Дубоко верујемо у истинитост и меродавност Павлових речи записаних у

2. Тим. 3,16.17: „Све је писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човјек Божији, за свако добро дјело приправљен.“

Међутим, и превод Библије игра велику улогу. Ако се смисао оригиналног текста на грчком или хебрејском сакрије преводом, било намерно или на основу теолошких предубеђења, онда ће и милиони читалаца преузимати заблуде које су својим преводом посејали преводиоци.

[„Показано ми је да многи који тврде да познају садашњу истину не знају у шта верују. Они не разумеју доказе за своје веровање. Они не разумеју исправно дело за садашње време. Кад дође време пробе, неки људи који сада проповедају другима утврдиће, кад преиспитају своје становиште, да за много тога нису у стању да дају задовољавајуће аргументе. Док не буду искушани на овај начин, они неће знати колико је велико њихово незнање […] Много је, исто тако, у цркви оних који […] ће се изненадити кад увиде колико су збркана њихова схватања оног што су прихватили као истину.“ (7. том Сведочанстава).]

Ову тужну и опасну чињеницу илустроваћу текстом који ћемо данас проучавати. Наиме, један од текстова које често наводе заступници безусловне бесмртности и пакла налази се у 1. Петровој 3,19. Прочитаћемо га у контексту 1. Петрове 3,18-22 како бисмо боље сагледали његово значење:

“Јер и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе к Богу, убијен, истина, бивши телом, но оживевши Духом; којим сишавши проповеда и духовима који су у тамници, који некад не хтеше да слушају кад их очекиваше Божије трпљење у време Нојево, кад се грађаше ковчег, у коме мало, то јест осам душа, остаде од воде. За спомен [антитипон] тога и нас сад спасава крштење, али не прање телесне нечистоте, него обећање добре савести Богу васкрсењем Исуса Христа. Који је с десне стране Богу, отишавши на небо, и слушају Га анђели и власти и силе.”

Најпре морамо да нагласимо неке чињенице о двема посланицама апостола Петра.

Пре свега, оне нису написане за богослове и филозофе, него за обичне људе, за просечног верника. Оне имају практичну сврху, може их свако разумети, и Петар је ово написао да би охрабрио људе усред мука које су трпели. Тако и овај богати текст могу разумети и обични чланови цркве.

У 1. Петр. 1,1.2 видимо коме су намењене:

„Од Петра, апостола Исуса Христа, избраним дошљацима, расејаним по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витанији; по провиђењу Бога Оца, светињом Духа доведеним у послушање и кропљење крви Исуса Христа: да вам се умножи благодат и мир.“

Дакле, пише Јеврејима хришћанима у дијаспори.

Какво је уобичајено тумачење овог текста у традиционалном хришћанству?

„Док је Исусово тело било мртво, његова душа отишла је у пакао, где је проповедао јеванђеље спасења душама мртвих људи који нису слушали Бога у време потопа, а да би им дао другу прилику да се спасу.“

Међутим, ово је уписивање у библијски текст онога што ту не пише: у овом тексту се не помиње ни душа, ни силазак, ни проповедање јеванђеља, нити да су то душе мртвих људи, нити да човек има другу прилику.

Ево неколико разлога зашто Исус није могао да проповеда духовима мртвих људи.

1. Библија учи да неће бити друге прилике да се човек спасе после смрти.

Јевр. 9,27:  „И као што је људима одређено једном умрети, а потом суд: ²⁸ Тако се и Христос једном принесе, да узме многих грехе; а другом ће се јавити без греха на спасење онима који га чекају.“

Кад особа умре, и то једном, долази суд. [ПОТОМ, да ли то значи да одмах по смрти излазимо на суд? Међутим, размотримо на тренутак неке енглеске преводе овог стиха:

^KJV And as it is appointed unto men once to die, but after this the judgment:

^NIV Just as man is destined to die once, and after that to face judgment,

^RSV And just as it is appointed for men to die once, and after that comes judgment,

^NIV Just as man is destined to die once, and after that to face judgment,

Сви новији преводи на енглески настали по узору на Ревидирану верзију, насталу 80-тих година 19. века, уклонили су члан. Зашто би то уопште било важно? Тачно је да у свим грчким манускриптима стоји именица крисис без члана, док у KJV пише the judgement. Шта значе ове промене? Кенон Фарар (Canon Farrar), члан клуба “Apostles Club”, у ком је био и Весткот, један од два аутора Ревидиране верзије, објашњава намере које се крију иза избацивања одређеног члана the:

“Веома је извесно да ово [крисис] не значи ‘Последњи суд’ у значењу које се обично подразумева. Избацујући члан који су преводиоци Краља Џејмса овде исправно [?] употребили, Ревизори доприносе, као и на много других места, дискретном [!] уклањању дубоко укорењених заблуда. Кад човек умре, следи ‘један суд’, и свети писац каже да Последњи суд можда неће наступити за још неколико векова. Брисање тог ситног неоправданог члана из верзије Краља Џејмса подржава заправо учење о свесном стању мртвих. “[1]]

Кад је у питање покајање и спасење, Библија јасно каже: „Данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца…“ (Јевр. 3,7.8)

Затим:

„Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.“ (Проп. 9,5)

Ако мртви не знају ништа, како им је Исус проповедао? Надаље, Бибија јасно истиче да су људи у време Потопа били непоправљиви, па кад нису слушали Бога живи, што би слушали мртви?

1.Мојс. 6,5: „И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле…“.

То значи да су починили неопростив грех, непоправљив.

[Сетимо се и оног што Христос јасно учи кроз причу о богаташу и Лазару: не само да они који не слушају пророке не би слушали ни васкрсле из мртвих који их зову на покајање – као што нису слушали васкрслог Лазара из Витаније – него и да они који су умрли не могу да пређу из раја у пакао, чак и да тамо бораве у стању које представља прича. У параболи, богаташ је у паклу, и не очекује прелазак у рај иако је представљен као неко ко је увидео да је погрешио, па сад жели да спасе своју браћу. Надаље, ако он моли да Лазар посведочи његовој браћи да не би дошли у пакао, значи да је неопходно да промене мишљење и покају се док су живи.

Поред свега овога, неприхватљивост овог дословног тумачења приче о богаташу и Лазару састоји се у томе што се богаташ променио тек онда кад је окусио ватру пакла. Дакле, каје се тек онда када се његов животни избор више не исплати. Овоје изразито блиско поимању покоре у Католичкој цркви, као земаљске казне за грехе која може довести до покајања. Дакле, могуће је човека довести до покајања насилним путем, физичким насиљем. Ово није Божији метод обраћања људи. Уосталом, видимо и у Откривењу да се непокајани муче, и жвачу језик од бола, али се не кају за своје зло, него још више хуле на Бога.]

Погледајмо сад

1. Петр. 3,18: „Јер и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе к Богу, убијен, истина, бивши телом, но оживевши Духом.“

Да ли је Христос морао бити жив да нас доведе Богу?

Погледајмо структуру 18. стиха – овде налазимо синонимни паралелизам, где друга половина објашњава прву половину. Друга половина – да нас приведе к Богу, убијен, истина, бивши телом, но оживевши Духом – каже да је Христос убијен телом, али оживљен Духом, што је паралелно са „убијен у телу, али оживљен у духу“. Дакле, ево паралелизма:

Пострада за грехе = убијен у телу

да нас доведе Богу = оживевши Духом

Шта значи „убијен у телу“? Тело је онај шатор, „земаљска наша кућа“ смртног тела о ком говори Павле у 2. Коринћанима 5,1, тело подређено смртности.

Јеврејима. 5,7: „Он у дане тела [саркс] својега мољења и молитве к Ономе који Га може избавити од смрти с виком великом и са сузама приношаше, и би утешен по својој побожности.“

Дакле, његово смртно тело умрло је на крсту.

А шта значи да је оживљен Духом, или у Духу, како стоји у Преводу краља Џејмса (Кинг Џејмсу)?

Рим. 8,11: „А ако ли живи у вама Дух оног који је васкрсао Исуса из мртвих, онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама.“

Дакле, опет је реч о васкрсењу Христовом кроз силуе  Духа светог. Он је умро и васкрсао, у тоје суштина.

1.Кор. 15,42-44: „Тако и васкрсење мртвих: сије се за распадљивост, а устаје за нераспадљивост [ово је кућа од Бога коју добијамо при васкрсењу];  Сије се у срамоти, а устаје у слави; сије се у слабости, а устаје у сили; сије се тијело тјелесно, а устаје тијело духовно. Има тијело тјелесно, и има тијело духовно.“

Погледајмо сад граматику стиха 3,19.  У 18. стиху, израз телом је у дативу, сарки, израз духом је исто у дативу, пнеумати. Дакле, именице тело и дух у истом су падежу. То значи да заменица на почетку ст. 19 којим треба да се односи на једну од ове две именице, а пре свега на ону која је ближа – Духом. Кад је Христос оживљен Духом? Кад је васкрсао! У том случају, ако је антецеденс Духом, то значи да није био мртав кад је „проповедао духовима у тамници“.

2 Размотримо реч сишавши у нашем преводу. Већ на основу анализе паралелизма у  3,18 видимо да је Христос био жив, васкрсао када је сишавши проповедао. Да ли је васкрсли Христос сишао у хад, пакао?

Кад погледамо друге преводе, нигде, па ни у Лутеровом преводу, не пише сишавши него отишавши, отишао итд. Само превод Вука Караџића каже сишавши. Глагол у оригиналном грчком тексту је пореуо („отићи“), тачније облик партиципа аориста пореутхеис, „отишавши“. Према Бору, овај глагол се користи за кретање према горе, доле или хоризонтално.

Далеко најчешће овај глагол означава хоризонтално кретање: Матеј 2,20 (Јосиф и Марија беже са Исусом у Египат); Лука 7,50 (жена ухваћена у прељуби); Лука 9,56 (ученици одлазе из самаријског села које их је одбацило); Лука 15,15.18 (изгубљени син отиде оцу); Дела 8,39 (евнух отиде радујући се); Дела 25,12 (Павле иде у Рим) итд.

Кретање према горе илуструју текстови Јован 14,2.3.28=16,7 (Исус иде к оцу својему); Јован 16,28 (Исус иде Оцу); Дела 1,10.11 (Исус се вазноси у небо).

Нисмо нашли ниједан пример употребе овог глагола за силажење.

Посебно је значајно да се исти глагол у истом партиципском облику (пореутхеис) јавља у истом овом одељку, у стиху 3,22: „Који је с десне стране Богу, отишавши на небо, и слушају Га анђели и власти и силе.“

Дакле, облик сишавши из 19. стиха у грчком језику је идентичан оном преведеном са отишавши у 22. стиху. Овде је врло јасно где је Исус отишао. И не само да је глаголски облик идентичан, него је остатак стиха, „анђели и власти и силе“, паралелан са духовима у тамници из 3,19, као што ћемо видети. Дакле, васкрсли Христос отишао је на небо, и с десне стране је Богу, и анђели му се покоравају.

Према томе, ако треба да значење утврдимо на основу контекста, јасно је да је Христос и у 19. стиху отишао где и у 22. – на небо!

3 Проповедање јеванђеља духовима. Шта значи део стиха који каже да је ишао и проповедао? Ко каже да је проповедао јеванђеље? То не пише у тексту. Уопште се јеванђеље не помиње. Глагол керуссо може да значи и „најавити, објавити, прогласити“. Глагол керуссо срећемо, на пример, у

Марко 7,36: И запријети им да никоме не казују; али што им он забрањиваше они још већма разглашиваху.“

Лука 8,39: „Врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповедајући по свему граду шта му Исус учини.“

Откр. 5,2: „И видех анђела јаког где проповеда гласом великим: Ко је достојан да отвори књигу и да разломи печате њене?“

Спасени човек дакле иде и објављује кроз цео град шта је велико Исус учинио за њ.

У стиху из Петрове посланице стоји дословно екеруксен, „објави, проповеди, огласи“.

Врло је важно да лексикон морфологије у Bible Works преузима дефиницију Гингричевог лексикона, који приписује овом глаголу у овом стиху значење „објави победу“.

4 А „духови у тамници“? Јесу ли то мртви у паклу, као што нам сугерише превод Пешите Џејмса Мердока, где се ен фyлаке преводи са „у Хаду“?

Довољно је погледати новозаветну употребу речи духови.

Лука 10,20: Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима.

Лука 11,24-26: Кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не нашавши рече: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде; и буде потоње човјеку оном горе од првог.

Марко 1,27.28: И уплашише се сви тако да питаху један другог говорећи: Шта је ово? И каква је ово наука нова, да има власт да духовима нечистим заповиједа, и слушају Га? И оде глас о Њему, одмах, по свој околини галилејској.

У овим и многим другим текстовима јасно је да су духови демони.

У Старом завету многи стихови говоре о духовима: 3. Мојс. 19,31 и 20,6; 4. Мојс. 16,22 и 27,16; 5. Мојс. 18,11; 1. Сам. 28,3.9; 2. Цар. 21,6 и 23,24; Пс. 104,4; Ис. 8,19 и 19,3. Само 2 стиха у СтЗ не односе се на анђеле, тј. зле духове.

У Новом завету је много више таквих стихова: само један од њих се не односи на анђеле, а од тих који се односе на анђеле огромна већина се односи на зле анђеле: ; Лук. 4,36; 6,18; 7,21; 11,26; Дела 5,16; 8,7; 19,12.13: 1. Тим, 4,1; Мат. 8,16; 10,1; 12,45; Мар. 1,27; 3,11; 5,13; 6,7Откр. 16,13.14;   На добре анђеле односе се Откр. 1,4; 3,1; 4,5; 4,6, Јевр. 1,14; 12,9, и још неколико.

 Зар је дакле Исус проповедао демонима? Не, није им проповедао.

Каква је то тамница?

Откривење 20,1,3: „И видех анђела гдЈе силази с неба, који имаше кључ од бездана и вериге велике у руци својој. И ухвати аждаху, стару змију, која је ђаво и сотона, и свеза је на хиљаду година, И у бездан [абyссос] баци је, и затвори је, и запечати над њом, да више не прелашћује народе, док се не наврши хиљаду година; и потом ваља да буде одрешена на мало времена.“

 Ђаво је дакле ту закључан. При томе се у Откр. 20,7 каже да ће сотона бити пуштен из своје тамнице.

Јуда 6: „И анђеле који не држаше своје старешинство него оставише свој стан чува у вечним оковима под мраком за суд великог дана.“

Апостол Јуда каже да анђели нису чували своје старешинство, своју област, него су га напустили у побуни; ти анђели држе се у вечним оковима под тамом за суд великог дана.

2. Петр. 2,4: „Јер кад Бог не поштеде анђела који сагрешише[1], него их метну у окове мрака пакленог [аорист партиципа глагола тартароо], и предаде да се чувају за суд“

Врло је занимљиво размотрити овај глагол тартароо у Библији, који је овде употребљен за затвор у ком се чувају зли анђели.

Свакако, овај нас глагол, као и именица Тартарос, подсећају на антички концепт Тартара, који није био исто што и Хадес, него гори и страшнији од античког подземног света намењеног обичним смртницима.

Наиме, према Хомеру, Аполодору, Хесиоду, Платону (в. посебно Федон, погл. 57-63) и Хигину, Тартар је био истинско место мучења, веома налик средњовековном паклу, које није било намењено обичним смртницима, него свргнутим Титанима, Танталу, Сизифу, разним полубоговима и нимфама. Грци су, дакле, правили разлику између Хада и Тартара. То је занимљиво утолико што и Библија прави разлику између оваквог Тартара, затвора за зле анђеле, и хада, тј. гроба у ком леже мртви, и ге(х)ене, места уништења ватром на крају света.

Дакле, Исус је нешто објавио злим духовима кад је васкрсао.

Јер је убијен у телу, васкрсао у Духу, и у том васкрслом стању је отишао и „проповедао“ духовима у тамници. Није речено да је умро, па онда ишао да проповеда духовима у тамници.

1. Петр. 3,22: „Који је с десне стране Богу, отишавши на небо, и слушају Га анђели и власти и силе.“

Кад је васкрсао, неке силе су му се покориле. У овом стиху каже се да је отишао на небо и да је с десне стране Богу. Ту се помињу анђели, власти и силе. Други текстови у НЗ говоре о злим анђелима, властима и силама.

Мат. 12,28.29: „А ако ли ја Духом Божијим изгоним ђаволе, дакле је дошло к вама царство небеско. Или како може ко ући у кућу јакога и покућство његово отети, ако најпре не свеже јакога? И онда ће кућу његову опленити.“

Да ли је Христос на крсту уништио кућу свог непријатеља, да ли је легално ђавола збацио с неба? Ђаво је тада протеран.

Јн. 12,30.31: „Исус одговори и рече: Овај глас не би мене ради него народа ради. Сад је суд овом свијету; сад ће бити истеран кнез овог света напоље.“

Ако је збачен, да ли је ђаво пре тога могао да иде на небо? Читајте Књигу о Јову, али и

2. Дневника 18,18-20: „„А Михеја рече: Зато чујте реч Господњу: Видех Господа где седи на престолу свом, а сва војска небеска стајаше му с десне и с леве стране; и Господ рече: Ко ће преварити Ахава цара Израиљевог да отиде и падне код Рамота галадског? Још рече: Један рече ово а други оно. Тада изиђе један дух, и ставши пред Господа рече: Ја ћу га преварити. А Господ му рече: Како? Одговори: Изићи ћу и бићу лажљив дух у устима свих пророка његових. А Господ му рече: Преварићеш га и надвладаћеш, иди учини тако.“

Од кад је на крсту победио Сотону, сада Исус представља ову земљу. Зато Исус рече:

„Видех сотону како паде с неба како муња.“ (Лука 10,18)

Док Исус виси на крсту, Библија те тренутке назива „област таме“; чујемо у Гетсиманији Исуса како узвикује: „Ако ова чаша може да ме заобиђе…“.  ЕГВ каже да је судбина света висила о нити. Да је Исус био кушан и убеђен да све одбаци и пусти људе нека пропадну, сотона би довека био владар света. Чујемо агонију Исусову док осећа да је напуштен, али и док узвикује: „Свршено је!“

Кад је Исус умро и рекао „Свршено је“, сотона је знао да је дошао крај његовој владавини. Јесте, сотона је протеран са неба, али се зато разгневио што је бачен на земљу „знајући да времена мало има“, па се дао на прогањање „семена жениног“ (Откр. 12).

Кад је Исус устао, ЕГВ описује васкрсење у Чежњи векова. Војске таме су побегле. „Ја сам васкрсење  и живот.“

Да ли се то у 1. Петр. 3,18-22 говори о злим силама? Да!

У Кол. 2,14.15 видимо сличну терминологију:

„И избрисавши писмо уредбе која беше против нас, и то узевши са среде прикова га на крсту; И свукавши поглаварства и власти изведе их на углед слободно, и победи их на њему.“

Дакле, ви сте били мртви у преступима и необрезању, али сте оживели с њиме. Тако нас он кроз себе оживе, избришавши уредбу која је била против нас. Према енглеском преводу, „Разоружавши власти и силе, јавно их је разоткрио побеђујући их.“

Рим. 8,38.39 опет говори о властима и силама:

„Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.“

Да су поглаварства и силе добри анђели, зар би хтели да нас раздвоје?

Еф. 6,12: „Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.“

Еф. 4,8-10: „Зато говори: Изишавши на висину заплијенио си плијен, и даде даре људима. А шта изиђе, шта је, осим да и сиђе у најдоња мјеста земље? Који сиђе то је Онај који и изиђе више свих небеса да испуни све.“

Кад је узашао у висину, запленио је плен – то су васкрсли људи које је повео са собом отевши их сотони. Исус је отео кључ гроба од сотоне и ослободио људе „који од страха смрти у целом животу бише робови“ (Јевр. 2,15). Он је устао, али је најпре сишао у дно земље, окусивши смрт.

Еф. 2,4-6: „Али Бог, који је богат у милости, за премногу љубав своју, коју има к нама, и нас који бејасмо мртви од грехова оживе с Христом (благодаћу сте спасени), и с Њим васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу.“

Ми дакле у свом хришћанском искуству пролазимо исто што и Христос: умрети, васкрснути, вазнети се, сести на небесима са Богом. Ми смо с Њим све то доживели у духовном смислу, иако се физичко остварење још чека.

Рим. 6,3.5 такође говори о томе како делимо Христово искуство:

„Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт Његову крстисмо се? Тако се с Њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвих славом Очевом, тако и ми у новом животу да ходимо. Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем“

 Приметимо још нешто.

Говори се о потопу Нојевом. „За спомен [антитипон] тога и нас сад спасава крштење…“

Исус је дошао на овај свет, патио је, приговарали су му, умро је, а о својој смрти је говорио као о крштењу (Лука 12,50; Матеј 20,20)

Потоп је илустрација: у оно време Ноја су малтретирали непријатељи, али Петар каже да су Ноје и породица ушли у барку и прешли преко вода, а кад су ишли на другу страну, мучитеља није било, сви су били сахрањени у води. Зато Петар каже да је исто тако као што је Ноје ушао у барку, на исти начин и сав његов стари живот сахрањен.

Тако је и Христос прошао кроз све то, а стари живот у телу је оставио у гробу; на другој страни, у новом животу, изашао је у новом телу, а Петар то хоће да то примени и на нас.

1.Петр. 3,13-17: И ко може вама наудити ако узидете за добрим? Него ако и страдате правде ради, блажени сте. Али страха њиховог не бојте се, нити се плашите; него Господа Бога светите у срцима

својим. А будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање. С кротошћу и страхом имајте добру савест, да ако вас опадају за шта као злочинце да се постиде они што куде ваше добро живљење по Христу. Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи, неголи зло чинећи.“

Петар објашњава зашто ово пише: „Ко ће вам наудити ако сте следбеници оног што је добро…“

Прочитајмо и 1.Петр. 4,12,13:

„Љубазни! Не чудите се врућини која вам се догађа за кушање ваше, као да вам се шта ново догађа; него се радујте што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава Његова, имали радост и весеље.“

Овде Петар излаже практичну сврху своје теологије. Он жели да утеши и охрабри вернике.

Апостол Павле истиче сличну мисао:

2.Тим, 2,11.12: „Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети. Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати. Ако се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи.“

[1] “There is a positive certainty that it does not mean ‘the jugement’ in the sense in which that word is popularly understood. By abandoning the article which King James translators here correctly inserted, the Revisers help, as they have done in so many places, silently to remove deep-seated errors. At the death of each of us follows ‘a judgement’ and the sacred writer says: the judgement, the final judgement, may not be forcenturies to come. In the omission of that unauthorized little article from the Authorized Version by the Revisers, lies no less a doctrine than that of the existence of an Intermediate State.” Cannon W. Farrar, Contemporary Review,  mart 1882.

[2] Врло је занимљиво приметити да Петар у обе посланице повезује демоне и Нојев потоп. Мени то упућује на могућност да су демони много допринели покварености предпотопних људи и њиховим достигнућима. Између осталог, грешне жене пре потопа имале су у том случају сексуално општење са „синовима Божијим“, али не знам како. То је Постање 6,2. Очигледно јесте да су демони имали значајну улогу у Потопу. – ТС