Prošlo predavanje bilo je posvećeno mrzosti opušćenja i videli smo sličnost između rimskog i orla koji je amblem SAD. Verujemo da će uskoro, po Bibliji, u SAD biti izglasan nacionalni nedeljni zakon koji nalaže da se nedelja obeležava kao dan odmora, i to će biti mrzost (gad) o kojoj govori proroštvo, koja će ne kraju dovesti do pustoši; nacionalni otpad dovešće do nacionalne propasti.

Neki će reći: „Ovo se ne može desiti u SAD; ovo je ’zemlja slobodnih ljudi, i zemlja hrabrih’; ovo je zemlja sa najboljim ustavom u svetskoj istoriji. Mi smo narod Prvog amandmana koji kaže: ‚Kongres neće donositi nikakav zakon koji se odnosi na ustanovljenje neke religije, niti će zabraniti njeno slobodno upražnjavanje.’“ Činjenica je, međutim, da mi ne moramo da spekulišemo o tome da li će se to desiti ili ne jer se u istoriji SAD, 80-tih godina 19. veka, nešto slično ovom gotovo ostvarilo.

Ovo je tema koju ćemo danas proučavati, prateći istorijske događaje sve do kraja 19. veka. Tako ćemo videti da ovo nije samo moguće već je vrlo verovatno.

Kada čitamo Veliku borbu, a naročito ona poglavlja koja govore o promeni odnosa SAD prema verskim slobodama i verskoj ravnopravnosti, pitamo se kako je uopšte moguće da zemlja Prvog amandamana, zemlja slobode, koja je primila u svoje okrilje milione obespravljenih i progonjenih (mada je istovremeno progonila i obespravila milione Indijanaca starosedelaca!) jednog dana pogazi sopstveni Ustav i pruži ruku papskoj sili kojoj se odupirala od svog osnivanja, i protiv čijeg nasilja nad duhom i telom ljudi se toliko borila.

Međutim, ako zađemo detaljnije u istoriju SAD, jasno uviđamo da su sjedinjenje religije i politike, kao i verska netrpeljivost u SAD ne samo mogući, nego da su se umalo ostvarili 80-tih godina 19. veka.

Pre svega, prisetimo se da je, nekoliko godina pre rušenja Jerusalima 70. godine, rimska vojska već bila opsela grad, ali se kasnije povukla. Naime, opsada Jerusalima imala je dve faze: najpre je Cestije Gal okružio grad 66. godine. Iz nekog neznanog razloga, Cestije se povukao,  pri tome su ih Jevreji napali, i Rimljani su imali gubitaka. Hrišćani su u ovom povlačenju videli znak da se povuku i napuste grad. Kasnije, zapovednik Tit opet je došao i opseo grad, ali ovaj put nije se povukao. Usledilo je uništenje.

Verujem da će se isto ovo desiti u SAD. Verujem da su događaji 1888. godine paralelni sa prvim opsedanjem Jerusalima: bio je to znak Božijem narodu da treba da se spremi za buduće događaje koji će uslediti.

Materijali za ovo proučavanje su različiti: spisi EGV, koja je u ovo vreme napisala Veliku borbu (obratiti pažnju na poglavlje „Sukob koji se približava“), zatim 5. tom Svedočanstava, str. 711-718, potom knjiga Civil Governement and Religion Alonsa T. Džonsa, koji je svedočio pred Odborom za obrazovanje američkog Senatam zatim knjiga eseja Džonsa i Vagonera pod naslovom Views of National Reform, i konačno knjiga National Sunday Law: to je zapravo prepis njegovog svedočenja pred Kongresom, kome se obratio kako bi sprečio da se usvoji

nedeljni zakon. Usput, A.T. Džons ovde kaže da ga je senator Bler, koji je zastupao nedeljni zakon, prekinuo mnogo puta dok je govorio.

Sada želim da opišem šta se tada dogodilo, i zato ću navesti više izjava verskih vođa onog vremena. Pre toga moram da nešto kažem o Nacionalnom reformnom pokretu (National Reform Movement). Ovo udruženje osnovano je 1864. sa svrhom da izmeni Ustav, tako da u njemu stoji da su SAD „hrišćanska nacija“, a cilj je bio i da Kongres napiše i nametne nacionalni nedeljni zakon. Prva konvencija ovog pokreta održana je u Alegeniju, u Pensilvaniji, 27. i 28. januara 1964. Prema izvoru, bilo je prisutno 120 zamenika predsednika ove organizacije. Imali su i publikaciju, The Christian Statesman. Ovde čitamo koji su im bili ciljevi i metode.

U broju od 24.12.1885. čitamo o onima koji su učestvovali u pokretu te godine: 50 profesora fakulteta, 60 predsednika fakulteta, 3 bivša guvernera, 7 sudija Vrhovnog suda, 5 sudija višeg suda, 2 sudije okružnog suda (district court), 1 sudija SAD prizivnog suda (circuit court), i mnogi ugledni propovednici i doktori teologije.

Sam nedeljni zakon predložio je Senatu SAD senator Henry W. Blair iz Nju Hemšira. Bio je to predlog zakona broj 2983. Njegova je zamisao bila da se sačini državni nedeljni zakon koji će se nametnuti građanima SAD. Kasnije ćemo saznati da se te iste 1888. godine dešavalo još nešto: u gradu Mineapolisu održana je konferencija Adventističke crkve. Ovo nije slučajnost: dok se Bog trudio da sjedini svoj narod, i sotona se trudio da sjedini svoj. Drugim rečima, te 1888. godine iscrtavane su linije fronta. Osim toga, 1889. godine održan je Nacionalni katolički kongres u Baltimoru, koji je doneo odluku da se pridruže protestantima da bi obezbedili pravilno poštovanje nedelje. Godine 1892. Vrhovni sud SAD objavio je da su SAD „hrišćanska nacija“. Naglašavam da ja ne verujem da su SAD hrišćanska nacija, već nacija čiju većinu sačinjavaju hrišćani, što nije isto. SAD su narod koji sledi Božija načela: načelo da Bogu treba dati Božije, a caru carevo; načelo pune građanske i verske slobode; načelo razdvajanja države i crkve… To su hrišćanska načela, ali nacija nije hrišćanska.

Konačno, ovaj predlog nedeljnog zakona pokrenuo je Adventističku crkvu da angažuje A. Džonsa da svedoči pred Komitetom za obrazovanje i rad 50. saziva Kongresa SAD, dana 13. decembra 1888. Verujem da su argumenti koje je izneo A.T. Džons bili tako ubedljivi i snažni da je donošenje nacionalnog nedeljnog zakona odloženo.

Razmotrimo sada nekoliko izjava članova Nacionalnog reformnog pokreta (NRP) od 1864. do 1990-tih. Pre svega, primetimo da su iza ovog predloga bili katolici.

Godine 1885. papa Lav XIII je rekao u enciklici Immortale Dei (te godine su objavljene i Spectata fides i Quod auctoritate): „Svi katolici bi trebalo da učine sve što je u njihovoj moći da doprinesu kako bi ustavi država i zakonodavstvo bili oblikovani prema načelima prave crkve, i svi pisci i novinari katolici treba da nikad ni za trenutak ne izgube iz vida gore navedeni nalog.“

[Vikipedija nam kaže da je papa Lav XIII objavio čak pet enciklika o odnosu crkve i države. Najvažnija od njih je Immortale Dei, i u nastavku dajemo prevod njenih najvažnijih članova:

12. […] Ovaj isti autoritet su sveti oci Crkve uvek pažljivo negovali jakim argumentima, zavisno od prilike koja im se pružala,a  rimski pontifeksi nikada nisu ustukli braneći ga nepokolebljivo dosledno. Štaviše, vladari i svi koji su dobili moć da vladaju i sami su to odobrili

kako u teorijskom, tako i u praktičnom obliku. Nesumnjivo je da su, u pisanju ugovora, u poslovnim transakcijama, u slanju i primanju administratora, u svim vrstama službenih postupaka, vladari bili navikli da se prema Crkvi odnose kao prema vrhovnoj i legitimnoj vlasti. I, nesumnjivo, svi treba da smatraju kako Crkva ne bi dobila suverenitet nad građanskom vlašću, kao najsigurniju zaštitu svoje nezavisnosti, da nije naročite odluke Božijeg proviđenja.

14. Prema tome, između ove dve vlasti mora postojati određena i uređena veza, koja se može uporediti sa dušom i telom čoveka. Priroda i obim te veze može se odrediti, kao što smo Mi i uredili, samo uzimajući u obzir prirodu svake od ovih vlasti, kao i uzimajući u obzir relativnu izuzetnost i plemenitost njihove svrhe. Jedna od njih ima za najbližu i glavnu svrhu dobrobit ovozemaljskog života; druga, večnu radost nebesku. Dakle, što god ljudsko ima sveti karakter, što god se, po svojoj prirodi ili s obzirom na cilj kome teži, odnosi na spasenje duša ili na bogosluženje, podređeno je vlasti i sudu Crkve. Sve što treba svrstati pod građanski ili politički poredak podređeno je građanskoj vlasti.
15. […] „Stanje državne zajednice zavisi od verskog bogoslužbenog sistema; između jednog i drugog postoji tesna i trajna veza.”(18: Sacr. Imp. ad Cyrillum Alexand. et Episcopos metrop.; See Labbeus, Collect. Conc., Vol. 3.)

21 […] Nekad je državama upravljala filozofija Jevanđelja. Tada se sila i božanska vrlina hrišćanske mudrosti đirila kroz zakone, ustanove i moral ljudi, prožimajući sve staleže i odnose građanskog društva. U to vreme je religija koju je ustanovio Isus Hristos, učvršćena sa dostojanstvom koje joj priliči, cvetala posvuda, uz naklonost vladara i zakonsku zaštitu sudova, a Crkva i Država su bile srećno sjedinjene u slozi i prijateljskoj povezanosti dobre službe. Ovako mudro ustanovljena Država donosila je rod čija je važnost nadmašivala sva očekivanja, i pamćenje na nju neće se nikad izbrisati, imajući za svedoke mnogobrojne dokaze koje nikada neće izbrisati ili pomračiti nikakvo lukavstvo  nijednog neprijatelja. Hrišćanska Evropa pokorila je varvarske narode, i od divljaka ih dovela u civilizovano stanje, zamenivši njihovo praznoverje pravom verom. Ona je pobedonosno potisnula plimu muhamedanskih osvajanja, sačuvala rukovođenje civilizovanim svetom, stajala na u prvom redu kao predvodnik i učitelj sviju, u svakoj grani nacionalne kulture, izlila na svet dar istinske i višestrane slobode, i premudro utemeljila mnogobrojne ustanove za ublažavanje ljudske patnje. Ako istražimo kako je mogla da proizvede toliku promenu prilika, nesumnjivi odgovor na to pitanje u velikoj meri glasi – putem religije. […]

24:  [o Načelu društvenog ugovora, koje su stvorili prosvetitelji i vođe Francuske revolucije] Među ovim načelima glavno je to da su svi ljudi isti po rasi i prirodi, a onda su jednaki i u vlasti nad svojim životom; da je svako od njih svoj sopstveni gospodar i da u istoj meri nije podređen nijednom drugom pojedincu; da je svako slobodan da o svemu misli kako izabere, i da čini što god zaželi; da nijedan čovek nema pravo da vlada drugim ljudima. U društvu utemeljenom na ovakvim načelima svaka je vlast ni manje ni više nego volja naroda, a narod, koji je sam sebi jedina vlast, sam je svoj gospodar.  […]

25:  […] Kada se proglasi da narod u samom sebi ima načelo svih prava i svake vlasti, iz toga proističe da Država sebe ne smatra obaveznom da išta duguje Bogu. Štaviše, ovakvo društvo se ne smatra obaveznim da ispoveda bilo kakvu religiju, ili da ispita koja je od mnogobrojnih religija prava, ili da jednoj religiji daju značajnije mesto nego drugima, ili da posebnu naklonost pokažu bilo kom obliku religije; umesto toga, ono smatra da svim religijama duguje ista prava, tako da javni poredak ne narušava nijedna posebna vrsta verovanja.

27. Međutim, kada Država počiva na temeljima koje smo opisali – a u ovom trenutku upravo se takvi temelji cene – jasno je kakav je i kako nepošten položaj dan Crkvi. Jer, kad je

upravljanje javnim poslovima u skladu sa doktrinama ove vrste, onda je katoličkoj religiji u građanskom društvo dozvoljen samo položaj jednak ili niži od udruženja kojima je ona strana; nikakvo se poštovanje ne ukazuje zakonima Crkve, a ona koja, po redu i nalogu Isusa Hrista, ima dužnost da uči sve narode, podnosi zabranu da ima ikakvog udela u poučavanju  naroda.

29. Stoga je u ovakvim uslovima i s ovakvom javnom politikom postala praksa i odredba (kojoj se mnogi sada dive) da se ili zabrani sveukupno delovanje Crkve, ili da se ona drži pod kontrolom i u ropstvu u odnosu na Državu. Javne mere u velikoj meri određuje ovakva namera. Nacrti zakona, upravljanje državnim poslovima, bezbožno obrazovanje mladih, oduzimanje imovine i suzbijanje monaških redova, zbacivanje svetovne vladavine rimskog Pontifeksa, sve to vodi ka jednom cilju – paralisanju delovanja hrišćanskih institucija, kako bi se maksimalno ograničila sloboda Katoličke crkve, i da bi joj se uskratilo svako pojedino pravo.
30. […] Hteti podjarmiti Crkvu i njene dužnosti građanskoj vlasti velika je ludost i čista nepravda. Kad god se ovako postupa, remeti se poredak, jer se ono što je ovozemaljsko nadređuje onom što je nadzemaljsko; mnogobrojna dobra koja bi Crkva, da je slobodna da dela, pružila društvu ili se sprečavaju ili su smanjena; i tako se priprema put za neprijateljstvo i trvenja između ove dve silepowers, a kakav to zlosrećan ishod ima za obe strane događaji su nam prečesto pokazali.

34: Lav XIII citira Mirari vos i izjavu Grgura XVI: “Isto tako se ne možemo nadati da će nešto bolje proisteći, ni za crkvu  ni za građansku vlast, iz   htenja onih koji žele da se Crkva odvoji od Države, i da se raskine ugovor između sekularne i crkvene vlasti.“

36. […] Crkva, doista, smatra nezakonitim da se različitim oblicima bogosluženja pruži isti status kao pravoj religiji, ali ona zbog toga ne osuđuje one vladare koji, ne bi li obezbedili neko veće dobro i sprečili neko veliko zlo, strpljivo dozvoljavaju da običaj ili ustaljena praksa budu osnova za dozvoljavanje svake religije koja ima svoje mesto u Državi. Štaviše, Crkva običava da vodi računa o tome da se niko ne prisiljava da prihvati katoličku veru protiv svoje volje jer, kao što nas mudro podseća sv. Avgustin, ‚čovek ne može verovati drugačije nego po svojoj volji‘.“]

Kardinal Henri Gibons piše, kako  navodi knjiga Civil Government and Religion (str. 75): „Veoma sam srećan što svoje ime mogu dodati milionima drugih koji opravdano osporavaju kršenje hrišćanske subote nepotrebnim radom, i koji nastoje da promovišu njeno pristojno i prilično poštovanje putem promišljenih pravnih odluka.“

U to vreme se dešavalo nešto vrlo zanimljivo: propovednici koji su pripadali ovom pokretu želeli su da sjedine crkvu i državu. Na primer, Džonatan Edvards izjavljuje na Njujorškoj konvenciji 26-27. februara 1873. godine:

„Mi želimo državu i religiju, i dobićemo ih […] Hrišćanska zakletva i hrišćanska moralnost dobiće u ovoj državi ’neporecivu legalnu osnovu’. Koristimo reč religija u njenom ispravnom značenju, kao čovekovu ličnu vezu vere sa Bogom, vezu iz poslušnosti prema Njemu.“

Evo šta u broju časopisa Christian Statesman od 13. januara 1887. kaže velečasni M.A. Golt (Gault), istaknuti govornik, pominjući zle uticaje u društvu kao alkohol i nemoral, materijalizam i građanski rat: „Naš lek za sve ove zle uticaje jeste da Vlada jednostavno ustanovi moralni zakon i prizna da iz njega stoji Božiji autoritet, i da primeni silu na svaku religiju koja se tome ne pokori.“

Dr Mandevil (Mandeville), jedan od istaknutih pripadnika pokreta, kaže sledeće (Civil Government and Religion, str. 105):

„Kada se Crkva Božija probudi i obavi svoju dužnost, na jednoj strani, a Država na drugoj, nećemo više imati ovakvih problema.“

Sem Smol, sekretar Državne prohibicionističke konvencije održane u Mineapolisu 1888, propovedao je u Kanzas Sitiju januara 1888. godine rekavši:

„Želim da ugledam dan kada će crkva biti sudija u svim pravnim pitanjima, državnim, republičkim i opštinskim, kad će se velike crkve ove zemlje složiti i ujediniti, i objaviti svoj edikt, a zakonodavne vlasti ga prihvatiti i pretočiti u zakone.“ (Civil Government and Religion, str. 63)

U pogledu dužnosti države, velečasni Dž. M. Foster zahteva u Christian Statesman od 21. februara 1884: „Da se stvori ustavni preduslov kako bi se Bog priznao za Cara svih naroda, da se ustavno prizna da je Država od Boga određen čuvar moralnog zakona, da se u Ustav unesu detaljne moralne i verske kvalifikacije onih koji mogu zauzimati službu od poverenja, da je potrebno da nacija sklopi zavet sa Bogom, da nacija mora da čuva i štiti crkvu zabranom svakog javnog prestupanja moralnog zakona, održavajući sistem državnih škola, učeći mlade moralnosti i vrlini, izuzimajući crkvena imanja od poreza i obezbeđujući crkvi sredstva iz javnog budžeta da nastavi svoje agresivno delo u zemlji i u inostranstvu.“

Na Nacionalnoj konvenciji u Klivlendu, usvojena je sledeća odluka:

„rešili [smo] da ponovo naglasimo da će ovaj Verski amandman, umesto da gazi slobodu savesti pojedinca ili na bilo koji način teži ka sjedinjenju Crkve i Države, obezbediti punu bezbednost od pokvarenog uticaja crkvene administracije, i oblikovati najjaču odbranu građanskih i verskih sloboda svih građana.“  (Views on National Reform, str. 33)

Međutim, kako bi to moglo biti moguće ako se zakonski svima nametne poštovanje prvog dana sedmice?

Dr Mekalister (McAllister; Civil Government and Religion, str. 100), još jedan od vođa ovog pokreta, izjavljuje sledeće jula 1887. u Lejksajdu u Ohaju:

„Ko god da je u pitanju – Jevrejin, svetkovatelj sedmog dana ili pripadnik neke druge denominacije, ili oni koji ne veruju u hrišćansku subotu – neka se ovaj zakon primeni na sve, da se ne dozvoli javno obesvećenje prvog dana sedmice, hrišćanske subote, dana odmora za naciju. Oni mogu da bilo koji drugi dan smatraju svetim, i poštuju ga, ali na dan koji je jedan od sedam za naciju u celini, neka ga niko javno ne obesveti, bilo da je službenik Vlade, pripadnik višeg ili nižeg staleža, bogat ili siromah.“

Na Konvenciji o nedeljnom zakonu u Eldžinu, dr. Mandevil iz Čikaga upotrebio je primer Nemije iz Starog zaveta da bi iskazao šta država treba da uradi:

„Trgovci iz Tira su insistirali da prodaju robu pored hrama subotom, a Nemija je potakao službenike koji su održavali zakon da vrše svoju dužnost i zaustave to. Tako i mi možemo ponukati zakonske službe da obave svoju dužnost.“ (Civil Government and Religion, str. 103)

Pomenimo da je veliki sastanak na nacionalnom nivou u prilog donošenja nedeljnog zakona održan u Hamilton Holu, u kalifornijskom gradu Oklendu, januara 1887. Teolog dr

Brigs iz Nape u Kaliforniji osudio je političke vođe zato što ne nameću zakon o nedelji kao danu odmora:

„Vi dužnost moralnog podučavanja prenosite na Crkvu, a onda svima dozvoljavate da nedeljom rade šta im drago, tako da ne možemo da dođemo do njih.“ (Civil Government and Religion, str. 96)

Dakle, puštate da idu kud im se ide nedeljom, i onda ljudi ne idu u crkvu, pa ne možemo da dopremo do njih i morališemo ih.

Od kad je to uloga države da ljude uteraju u crkve? Zašto su oni hteli nacionalni nedeljni zakon? Zato što su videli kako se narod, posle građanskog rata, odao nemoralu, posebno alkoholu; zato su smatrali da će SAD dovesti to u red ako svi moraju u crkvu, a za to je opet potreban nedeljni zakon.

Evo šta je dr Brigs rekao o novinama koje se prodaju nedeljom:

„Kakva mešavina! Kakvo jelo se stavlja pred čoveka pre i posle doručka, da ga pripremi za slušanje reči Božije! To čini dvostruko težim da dosegnemo one koji dolaze u hramove, dok mnoge drži podalje od kuće molitve. Oni čitaju novine, a kad dođe vreme za crkvu, oni kažu: ’Evo nečeg zanimljivog; pročitaću ga i neću danas ići u crkvu.’“

Neko je drugi od uticajnih vođa ovog pokreta dodao: „Radnička klasa je sklona da  nedeljom ustane kasnije, čita novine i dozvoljava sebi da zanemari vreme za bogosluženje.“

Ideja je sledeća: sprečite da novine izlaze nedeljom, i ljudi neće čitati i propuštati da idu u crkvu.

Na konvenciji u Eldžinu, dr Everts, jedan od najistaknutijih članova pokreta, rekao je sledeće o vozovima koji saobraćaju nedeljom:

„Nedeljni voz je još jedno veliko zlo. Ne mogu da priušte sebi da saobraćaju ukoliko nema mnogo putnika, i tako razaraju mnoge crkvene zajednice. Nedeljni vozovi voze svoje putnike u propast. Kakve li sramote da železnica, značajni učesnik u civilizovanju društva, uništava hrišćansku subotu!“  (Civil Government and Religion, str. 97)

Usput budi rečeno, termin hrišćanska subota potpuno je neprikladan jer u prvom danu sedmice nema ničega hrišćanskog, već ona seže do starog Vavilona.

M.A. Golt, iz Nacionalnog udruženja za reformu, objavio je članak u Christian Statesman 25. septembra 1884, u kom o železnici kaže sledeće:

„Ova železnica [Čikago i Rok Ajlend] već neko vreme vozi ekskurzije iz Demoina (Des Moines) do Kolfaks Springsa (Colfax Springs) u subotu [tj. nedelju], i sveštenici se žale da članovi njihovih crkava idu na ove izlete.“

Dakle, država treba da ukine nedeljne novine, ukine vozove nedeljom, tako da ljudi ništa drugo na taj dan ne mogu da rade osim da slušaju propovedi u crkvi.

U svojim Boston Monday Lectures 1887. dr Džozef Kuk jasno kaže da sveštenici ne žele građansku nedelju, sekularni dan odmora, već verski odmor:

„Vekovi iskustva pokazuju, međutim, da je uzalud truditi se da se sačuva nedelja kao dan odmora ukoliko se ne sačuva kao dan bogosluženja. Ukoliko se poštovanje subote ne temelji na verskim razlozima, nećete dugo moći da sačuvate njene visoke standarde samo na osnovu ekonomskih, fizioloških i političkih motiva.“  (Civil Government and Religion, str. 73)

Zanimljivo je reći da se za one koji su se ovome protivili smatralo da nisu patriote. Evo odluka konvencije iz Eldžina: kaže se da prvi dan sedmice pripada prirodnom zakonu, biblijskom i građanskom zakonu, a osim toga je i svojstven Amerikancima.

„Odlučeno je da priznajemo subotu [tj. nedelju] kao Božiju instituciju, otkrivenu u prirodi i Bibliji [nije otkrivena ni u Bibliji ni u prirodi!], i kao večnu dužnost svih ljudi, a isto tako i kao građansku i američku instituciju, u životno važnoj i istorijskoj vezi sa poreklom i utemeljenjem naše vlasti, kao i napredovanjem našeg političkog uređenja, i kao neophodnu da se sačuva radi očuvanja i integriteta našeg nacionalnog sistema, i stoga predstavlja svetu dužnost za sve rodoljubive američke građane.“ (Civil Government and Religion, str. 94)

 Zanimljivo je da oni tvrde da je nedelja u skladu sa svim tim prirodnim, biblijskim i nacionalnim zakonima. Zakoni koji se odnose na zabranu pojedinih aktivnosti nedeljom zovu se blue laws.

Odluke Eldžinske konvencije dalje navode i sledeće:

„[…] sa stidom i tugom posmatramo nepoštovanje subote od strane mnogih hrišćana kojima vlada običaj da nedeljom kupuju novine, preduzimaju i ohrabruju poslovanje i putovanje nedeljom, i u mnogim slučajevima predaju se zadovoljstvu i povlađuju sebi zanemarujući velike dužnosti i prednosti koje pruža Dan Gospodnji.“ (Civil Government and Religion, str. 95)

Pomenuli smo da su nedelju isticali kao svojstvenu američkom narodu, pa su zahtevali da se donese amandman na Ustav koji će reći da su SAD hrišćanska nacija. Evo šta kaže jedan vođa:

„Neka svi ljudi shvate da je ovo hrišćanski narod, i da, u uverenju da ćemo bez hrišćanstva propasti, moramo sačuvati, svim prikladnim sredstvima, ovaj hrišćanski karakter, upisati taj karakter u svoj Ustav, i svima nametnuti koji dođu među nas zakone hrišćanskog morala.“ ()

U izdanju Christian Statesman od 24. decembra 1885. nalazimo i sledeće: 

„Ono što ovaj časopis naziva ’političkim ateizmom’ nije ništa drugo do sadašnji oblik vlade, i sadašnji Ustav Sjedinjenih država [… ovo bi se danas nazvalo sekularnim humanizmom] suprotstaviti se Nacionalnoj reformi za njih je čist ateizam, a suprotstaviti se vlasti koju podržavaju je politički ateizam. Da se nikakav verski test ne zahteva od građanske vlasti sveštenik M.A. Golt naziva ’bezbožnom teorijom vlasti’.“

Vođe su takođe napravile svojevrsni vodič za glasanje namenjen članovima svojih crkava. Evo treće odluke Konvencije u Eldžinu:

„Odlučili smo da svoje glasove i podršku damo onim kandidatima ili političarima koji se zavetuju da će glasati za ozakonjenje i nametanje uredaba koje podupiru građansku subotu.“ (Third resolution of the Elgin Convention, Civil Government and Religion, p. 95)

Sveštenik Džon Kol (John Cole) iz Ajove kaže ovako:

„Ako Kongres u našem Ustavu ne može da nađe osnovu za donošenje zakona o suboti, onda ćemo izabrati takav Kongres koji će takvu osnovu naći.“ (Christian Statesman, 6. septembar, 1886)

Pogledajmo sledeću izjavu:

„Bez odlaganja pokrenimo peticije (koje će u odgovarajućem obliku obezbediti Udruženje), i obezbedimo da se u svim delovima zemlje pruži mogućnost za potpisivanje peticija toliko intenzivno da će biti potrebna kolica da se velika masa potpisa prenese predstavnicima nacije u Kongres […] Neka se u Vašingtonu održi masovna konvencija prijatelja naše borbe u vreme kad se bude raspravljalo o Blerovoj odluci, kako bi svojim uticajem poduprlo podnošenje ovakvih peticija, uz druge slične aktivnosti koje se budu smatrale potrebnim da bi u naciji pokrenule istinski entizijazam u korist hrišćanstva na nivou nacije.“ (John Alexander, Christian Statesman, 6. septembar, 1888)

Evo šta je izjavio sveštenik Miligan o izboru pojedinaca koji bi bili naklonjeni izglasavanju nedeljnog zakona:

„Pismima senatorima i predstavnicima Kongresa, slanjem peticija istima koje će potpisati veliki broj ljudi, organizovanjem lokalnih, državnih i nacionalnih konvencija, javnim okupljanjima u svakom školskom okrugu, takav se uticaj može brzo obezbediti tako da se naši zakonodavci prisile da prihvate ovu meru i ozakone putem odgovarajuće pravne procedure. Hrišćanski propovednici mogu, ako žele, da obezbede usvajanje ovog zakona pre kraja leta.“  (J. C. K. Milligan, Christian Statesman, 26. jula 1888.)

U drugoj izjavi nalazimo sledeće:

„Promene će nastupiti postepeno, verovatno tek pošto Kongres, državna zakonodavna tela, Vrhovni sud i zakonodavstvo pojedinih država izrade celokupni okvir zakonodavnih odluka utemeljenih na Bibliji, kao i pravnici i građani. Sve bi ovo uskoro moglo da osigura izlivanje Svetog Duha.“

Radi se dakle o preuzimanju svih grana vlasti kako bi se obezbedilo donošenje nedeljnog zakona. Treba primetiti da su se za ovo u ono vreme borili demokrati, a ne republikanci. Pogledajmo odlomak iz članka objavljenog u časopisu Lansing Republican, na temu pritiska na kandidate:

„Hiljade ljudi, kada bi bili pozvani da glasaju za ovakav amandman, oklevali bi pitajući se da li da glasaju protiv Boga, iako ne veruju da je za amandman potreban ili pravedan […] takav amandman bi verovatno bio izglasan, što nipošto ne bi odražavalo istinski stav naroda.  […] Profesionalni političari oklevali bi da ostanu zabeleženi kao oni koji su glasali protiv ovog amandmana na Ustav, koji zagovaraju velike crkve države, i nameću ljudi poput biskupa Simsona, biskupa Mekilvejna (McIlvaine), biskupa Istberna (Eastburn), predsednika Finija (Finney), profesori Luis i Sili (Seelye), biskupi Hantington i Kerfut (Kerfoot), dr Paterson (Patterson), dr Kajler (Cuyler) i mnogi drugi teolozi koji predstavljaju svaki svoju denominaciju.“ (View of National Reform, str. 50)

Govorilo se i o ujedinjenju svih protestanata, kao npr. u Christian Statesman, 7. februara 1884:

„MI smo različiti rodovi Emanuilove vojske: metodisti su jurišna konjica, prezbiterijanci streljački vodovi pešadije, škotski prezbiterijanci coventanters su topovske

baterije na uzvišenim položajima… svi imamo jednog Zapovednika, i pod njegovim rukovodstvom napredujemo kao ujedinjene falange protiv zajedničkog neprijatelja, i kada se rat završi, bićemo jedna vojska pod jednim Zapovednikom.“

Primećujete li ideju ujedinjenja oko zajedničkog cilja? Evo šta je sveštenik Miligan imao da kaže o pastorima kao moralnoj savesti nacije:

„Crkve i propovedaonice imaju veliku ulogu u oblikovanju mišljenja o moralnim pitanjima, kao i u tumačenju Pisma u pogledu moralnih, građanskih, kao i teoloških i crkvenih pitanja; veoma je verovatno da će se u sveopštem okupljanju naših građana oko ovih pitanja glavne rasprave i odluke o većini tačaka oformiti ovde [crkve i propovedaonice će odlučiti o zakonima koji će biti izglasani…] ‘I ići će mnogi narodi govoreći: hodite, da idemo na goru Gospodnju i u dom Boga Jakovljeva, i učiće nas svojim putovima, i hodićemo njegovijem stazama; jer će iz Siona izaći zakon […].’ Nema sumnje da nema grupe građana koja je inteligentnija, rodoljubivija i dostojnija poverenja od vođa i učitelja u našim crkvama.“  (Views of National Reform, str. 9.10)

Nije li zanimljivo da se ovde propovednici proglašavaju pokretačkom silom koja se krije iza političara kako bi sačinili nedeljni zakon i nametnuli ga narodu. Bilo je zanimljivo i da su se poigravali sa stavom Prvog amandmana koji se zove Establishment Clause, i koji brani da država utvrđuje državnu religiju, ali ne brani da religija postoji. Na Konvenciji u Pitsburgu 1884, profesor Blančard je rekao sledeće:

„Jedinstvo Crkve i Države znači da nacija izabere jednu crkvu, podupre takvu crkvu, da imenuje njene službenike i nadzire njena učenja. Niko od nas ne zastupa takvo jedinstvo. Takvom jedinstvu se svi mi protivimo.“ (Views of National Reform, str. 38)

To ne znači da vlada ne može da za sve odredi religiju, uopšteno rečeno. Evo šta W. J. Coleman kaže o Establishment Clause:

„Prva rečenica prvog člana Amandmana kaže: ‘Kongres neće doneti nijedan zakon radi ustanovljenja neke religije niti će zabraniti njeno slobodno praktikovanje.’ To bi se uskladilo sa predloženim amandmanom tako što bi se reč religion zamenila rečju church, pa bi tekst glasio: ‘Kongres neće doneti nijedan zakon radi ustanovljenja neke crkve…’“

To znači da se onda ovaj tekst ne bi odnosio na religiju, nego samo na neku određenu crkvu. Potom on nastavlja:

„Reformno udruženje veruje da bi ovo trebalo da bude pravilo u pravilno uređenoj državi. Treba da postoji religija, ali ne i crkva.“

Evo kako su protestanti prihvatili Katoličku crkvu. Čitamo u Christian Statesman:

„Radosno i od srca priznajemo činjenicu da su u državama Južne Amerike, kao i u Francuskoj i drugim evropskim državama, rimokatolici priznati zastupnici hrišćanstva na nivou nacije i da se suprotstavljaju predlozima sekularista.“ (Christian Statesman, 11. decembra 1884.)

U sledećoj izjavi nalazimo značajne reči:

„Kad god [rimokatolici] budu voljni da sarađuju u otporu napredovanju političkog ateizma [sekularnog humanizma], rado ćemo im pružiti ruku [značajan izraz].“ (Christian Statesman, 11. decembra 1884.)

Sveštenik Silvester F. Skovel kaže o ovome sledeće:

„Ovaj zajednički cilj [da svi pobožni ljudi prigrle nedelju kao šabat] treba da ojača našu odluku da delujemo, kao i našu spremnost da sarađujemo na svaki način sa svojim sugrađanima rimokatolicima. Možda će naša početna ponuda biti dočekana s odbacivanjem, i možda još nije došlo vreme da Rimska crkva prihvati ruku drugih crkava kao takvih, ali je došlo vreme da im se stalno obraćamo, i da rado prihvatamo saradnju u svakom obliku koji su oni voljni da prihvate. Situacija to nalaže.“ (Sylvester F. Scovel, Christian Statesman, 31. avgusta 1881)

Dakle, nisu katolici ti koji traže podršku protestanata, nego protestanti traže pomoć katolika. Govorilo se i o uvođenju verske nastave u građanske škole, a senator Bler o tome kaže:

„Verujem da se može pripremiti udžbenik iz osnova morala i hrišćanske religije za građanske škole, ujedinjenim naporima svima hrišćanskih crkava, protestantskih i katoličkih, kao i ostalih.“

Još jedan zanimljiv aspekat sastoji se u tome da je ova namera uspostavljanja nedeljnog zakona bila povezana sa dobrim ciljevima. Npr. pobeda nad alkoholizmom. O tome je u Vindzoru, u Kanadi, Sen Džons jula 1888. rekao:

„Kažem vam da vodimo poslednju političku borbu između republikanaca i demokrata, i to je poslednja republikanska bitka u Americi. Demokrati pobeđuju. Za 4 godine će prohibicionizam osvojiti i tvrdi Jug. Onda će se postaviti sledeći izbor: Bog ili bez Boga? Pijanstvo ili trezvenost? Nedelja ili odbacivanje nedelje? Nebo ili pakao? Tada će demokratska partija prekriti zemlju. Neka Bog od tada pa nadalje vlada Amerikom.“

Zvuči li ovo kao glas aždajin? Ženski savez za trezvenost (Women‘s Christian Temperance Union) u to se vreme zalagao za prohibiciju, ali su i snažno zastupali nedelju. Zapravo, zastupali su teokratiju:

„Istinska teokratija tek treba da nastupi, kao i Hristovo ustoličenje u zakonu i među zakonodavcima. Stoga se odano molim kao hrišćanka i patriota da glasanje bude u rukama žena, i radujem se što ovaj Savez već tako dugo podržava ovaj cilj.“

Većina vođa ovog pokreta želela je teokratiju, tj. da građanska vlast vlada po želji crkve. Evo kako to otvoreno kaže prof. Blančard na Konvenciji u Eldžinu:

„U ovom trudu koji preduzimamo radi nedelje mi smo predstavnici Boga.“

„U Izraelu je uređenje bilo teokratsko. Proroci su vladaru saopštavali Božiju volju. Vladari su zapovedali službenicima koji su sprovodili zakon da spreče bezbožnike da nedeljom trguju. Ova vlada treba da bude teokratska. Propovednici su naslednici proroka, i oni treba da nateraju zakonodavce da spreče rad nedeljom.“

Dr Kraft, koji je bio glavni sekretar Nacionalnog saveza za nedeljni zakon (National Sunday Law Union), kaže ovako:

„Propovednici su naslednici proroka.“

U godišnjem obraćanju na konvenciji u Nešvilu 1887, predsednica Ženskog saveza za trezvenost ovako kaže:

„ Ženski savez za trezvenost, lokalno, na nivou države i sveta, gaji jednu životno važnu misao, jedan sveobuhvatni cilj, jedan neugasivi entuzijazam – da Hristos bude car ovoga sveta. Da, zaista, CAR OVOGA SVETA, u svom carstvu uzroka i posledica. Car zemaljskih dvorova, vojnih logora, fakulteta i manastira, car običaja i ustava. Hristovo carstvo mora prodreti u zakone kroz kapiju politike. Molimo Nebo da nijednoj partiji ne da počinka dok se ne zavetuju Hristu u politici, i ne koračaju kao jedna velika armija ka glasačkim kutijama, da obožavaju Boga.“

Čak su govorili i o oduzimanju državljanstva ljudima koji se ne slože sa njima.  Evo šta je E. B. Graham iz National Reform Convention rekao u Njujorku, u Nebraski:

„Možemo da s pravom dodamo da, ako protivnici Biblije ne vole našu vladu i njena hrićanska obeležja, da odu u neku divlju i pustu zemlju; i u ime đavola, i đavola radi, osvoje je i uspostave svoju sopstvenu vladu na neverničkim i bezbožničkim idejama, a onda, ako to mogu da podnesu, ostanu tamo dok ne umru.“ (Christian Statesman, 21. maja 1885.)

Džon Kalvin Noks Miligan, jedan drugi sveštenik naklonjen ovom pokretu, rekao je sledeće:

„Kad se amandman usvoji, kako će to uticati na građanska prava nevernika, Jevreja i ostalih? Ovo zavisi od njih samih. Najgori rezultat će biti da se proteraju.“

1. A. Gault, sekretar Udruženja za lokalni distrikt, rekao je sledeće:

„Naš lek za sve ove zle uticaje jeste da Vlada jednostavno ustanovi moralni zakon i prizna da iz njega stoji Božiji autoritet, i da primeni silu na svaku religiju koja se tome ne pokori.“

U časopisu Christian Statesman od 2. oktobra 1884:

„Neka svi ljudi shvate da je ovo hrišćanska nacija i da, iz uverenja da ćemo bez hrišćanstva propasti, mi svim sredstvima moramo održati svoja hrišćanska obeležja, zakonski nametnuti hrišćanski karakter našem Ustavu, a svima koji dođu u našu sredinu nametnuti hrišćanski moral.“

Šta bi se na kraju desilo, kao rezultat svega ovoga? Progonstvo svih koji se ne slažu. Evo šta je rečeno na konvenciji Ženskog saveza za trezvenost u Lejksajdu, država Ohajo, 1887:

„Postoji zakon u državi Arkanzas koji zahteva da se poštuje nedeljni zakon. Rezultat je takav da su mnogi dobri ljudi bili ne samo u zatvoreni, nego im je čak oduzeta imovina, pa i život.“

Ovo je primedba koju je izložio neko prisutan na konvenciji. Evo proročkog odgovora dr Mekalistera, jednog od vođa pokreta:

„Bolje je da nekolicina pati nego da ceo narod izgubi svoj status.“

Godine 556. papa Pelagije je pozvao izvesnog Narkisa da zapovedi narodu da mora da posluša papine zapovesti. Narkis se požalio papi i rekao da ne treba ljude terati da slušaju papine naredbe. Evo šta mu je Pelagije odgovorio:

„Ne obraćaj pažnju na zaludne priče nekih koji jadikuju zbog progonstva i prigovaraju crkvi a uživa u surovosti kada krajnje surovo kažnjava zlo ili obezbeđuje spasenje dušama. Samo je onaj progonitelj koji nas tera da činimo zlo, ali kad sprečavamo ljude da čine zlo ili kažnjavamo one koji su zlo činili, to nije progonstvo niti surovost, nego čovekoljublje.“

Drugim rečima, progoniti zablude nije progonstvo. To i nije čudno. Setite se Džona Kotona, istaknutog verskog vođe iz kolonijalnih vremena Amerike:

„Progonstvo samo po sebi nije zlo; zlo je da zabluda progoni istinu, ali je sveta dužnost istine da progoni neistinu.“ (John Cotton, The Saving of America, str. 30)

Upravo je tako i bilo u kolonijalno doba. Ali, da li nedelja neistina? Zato mora da postoji sloboda savesti da čovek Boga obožava po savesti, a ne prema tome kako ljudi vide istinu. Zanimljivo je znati da je u državi Virdžiniji postojao nedeljni zakon iz 1610. godine, koji je zahtevao da se dva puta dnevno prisustvuje bogosluženju, koji je predviđao novčane kazne za prva dva prekršaja ovog zakona, i smrtnu kaznu za treći prekršaj. Ovo je kolonijalna Amerika!

Jedan sveštenik iz Selme, u Kaliforniji, rekao je u septembru 1888:

„Imamo zakone za ljude koji kradu tuđu imovinu, ali nemamo zakone da sprečimo ljude da rade nedeljom. Pravedno je kazniti lopova, ali ja imam više simpatija prema njemu nego prema onome ko radi nedeljom.“

Da li znate da su u državama Arkanzas i Tenesi adventisti bili progonjeni zbog nepoštovanja nedelje kao dana odmora. Oduzeta im je imovina, bili su novčano kažnjeni, bačeni u zatvor, a neki od njih su čak i ubijeni. Štaviše, A. T. Džons u svojoj knjizi Civil Government and Religion beleži 21 slučaj, sa imenima optuženih, mestom i imenima sudija, optužbama i kaznama koje su doživeli ljudi koji su želeli da poštuju subotu. Mislite li da je to danas nemoguće?

Većina „plavih zakona“ nikada nisu ukinuti i izbrisani iz zakonika. Još su tamo, samo su latentni. Na kraju želim da pročitam tekst iz časopisa Century koji je 1888. napisao izvesni Kinan, opisujući ruske verske propise „koji su omogućili da se se svako ko ukori hrišćansku veru ili Pravoslavnu crkvu ili Sveto pismo ili sakramente ili svece ili Bogorodicu ili likove ili anđele ili Hrista ili Boga liši imovine i protera u najdalji deo Sibira. Ovo je sistem u Rusiji, i on je u skladu sa željama Nacionalnog reformnog udruženja, s tom razlikom što se u Rusiji zadovoljavaju time da takve pošalju u Sibir, dok Nacionalno reformno udruženje želi da takve pošalje pravo đavolu.“

Na kraju, čitamo izjavu iz časopisa Christian Statesman od avgusta 1888:

„Svaki greh protiv Boga, tajni ili javni, jeste i greh protiv naše zemlje, i predstavlja veleizdaju protiv Države.“ (sveštenik W. M. Grier)

Da li ste znali da se u ono vreme ovako nešto dešavalo? Ne samo da se tako nešto može i danas desiti, nego će se i desiti, prema onome što smo proučavali. Stoga je izuzetno važno da poštujemo istinski Božiji dan odmora.