Између XII и XV века, а кроз културне и трговачке размене с Истоком, финансирање ратова, развој првих облика банкарства, стварање цеховских удружења (ханси), итд., у окриљу западног феудализма израња једна нова друштвена снага – грађанство. Већ у време појаве катара и валденжана, ови ће покрети управо у све моћнијем грађанству стећи најјаче упориште. Протестанти калвинисти су веровали да имају верску обавезу да раде и увећавају материјалне благослове, а вера им је улила самодисциплину да у томе и успеју. То је она „протестантска радна етика” о којој ће касније писати Макс Вебер, и коју у књижевности илуструје Робинсон Крусо. Тако је дошло до развоја предузетничког духа, који је довео до капитализма и који лежи у основи модерног привредног живота. 

време ренесансе јављају се и мануфактуре, примитивни облик фабрика. Овај облик производње темељ је процвата текстилне индустрије, која је слава Италије, Енглеске и Француске. Када је у питању Немачка, рударство невероватно напредује, и на њему ће основну новчану моћ стећи породица Фугер, које ће потом кроз банкарство финансирати краљеве и бискупе. Управо ће Јакоб Фугер позајмити 21.000 дуката прелату Албрехту како би од папе могао да купи (симонија!) титулу надбискупа града Мајнца. Да би вратио дуг Фугеровима, надбискуп Албрехт ће у својој надбискупији покренути активно трговање индулгенцијама, које ће опет изазвати Мартина Лутера да напише својих 95 теза.

Ваља приметити да је већина реформатора била грађанског порекла, и да је за успех и опстанак верске реформе било потребно да се у рукама ојачалог грађанства сједине образовање, штампарије, новац и занатско умеће, локална градска власт и добри односи с аристократијом на вишим нивоима власти. Поред бројних просвећених аристократа, какви су били многи немачки изборни кнезови, управо ће буржоазија Немачке бити Лутеру највећи овоземаљски ослонац.

Снажећи грађанство на штету аристократије, јачајући племиће на штету краљева, а краљеве на штету Светог римског царства и апсолутне власти Цркве, реформација је ојачала и концепт нације и убрзала раст модерне и световне државе.

Она је, према томе, унапредила идеју о једнакости људи, истичући првенство савести над државном силом и црквеним властима. Тако ће се постепено, до времена Имануела Канта, уобличити модерни Европљанин, који има поверења у сопствени суд и у способности сопственог разума.

Сви ови елементи друштвено-политичког контекста у ком ће Мартин Лутер 1517. папству изрећи своје историјско „не” допринели су томе да, усред политичких напетости и дубоких друштвених промена, један монах одбије да се одрекне своје савести, супротстави се спрези Цркве и Државе – и остане жив.