“Меморијал”[8] Блеза Паскала представља текст који никада није био намењен ичијем оку, осим оку његовог аутора, Блеза Паскала. То је крајње приватна забелешка, сведочанство намењено самом себи за сећање, ушивено у постави пишчевог одела и откривено тек после његове смрти – о најсветијем доживљају његовог кратког живота који је одредио и ток преосталих десетак година Паскаловог крхког бивствовања на земљи. Чувена метафора „трске која мисли“ – једна од најпознатијих у Мислима – представља савршену слику њега самога – ум који мисли о вечности, и коме је дано да поима самога Бога, али ум у крхком и напаћеном телу осуђеном на кратко и мукотрпно постојање. Тог дана Паскал је на чудесан начин избегао да се утопи заједно с коњима који су вукли његове кочије. Исте ноћи доживео је теофанију – Бог му се јавио у пламену. О том сусрету у ноћи са 23. на 24. новембар говори његов „Меморијал“, односно „Подсетник“, којим је желео да у сећању у потпуности сачува та два сата виђења Божије славе.

Откриће овог документа приписује се Пјеру Геријеу (Pierre Guerrier), калуђеру, пријатељу породице Паскал и сараднику манастира Пор Роајал. Герије је и аутор најстаријег преписа Паскалових записа које данас сачињавају Мисли. Герије пише: “Недуго после смрти г. Паскала [који је умро 19. августа 1662], један слуга у његовој кићи случајно је у постави сакоа славног покојника приметио нешто што се чинило дебљим од осталих делова сакоа. Кад га је одшио да види о чему се ради, пронашао је мали савијени пергамент исписан руком г. Паскала, а у њему папир исписан истим рукописом: један је био веран препис другога. Ова два предмета одмах су предана госпођи Перије (Périer),[9] која га је показала неким својим блиским пријатељима. Сви су се сложили да тај пергамент, исписан тако пажљиво, тако посебним словима, представља једну врсту подсетника[10] који је он пажљиво чувао као успомену на нешто што је желео да непрестано има пред очима и на уму, јер га је осам година приљежно ушивао у поставу и вадио из поставе кад би се пресвлачио“. Ово сведочанство калуђера Геријеа датирано је на 1. фебруар 1732., седамдесет година после смрти Паскалове. Појединости о њему потичу од Маргерите Перије (Marguerite), која је у време ујакове смрти имала 16 година. Маргерита – чије је чудесно исцељење у манастиру Пор Роајал 1668. године одложило његово затварање управо у јеку жестоких језуитских сплетки против манастира и јансениста уопште – одиграла је значајну улогу у овом сукобу, који су појачала Паскалова Писма провинцијалцу.

Назвавши Паскалову белешку речју Mémorial, Пјер Герије алудира на јављање Бога Мојсију у грму који гори, а не сагорева (2. Мојсијева 3. поглавље). Као што је Мојсије на Хориву по први пут лично срео Бога Авраамовог, Исааковог и Јаковљевог, тако се исти тај Бог јавио Паскалу у пламену ватре. У врху Паскаловог рукописа на папиру, тешко читљивог, Паскал је јасно нацртао крст који сија. Неки су коментатори сматрали да је Паскал имао стварну визију пламеног крста. Ово мистично тумачење текста Меморијала много је старије од неких романтичарских интерпретација. [11]

У пионирској студији о овом тексту, Анри Гује пише да Паскал у њему осећа да је упознао суштинску истину. “Сигурност. Сигурност. Осећања, радост, мир.” Паскал је, дакле, најпре, готово нечисто, као у журби да не заборави, записао ретке „Меморијала“; потом је, реч по реч, педантно и готово калиграфски, преписао исте речни на скупи и трајнији пергамент. Ипак, прву верзију он не баца, већ је чува са преписом на пергаменту. Потом их ушива у поставу сакоа… Прва верзија на папиру и дан-данас постоји, док је препис на пергаменту изгубљен. Међутим, сачуван је препис тог преписа, који је 1692. својом руком начинио  Паскалов сестрић Луј Перије (Louis Périer), који је уздуж свог преписа, на маргини, записао: “Ово је веран препис пергамента који је нађен после смрти мог ујака г. Паскала, а који је он био написао својом руком и ушио у поставу свог сакоа. Перије, каноник катедрале у Клермону.“ Септембра 1711. Перије ће свој препис залепити на велике листове уз оригинални ујаков текст на папиру, а заједно са фрагментима Паскалових рукописа који данас чине Мисли: све ово заједно чини чувену „Перијеову збирку“, која се данас чува у Националној библиотеци Француске.

Кратка хронологија Паскаловог „Меморијала”

• 23. новембар 1654. године: Паскалово виђење Бога, после ког је написао “Меморијал”.
• Август 1662. године: Паскал умире, а потом му у одећи проналазе оригинал “Меморијала” на папиру и препис на пергаменту.
• Око 1692. године: Луј Перије верно преписује пергамент, имитирајући и облик слова.
• Септембар 1711. године: Луј Перије лепи Паскалов оригинал на папиру и свој препис пергамента на велике листове папира.
• 1. фебруар 1732. године: прво сведочанство, од Пјера Геријеа, о томе како је нађен “Меморијал”, у складу с оним што је чуо од Маргерите Перије.

Овај коментар “Меморијала” темељи се на предавањима Жака Даријулаа (Jacques Darriulat), професора филозофије на Сорбони.

[1] Део стиха из Вулгате, латинског превода Библије, из Jеванђеља по Јовану 20:17: „Враћам се к […] Богу мојему и Богу вашему.“

[2] Књига о Рути 1:16.

[3] Јованово јеванђеље 17:25.

[4] Лат. „Оставише мене, извор живе воде.“ Јеремија 2:13.

[5] Стих из католичке литургије, на основу Псалма 22:1. Блез Паскал је припадао јансенистима, покрет унутар Католичке цркве који се супротставио језуитима и њиховој казуистичкој теологији у време контрареформације. Средиште јансенистичке мисли и деловања био је манастир Пор Роајал, смештен на далекој периферији Париза. Паскалова сестра Ангелика и сестрична Маргерита Перије, ћерка друге сестре, биле су калуђерице у Пор Роајалу. На крају, под јаким притиском језуита, који су вршили снажан утицај на власти, Пор Роајал je распуштен 1709. године, а ускоро, неколико година касније, и срушен.

[6] Јован 17:3.

[7] Лат. „Заповести твојих не заборавих.“ Псалам 119:176.

[8] Овај текст, познат на француском као „Mémorial“, упућује на 2 . Мојсијеву 3:16, где Бог Мојсију открива своје име: „Господ Бог Авраамов Бог Исааков и Бог Јаковљев посла ме к вама; то је име моје довека, и то је спомен [тј. подсетник, француски mémorial] мој од колена на колено”. На Божије откривење у горућем грму подсећају и термин ватра и израз Бог Авраамов, Бог Исааков и Бог Јаковљев.

[9] Реч је по свој прилици о монахињи Маргерити, ћерци Паскалове сестре.

[10] Овде се по први пут користи чувена реч Mémorial, коју преводимо као подсетник.

[11] Henri Gouhier, Blaise Pascal, commentaires, Vrin, 1971, поглавље I.