi svetu suditi niste li vredni suditi manjim stvarima? Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli stvarima ovog sveta?”

Ti anđeli moraju biti zli jer su dobri već sa Bogom i nema im se šta suditi. Dakle, sudićemo zlim anđelima i zlim ljudima.

Kako zli stoje pred Bogom dok su pravedni živi na nebu,a za zle se kaže da ne oživeše dok se ne svrši hiljada godina?

Otkrivenje 20,12: „I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.”

Razmotrimo prošireno značenje pojma „duh“. Pored značenja „dah“, ova reč označava još nešto. Kad Isus vaskrsne Adama, da li će mu vratiti samo dah života, ili i celu ličnost i karakter i identitet? Prema tome, duh koji se vraća Bogu nije samo duh životni, nego i zabeležen sadržaj života. Taj duh se vratio Bogu – to nije nevidljivi entitet koji odlazi iz tela, ali Bog nekako beleži taj duh. Šta bi bilo kad bi se duhovi ljudi pomešali, i kad bi došlo do zamene ličnosti? Zato će Bog vaskrslome vratiti dah života i zapis života koji ide na nebeski sud.

Propov. 12,7: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao.“

Ono što Bog „snima“, to je karakter osobe.

2.Kor. 5,10 to i kaže: „Jer nam se svima valja javiti na sudu Božijemu…“

To ne znači da se fizički moramo pojaviti pred Bogom na nebu. Bog preispituje izveštaj o našem životu. Znamo da Biblija govori o knjizi i knjigama.

Šta je knjiga?

Filiblj. 4,3: „Da, molim i tebe, druže pravi, pomaži njima koji se u jevanđelju trudiše sa mnom, i Klimentom, i s ostalima pomagačima mojim, kojih su imena u knjizi života.“

Otkr. 3,5: „Koji pobijedi on će se obući u haljine bijele, i neću izbrisati ime njegovo iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred Ocem svojim i pred anđelima Njegovim.“

Šta je dakle u ovoj knjizi? Imena onih koji su priznali Boga, od Adama do kraja sveta, po redu rođenja.

A šta je u knjigama?

U njima je izveštaj o celokupnom životu čoveka: to je tačan prepis našeg života na zemlji. Simbol knjige najbolje prikazuje ovu ideju u Jovanovo vreme, a EGV govori o fotografiji. Možda bi danas govorili o kompjuterima.

Pročitaću vam neke stihove koji govore o ovom proširenju značenja reči duh.

Ne želim da kažem da je jedna osoba u grobu, a druga na nebu, već da Bog ima repliku, odraz našeg života na nebu.

Luka 8,55: „I povrati se duh njen, i ustade odmah; i zapovedi da joj daju neka jede.“

Da li je ta devojčica vaskrsla? Ista ona koja je umrla? Da. Da li je prepoznala roditelje? Ona je nastavila život tamo gde je stao.

Dela 7,59.60: „I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj. Onda kleče na kolena i povika glasno: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre.”

Luka 23,46: “I povikavši Isus glasno reče: Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.”

Isus je vaskrsao, sećajući se svog života pre smrti na krstu. Hristu je vraćen ne samo dah života, već i izveštaj o ličnosti.

Primetimo i jedan neobičan tekst EGV, iako je imala samo dva i po razreda osnovne škole :

„Naš lični identitet je sačuvan prilikom vaskrsenja, iako to više nisu iste čestice materije kao one koje su otišle u grob. Čudesna Božija dela su tajna za čoveka. Duh, čovekov karakter, vraća se Bogu i tamo je sačuvan. Prilikom vaskrsenja, svaki čovek će imati svoj karakter. Bog će u svoje vreme pozvati mrtve i udahnuti im dah života, i oživeti suve kosti. Isti oblik će ustati, ali neće biti bolestan i deformisan. On će oživeti noseći istu posebnost karaktera, tako da prijatelj prepozna prijatelja. Nema Božijeg zakona u prirodi koji pokazuje da nam Bog vraća potpuno iste čestice materije koje su sačinjavale telo pre smrti. Bog će mrtvim pravednicima dati telo koje će mu biti po volji.” (SDA BC, VI, 1092-1093).

Šta je dakle duh? To je takođe i karakter čoveka. Zato je Jov i rekao

Jov 19,25-27: “Ali znam da je živ moj Iskupitelj, i na posljedak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću Ga, i oči moje gledaće Ga, a ne druge. A bubrega mojih nestaje u meni.”

Umesto da pomislimo da se Jov mnogo razmeće rečima moj i ja, treba razumeti da moj i ja naglašava kontinuitet ličnosti, naglašava da će taj isti Jov videti svog Spasitelja. Jov hoće da kaže: ja baš, a ne neko mesto mene, videću Hrista.

Šta će biti posle milenijuma? Da li će zli vaskrsnuti kao dobri ili zli ljudi? Bog će i njima vratiti njihov duh. Neron će se sećati svega što je činio. Samo će nastaviti gde je stao.

Evo kao EGV opisuje predvodnike vaskrslih zlih koji se spremaju da nastave činiti zlo:

“Tamo su carevi i generali koji su pokoravali narode, junaci koji nikad nisu izgubili bitku, posnosni, ambiciozni ratnici od čijeg su približavanja drhtala carstva. Smrt ovde ništa nije promenila. Ustajući iz groba oni nastavljaju tok [struju] svojih misli tamo gde su stale.”  (VB 664)

Tokom hiljadugodišnjice, pravedni će razmatrati šta zaslužuju zli kad se probude posle hiljadugodišnjice. Kao da se kamera opet aktivira, i nastavlja tamo gde je stala kad je čovek umro.

Ispitajmo još jednu rečenicu:

Jevr. 12,22-24: “Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, k saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i k Isusu, Posredniku zaveta novog, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva.”

Kako su to Jevreji pristupili k Sionskoj gori? Verom. A duhovi savršenih pravednika?

Jevr. 11,39.40: “I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.”

Šta je to posebno za one koji dočekaju živi Hrista? Dočekaće njega, ali neće bez nas primiti savršenstva.

Jevr. 7,19: “Jer zakon nije ništa savršio; a postavi bolju nadu, kroz koju se približujemo k Bogu.”

Jevr. 10,1: “Jer zakon imajući sjen dobara koja će doći, a ne samo obličje stvari, ne može nikada savršiti one koji pristupaju svake godine i prinose one iste žrtve.”

Niko od nas sam po sebi ne može pred Boga jer smo grešnici, ali u ime Hrista, i u njegovom krakteru, mi smo usavršeni. Da li bi ikome od nas bez Hrista mogao da se ukloni greh? Ne.

Jevr. 10,14 : „Jer jednim prinosom savršio je vavijek one koji bivaju osvećeni.“

Dakle, isti glagol teleioo znači „usavršiti, završiti, okončati“. Hristos je usavršio osvećene. Vrlo je važno u ovom stihu da Pavle razlikuje usavršene i posvećene. To nije isto. Prema tome, savršeni pravednici su oni koji su prošli kroz to usavršavanje.

Sve bismo ovo mogli da uporedimo sa kompjuterima. Kompjuter je nešto fizičko. Kad je uključite, svako može da dobije isti model. Kad počnete da ga punite podacima, on postaje personalizovan. Godinama kasnije, nijedan od tih kompjutera nije isti, iako je izvor struje isti. Uvek postoji opasnost da će kompjuter pući u jednom trenutku, pa pametni ljudi prave bekapove, dakle čuvaju identitet kompjutera na CD-ovima. Šta god da se desi, vlasnik će reći: „Nema veze.“ Kupiće novi kompjuter i ubaciti u nj iste stare podatke. Tako će biti i sa nama. Dok smo živeli, Bog je snimao bekap, jer je znao da ćemo se jednog dana pokvariti poput kompjutera, da će trebati kupiti novi i nepopropadljivi kompjuter u koji će Bog aploudovati iste podatke.

Dakle, mrtvaci izlaze na sud pred Boga preko svojih izveštaja, ne lično.

Otkrivenje 20,13: „I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt. I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.”

Najvažnije pitanje života i večnosti jeste da li smo prihvatili Hrista: to je pitanje života i smrti.