U ovoj seriji proučavanja bavimo se tekstovima koji se tradicionalno pogrešno tumače u hrišćanstvu kao da upućuju na zagrobni život. Ne želimo da ih gurnemo pod tepih, već da ih proučimo.

Polazni tekst za ovo proučavanje nalazi se u

Filibljanima 1,21-24: „Jer je meni život Hristos [to live is Christ], a smrt dobitak. A kad mi življenje u telu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo; ali ostati u telu potrebnije je vas radi.“

Da li ovaj tekst govori o tome da Pavle želi da umre i odmah ide ka Hristu?

Evo i konteksta: ova knjiga nastala je tokom prvog Pavlovog boravka u zatvoru u Rimu. Tada Pavle nije znao da li će biti oslobođen ili pogubljen. Nije znao šta će biti s njim.

Kako znamo da je ova knjiga nastala u to vreme? Pogledajmo neke stihove u prvom poglavlju:

1,7: „u okovima svojima“; 1,13: „Tako da se razglasi po svoj sudnici i kod sviju ostalih da su moji okovi za Hrista [en Hristo]. 1,14: „I mnoga braća u Gospodu oslobodivši se okovima mojima većma smiju govoriti riječ Božiju bez straha.“

Kontekst jasno govori o okovima zatvorenika.

Pročitajmo sad stih 1,20: „Kao što čekam i nadam se da se ni u čemu neću postidjeti, nego da će se i sad kao svagda sa svakom slobodom Hristos veličati u tijelu mom, bilo životom ili smrću.”

Ovde se javlja grčka reč prevedena na engleski kao earnest expectation – apokaradokia. Nalazimo je i u Rimlj. 8,19.

Šta ona znači? Šta Pavle želi? Da telom uzvisi Hrista, živ ili mrtav. On ima iskreno očekivanje i nadu. Kakvo je to iskreno očekivanje i nada? Da će umreti i da mu duša ode na nebo?

Pustimo Pavla da tumači sam sebe. Pogledajmo tekst u kom se javlja ista reč:

Rimlj. 8, 19-23: Jer čekanje tvari [karadokia tes ktiseos] čeka da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori) na nadu, da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad. A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom.”

Šta je dakle Pavlovo najiskrenije očekivanje? To je „posinjenje“, usvojenje, otkupljenje tela – a kad je to?  Kada Isus dođe na oblacima nebeskim.

Primetite da Pavle kaže da hoće da Hrista proslavi svojim telom, smrću ili životom. Kako to smrću da proslavi Boga? To je moguće, ako umrete mučeničkom smrću.

Isus Petru nagoveštava šta će biti s njim i kako će stradati.

Jovan 21,18.19: „Zaista, zaista ti kažem: Kad si bio mlad, opasivao si se sam i hodio si kud si hteo; a kad ostariš, širićeš ruke svoje i drugi će te opasati i odvesti kuda nećeš. A ovo reče pokazujući kakvom će smrti proslaviti Boga. I rekavši ovo reče mu: Hajde za mnom.“

Jer Petar je umro kao veran Hristov svedok.

Drugi je svedok Stefan.

Dela 7,59.60: „I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj. Onda kleče na kolena i povika glasno: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre.”

Da li je Stefanova smrt proslavila Boga? Jeste, i ne samo to, nego je ta smrt donela svoj rod, a to je Savle koji je postao svedok Hristov. Tako je preobraćenje Savla u Pavla počelo smrću Stefanovom.

Zato i Pavle zapravo kaže u Filibljanima: „Ako umrem kao mučenik“, jer je znao da će biti tako, „moja smrt proslaviće Boga.“

Šta dalje kaže u 21. stihu?

„Jer je meni život Hristos, a smrt dobitak.”

 Kako to Pavle kaže da je umreti dobitak? Šta to Pavle dobija umirući? U ovom trenutku svoje službe Pavle je bio veoma umoran.

2. Kor. 11,23-29: „Više sam se trudio, više sam boja podneo, više puta sam bio u tamnici, mnogo puta sam dolazio do straha smrtnog; od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacali na me, tri puta se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj. Mnogo puta sam putovao, bio sam u strahu na vodama, u strahu od hajduka, u strahu od rodbine, u strahu od neznabožaca, u strahu u gradovima, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom; u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji; osim što je spolja, navaljivanje ljudi svaki dan, i briga za sve crkve. Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da se ne raspalim?“

Ovde Pavle opisuje iskušenja svog života.  Umreti bi za nj značilo odmoriti se. Pročitali smo da je Stefan, kada je ubijen – zaspao.

Pogledajmo šta piše u

Otkrivenju 14,13: „I čuh glas s neba gde mi govori: Napiši: Blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih; jer dela njihova idu za njima.“

I danas kažemo za nekog ko je umro da je „počinuo“. Pavle to i kaže: da umrem, ja bih se odmorio. Da li je bio siguran da će vaskrsnuti? Znao je da bi sledeće što čuje bio glas Hristov.

Ali onda Pavle kaže još nešto:

22. stih: „A kad mi življenje u tijelu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati.“

Šta to znači: „ako i dalje živim u telu […]“?

Neki kažu: eto vidite, Pavle želi da umre i oslobodi se tela. Ne, nego on kaže: ako živim u ovom telu i ovom stanju. Pogledajmo neke tekstove o telu (eng. flesh, grč. sarks):

1.Kor. 15,50: „A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje.“

Da li to znači da na nebu neće biti tela? Ne. Piše: „niti će raspadljivo naslediti neraspadljivost“. Dakle, telo znači propadljivo telo, a ne telo uopšte.

1.Kor. 15,42-44: „Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; seje se u sramoti, a ustaje u slavi; seje se u slabosti, a ustaje u sili; seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Ima telo telesno, i ima telo duhovno […]”

Kada Božija deca ustanu, da li će imati telo?

1.Kor.15,51: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti.“

Da li ćemo u budućem carstvu imati telo? Da, ali sad smo u telu raspadljivom. Nije reč o tome da sad imamo telo, a onda nećemo.

Pogledajmo još jedan tekst sa izrazom u telu. Da li verujete da Isus sad ima telo?

Jevrejima 5,7: „On u dane tela svojeg moljenja i molitve k Onome koji Ga može izbaviti od smrti s vikom velikom i sa suzama prinošaše, i bi utešen po svojoj pobožnosti.“

[Poenta njegovog utelovljenja i jeste bila u tome da nosi telo smrtno svakog od nas, da bude sin Marijin, po telu Jevrejin, a svi Jevreji imaju telo smrtno – sad za sad – osim onih koji su već na nebu kao Mojsije ili Ilija.] Sada je Hristovo telo besmrtno i nepropadljivo, ali do vaskrsenja i vaznesenja nije bilo.

Jevrejima 2,14: „Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome, da smrću satre onog koji ima državu smrti, to jest đavola […]“

Da li dakle Hristos i sada ima telo posle vaskrsenja?Da li je posle vaskrsenja nekakav duh?

Luka 24,39: „Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam. I ovo rekavši pokaza im ruke i noge. A dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde šta za jelo? A oni Mu daše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši izjede pred njima.”

U čemu je razlika? U tome što „u dane tela njegova“ znači vreme postojanja u smrtnom ljudskom telu u kom je pobedio đavola za Adama i sve nas, i to stanje je u suprotnosti sa našim budućim stanjem, kada ćemo imati proslavljeno telo.

EGV komentariše 1. Kor. 15,42-44 u kompilaciji Maranata, str. 301. „Pavle ilustruje ovaj predmet zrnom žita posejanim u polju. Posađeno zrno propada, ali nastaje novo zrno. Prirodni sastojci zrna koji propadaju ne ostaju kakvi su bili, ali mu Bog daje drugo telo. Mnogo finiji materijal sačinjavaće ljudsko telo jer je to novo stvaranje, novorođenje. ‘Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno.’“

Ali zašto Pavle kaže: „ako živim u telu, to će biti dobitak“? Drugim rečima, ako će život u sadašnjem stanju doneti roda… šta podrazumeva pod rodom?

Dozvolimo Pavlu da tumači Pavla.

Kološanima 1,5.6: „Za nadu ostavljenu vama na nebesima, za koju napred čuste u reči istine jevanđelja, Koje je u vama, kao i u svemu svetu, i plodno je i raste, kao i u vama, od onog dana kako čuste i razumeste blagodat Božiju u istini […]“

Dakle, ako živim u ovom telu, moći ću da propovedam da se ljudi spasu.

Jovan 12,24: „Ako zrno padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.“

Pavle kaže da mu životu telu omogućuje da propoveda jevanđelje, i tako će duše prihvatiti Hrista. S druge strane, „ako umrem, Bog će se proslaviti“. Zato on i kaže: „Ne znam šta da odaberem.“

Kološ. 1,22.23: „A kad mi življenje u telu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo.”

Sada se pred Pavlom javlja i treća mogućnost – koja?

„Otići i s Hristom biti“. To „bi mnogo bolje bilo“? Bolje nego šta? Bolje nego naprosto umreti, nego živeti u telu. Nešto je bolje od života u telu, i od umiranja – a to je biti sa Hristom. Drugim rečima, Pavle želi da ode na nebo.

A kad će to Pavle otići i biti sa Hristom? Da li tekst kaže kada će to Pavle na nebo?

Ne, osim toga, primetite da kaže: „da odem i budem sa Hristom“, a ne „moja duša da ode“ ili tako nešto.

Kada je Pavle očekivao da bude sa Hristom? Kad umre?

Filib. 3,10.11: „Da poznam Njega i silu vaskrsenja Njegovog i zajednicu Njegovih muka, da budem nalik na smrt Njegovu, da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih […]”

Ovo su stihovi iz iste knjige, i sigurno Pavle nije promenio mišljenje od prvog do trećeg poglavlja.

[Ne smemo izgubiti iz vida da je Pavle tvrdo verovao da će Hristos ponovo doći za njegova života. Setimo se reči u 1. Sol. 4,17: „a potom mi živi koji budemo ostali“.]

Pavlova nada je bilo vaskrsenje mrtvih. Primetimo i ono što piše u

1.Sol. 4,13.14: „Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nadu; jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s Njim.“

Mnogi kažu da telo umrlog ide u zemlju, a duša ide u nebo. Po njima, kad se Hristos vrati, on će dovesti sve duše s neba i one će se sjediniti sa telima u grobu. Da li to Isus kaže, ili Pavle?

Primetimo sadržaj 14. stiha: kao što je Isus ustao iz mrtvih, isto tako Bog će sa Hristom dovesti umrle. Gde? Na nebo. Koga će dovesti? One koji spavaju u Hristu – a ti koji spavaju su mrtvi i oni su u zemlji, a ne na nebu.

Primetimo par važnih detalja:

Jovan 8,29: „I Onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi Otac mene samog; jer ja svagda činim šta je Njemu ugodno. »

Da li je otac sišao sa Isusom, ili ga je poslao? Ostao je na nebu, ali je poslao Hrista.

Jovan 16,28: „Iziđoh od Oca, i dođoh na svet; i opet ostavljam svet, i idem k Ocu.”

Gde je otac bio dok je Isus bio na zemlji? Na nebu.

Učio nas je da se molimo: „Oče naš, koji si na nebesima…“

Isus je dakle sišao na zemlju, a onda otišao na nebo.

Otkriv. 12,5: „I rodi muško, sina, koji će pasti sve narode s palicom gvozdenom; i dete njeno bi uzeto k Bogu i prestolu njegovom.”

Dakle, poslan je dole na Zemlju, umro, vaskrsao i onda su ga anđeli odveli gore ka očevom prestolu, da sedne na nj. Kad Isus ponovo dođe, da li Otac dolazi s njim. Ne. Ne? Kao i prvi put, Otac ostaje na nebu. A šta je sa tekstom o „dolasku u slavi očevoj“?

Jevrejima 1,3: „Koji budući sjajnost slave i obličje bića Njegova, i noseći sve u reči sile svoje, učinivši sobom očišćenje greha naših, sede s desne strane prestola veličine na visini […]“

Isus je u slavi očinoj bio pre i posle utelovljenja, a ne samo kad bude dolazio.

Dela 3,19-21. „Pokajte se dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih, da dođu vremena odmaranja od lica Gospodnjeg, i da pošalje unapred narečenog vam Hrista Isusa, Kog valja dakle nebo da primi do onog vremena kad se sve popravi, što Bog govori ustima svih svetih proroka svojih od postanja sveta.“

Zašto ovo objašnjavamo uzduž i popreko? Zato što moramo razumeti kretanje Isusovo u toku plana spasenja. Dakle: Isusa je poslao Otac, umro je, ustao i vratio se očevom prestolu.

Zar to isto ne treba da prođu i oni koji su „u Hristu“? Dakle, neće Hristos dovesti svete dole na zemlju, nego će ih odvesti gore, ka Bogu.

1.Sol. 4,15.16: „Jer ako vjerujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti [grč. glagol ago] s Njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji nećemo preteći onih koji su pomrli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhanđelovim, i s trubom Božjom sići [katabaino – “sići, spustiti se”] s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće [anistemi] najpre […]“

Obratimo pažnju na onošto ove piše: „Gospod će SIĆI sa neba, i mrtvi u Hristu će USTATI prvi.“

4,17: „A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.“

Koliko grupa ovde ima? Dve. Gde idu? „bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo“.

Jovan 14,2.3: „Mnogi su stanovi u kući Oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mjesto. I kad otidem i pripravim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gdje sam ja.“

Vrlo je jasno: Isus na nebu sprema stanove za nas, i kad ih spremi, doći će po svoje i odvešće ih „gde sam ja“ – na nebo.

Treba pažljivo čitati kontekst i druge tekstove, a ne slepo prihvatiti tradicionalna tumačenja.

Kada stanemo pred Boga na sudu, On će nas pitati zašto smo sledili učenja koja nisu po Bibliji. Šta ćemo reći: „Rekao mi pastor ili sveštenik?“  

Jedinstveno shvatanje apostola Pavla upotpunjuje i tekst koji proučavamo u 5. nastavku, 2. Kor. 5, 1-7, gde Pavle ima dilemu da li da bude živ, go ili prenesen na nebo.

Da ponovimo, u 1. Sol. 4 Pavle govori o tome da čovek živi, zaspi, a onda ide na nebo.

U Filiblj. 1 Pavle kaže da ima tri mogućnosti: da živi, da umre ili, što je najbolje, da ode na nebo.

U poslednjem tekstu koji proučavamo, primetite kad Pavle očekuje da dobije svoju krunu:

2.Tim. 4,6-8: „Jer ja se već žrtvujem [grč. spendomai, „prinositi žrtvu nalivnu“], i vrijeme mog odlaska nasta. Dobar rat ratovah, trku svrših, vjeru održah. Dalje, dakle, meni je pripravljen vijenac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija; ali ne samo meni, nego svima koji se raduju Njegovom dolasku.”

Toga dana? Kog dana? Kad Hristos dođe, to je dan Gospodnji. Tu krunu neće dobiti samo Pavle, nego i svi „koji se raduju Njegovom dolasku“.  Dakle, svi spaseni će kao i Pavle tada dočekati nagradu. Ovo je slavna nada crkve.

1.Jn. 3,2.3: „Ljubazni! Sad smo djeca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo Ga vidjeti kao što jeste. I svaki koji ovu nadu ima na Njega, čisti se, kao i On što je čist.“

Gledajući Hrista postajemo i mi čisti, iz slave u slavu u isto to obličje.

Kad umremo, odmaramo se, ali sledeći trenutak svesti je buđenje iz groba, kao da je prošao trenutak od smrti do vaskrsenja. Mrtav čovek ne zna koliko je vremena proteklo, kao da nema razdvajanja za one koji su u Hristu.

Prelepu misao nalazimo u poslednjem stihu iz polaznog teksta:

Filibljanima 1,24:  „Ali ostati u telu potrebnije je vas radi. »

Koliko je to nesebično!

Dok još ima posla za Božijeg slugu, on pristaje da služi i trudi se i bori, iako bi se radije odmorio – da bi bio na korist onima koji će čuti Jevanđelje.