У овом проучавању бавимо се двама библијским текстовима; један се налази у Старом завету, и говори о вештици из Ендора, а други у Новом завету, и представља нам разбојника разапетог на крсту поред Христа.

Христос и разбојник на крсту

Размотримо најпре новозаветни текст:

Лука 23, 32.33: „Вођаху пак и друга два злочинца да погубе с Њим. И кад дођоше на место које се зваше костурница, онде разапеше Њега и злочинце, једног с десне стране а другог с леве.“

Када је Христос разапет, са њим су разапета још два човека, разбојника, један с једне, а други с друге стране. Онај са леве стране се ругао и није се покајао, али онај са десне јесте.

Стихови 39-43: „А један од обешених злочинаца хуљаше на Њега говорећи: Ако си ти Христос помози себи и нама. А други одговарајући ћуткаше га и говораше: Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својим делима као што смо заслужили; али Он никакво зло није учинио. И рече Исусу: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје. И рече му Исус: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају.“

Чини се, према 43. стиху, да је Христос обећао овом другом разбојнику да ће с њим бити у рају истог тог дана. Да ли је Христос заиста ово рекао? Постоји неколико фактора које треба узети у обзир када се разматра значење овог стиха.

• Пре свега, треба да имамо на уму да грчки текстови не само да нису имали знакове интерпункције у време кад су настали, него нису били подељени ни по поглављима и стиховима. Њих су касније додали преводиоци на енглески и остале језике.

[Данас уобичајена подела на поглавља сматра се делом надбискупа од Кентерберија Стивена Ленгтона око 1227. године, премда је, нешто раније, италијански свештеник Пањини такође предузео исто, али његов рад није имао дугорочни утицај на остале. Прва Библија чији је текст на тај начин подељен јесте Виклифова Библија из 1382. г. Од те Библије, практично сви преводи, бар на енглески, користе Ленгтонову поделу на поглавља.

Кад је у питању Стари завет, треба рећи да је од давнина било различитих начина обележавања параграфа и већих делова, који не одговарају данашњим поглављима. Коначно, у јеврејској Библији се, примера ради, у Псалме рачунају и уводни коментари, што овој књизи додаје 116 стихова у односу на структуру хришћанских верзија Старог завета. Стари завет је на савремени начин, по поглављима, изделио рабин Исак Натан године 1448. Робер Етјен, који је користио и латинско име Stephanus, први је

на стихове изделио Нови завет на француском године 1555, користећи основну Натанову поделу на стихове за Стари завет. Почев од „Женевске Библије“, готово све касније верзије Библије употребљавају Етјенову поделу на поглавља и стихове.]

Стога и тумачење овог стиха зависи од тога где је зарез, а зарез је стављен према тумачењу и теологији оног ко је поделио и организовао стихове. Зато овај стих можемо да организујемо на два начина:

а. „Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају.“

б. „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.“

Дакле, зависи од тога да ли је зарез пре или после речи данас. Неко ће рећи: „То је субјективно гледиште. Ко каже да зарез иде иза данас?“ За то је потребно размотрити неколико фактора који нам кажу да Исус није тог дана био у рају.

• Где је рај?

2. Кор. 12,2-4: „Знам човека у Христу који пре четрнаест година (или у телу не знам; или осим тела, не знам: Бог зна) би однесен до трећег неба. И знам за таквог човека (или у телу, или осим тела, не знам: Бог зна) да би однесен у рај, и чу неисказане речи којих човеку није слободно говорити.“

Павле овде вероватно мисли на самог себе и своја посебна духовна искуства.

Приметимо да у 2. стиху Павле каже да не зна да ли је на трећем небу био стварно или само у визији. Присетимо се чињенице да апостол Јован добија Откривење исто путем визије. Иако је на Патмосу, умом је однесен у Нови Јерусалим.

Павле каже да је тај човек био на „трећем небу“ и у рају, где је чуо „неисказане речи“. Ако постоји треће небо, мора да постоје и прво и друго.

Прва Мојсијева 1,8: „А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.“

Прво небо би био свод, атмосфера, где птице лете. Друго небо је тамо где су звезде:

Постање 15, 5: „Па га изведе напоље и рече му: Погледај на небо и преброј звезде, ако их можеш пребројати. И рече му: Тако ће ти бити семе твоје.“

Где је то треће небо? То је место где је Бог, где је Нови Јерусалим, даље од звезда. Погледајмо неке стихове.

Откривење 2,7: „Ко има ухо нека чује шта говори Дух црквама: који победи даћу му да једе од дрвета животног које је насред раја Божијег.“

Где је дрво живота? У рају Божијем. На то место упућује Павле. Где је дрво живота у рају?

Открив. 22,1.2: „И показа ми чисту реку воде живота, бистру као кристал, која излажаше од престола Божијег и Јагњетовог. Насред улица његових и с обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род; и лишће од дрвета беше за исцељивање народима.“

Дакле, треће небо је тамо где је рај; дрво живота је у рају, а рај је тамо где је Нови Јерусалим. На који је рај мислио Христос кад је разговарао са разбојником?

На онај где је дрво живота, где је Нови Јерусалим. Прочитајмо и

Открив. 22,14: „Благо ономе који твори заповести Његове, да им буде власт на дрво живота, и да уђу на врата у град.„

Дакле, дрво живота је унутар капија Града. Нажалост, између писања Старог и Новог завета, Јевреји су развили врло чудно учење о Рају, према ком је то место на које иду душе мртвих пре него што дођу код Бога. Многи протестанти су учили да су свети људи који су умрли пре Христовог васкрсења држани у једном посебном месту (попут католичког лимба), а тек после Христа су дошли у присуство Божије. То не може бити истина јер смо видели да су рај и треће небо на истом месту, као и дрво живота – у Новом Јерусалиму. Врло је јасно да Исус није рекао разбојнику: „Ти ћеш бити на неком привременом месту, а после ћеш бити код Бога.“ Не, рекао му је: „Бићеш са мном у рају.“

• Следеће питање је: где је Исус отишао кад је умро, по Библији? Да ли је отишао у рај?

Дела 2,25-27: „Јер Давид говори за Њега: Господа једнако гледах пред собом: јер је с десне стране мене, да се не помакнем; зато се развесели срце моје, и обрадова се језик мој, па још и тело моје почиваће у нади; јер нећеш оставити душу моју у паклу [хаду, шеолу], нити ћеш дати да Светац Твој види труљење.“

Петар овде на дан Педесетнице цитира месијански псалам 8 који се односи на Христа. Приметимо синонимни паралелизам:

нећеш оставити душе моје у хаду = нећеш дати свом свецу да види труљење

Где је Исус отишао кад је умро? Дела 2,27 нам каже да је отишао у гроб, и да Бог неће га оставити у њему. Дакле, Христос је по смрти отишао у гроб, где се трули; у хаду се трули. Исто тако, видимо да је душа синоним за „твој светац“, тј. ја, каже Псалмиста Давид, пророчки говорећи о Христу.

• Да ли је разбојник уопште умро оног дана?

Јован 19,31-34: „А будући да беше петак, па да не би тела остала на крсту у суботу (јер беше велики дан она субота), Јевреји молише Пилата да им пребију ноге, па да их скину. Онда дођоше војници, и првом дакле пребише ноге, и другом распетоме с Њим. А дошавши на Исуса, кад Га видеше да је већ умро, не пребише Му ноге; него један од војника прободе Му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода.“

Дакле, Исус је већ био умро кад су војници дошли да виде шта је са разапетима, док су разбојници још били живи, и зато су им пребили ноге – да што пре умру. Знали се да су разапети могли још данима бити живи.

[Аргумент пребијања удова није поуздан за доказивање да Исус и разбојници нису умрли истог дана, будући да је још био дан кад је Исус умро. Зашто су разапетима хтели да поломе ноге? Зато „да не би тела остала на крсту у суботу“ – другим речима, да би умрли ПРЕ суботе, јер је циљ пребијања ногу био да се што пре угуше због тога што онда не могу да се подигну и узму ваздуха. Према томе, сва је прилика да разбојници ЈЕСУ умрли пре суботе, истог дана као и Исус.]

• У колико је сати Исус умро? У три сата поподне.

Матеј 27,46-50: „А око деветог сата повика Исус гласно говорећи: Или! Или! Лама савахтани? То јест: Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху онде чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те Га појаше. А остали говораху: Стани да видимо хоће ли доћи Илија да му помогне. А Исус опет повика гласно и испусти душу [to pneuma – „дух“].“

Оно што јесте сигурно, то је да Исус није умро кад и разбојници. Према томе, ако замишљамо одлазак у рај као нешто што се дешава одмах по смрти, Исус није могао да са собом поведе душу разбојника, јер овај још није био умро, као ни онај други. То значи да је, у традиционалном схватању, Исусова „душа“ или чекала овог разбојника, или је разбојникова „душа“ отишла Богу сама, без Христове.

• Када је разбојник пожелео да га се Исус сети? Кад умре или некад у будућности?

Лука 23,42: „И рече Исусу: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје.“

[У царство своје би требало да значи „кад одеш на небо, у рај“.                            

ПОТРЕБНО ЈЕ, ПРЕ НЕГО ШТО НАСТАВИМО СА ОВОМ АНАЛИЗОМ, ДА ПРОВЕРИМО ШТА ЈЕ СТВАРНО ПРЕВЕДЕНО СА У ЦАРСТВО СВОЈЕ.

Погледајмо нијансе значења у различитим преводима, а онда ћемо видети шта тачно стоји у грчком:

^KJV Luke 23:42 And he said unto Jesus, Lord, remember me when thou comest into thy kingdom. („дођеш у своје царство“)

^DRA Luke 23:42 And he said to Jesus: Lord, remember me when thou shalt come into thy kingdom. („кад дођеш у своје царство“)

^NIV Luke 23:42 Then he said, “Jesus, remember me when you come into your kingdom.” („дођеш у своје царство“)

^YLT Luke 23:42 and he said to Jesus, ‘Remember me, lord, when thou mayest come in thy reign‘ („дођеш за своје владавине// као владар:/кад завладаш“)“

^FBJ Luke 23:42 Et il disait : ” Jésus, souviens-toi de moi, lorsque tu viendras avec ton royaume.” („дођеш са царством твојим“)

^LSG Luke 23:42 Et il dit à Jésus: Souviens-toi de moi, quand tu viendras dans ton règne. („кад дођеш као владар“)

^VUL Luke 23:42 et dicebat ad Iesum Domine memento mei cum veneris in regnum tuum („у царство своје“)

Упоредимо два грчка текста да бисмо видели важност падежа и предлога:

^BGT Luke 23:42 kai. e;legen( VIhsou/( mnh,sqhti, mou o[tan e;lqh|j eivj th.n basilei,an souÅ

^GOC Luke 23:42 kai. e;lege tw/| VIhsou/\ mnh,sqhti, mou( Ku,rie( o[tan e;lqh|j e[n th| basilei,a| sou

Превод Нестлеа и Аланда, означено са BGT (27. издање), каже eis ten basileian sou, тј. „у своје царство“, не „у своме царству“. „У своје царство“ значи циљ кретања, одредиште; а „у свом царству“ значи да је онај ко долази већ цар, већ у свом царству у тренутку кад долази.

Превод Грчке православне цркве (GOC) каже en te basileia sou, што може да се схвати и као „у свом царству“. Предлог eis значи смер кретања, циљ кретања, „у, ка“  (Мат. 26,18; Лук. 2,15; Јн. 1,9; Дела 17,1п; 2. Тим. 2,4; према: Мар. 7,31; 13,14; Јн. 8,26; Лук. 9,16; Мат. 6,13; Јн. 13,1; Рм. 1,26; 5,8; 2. Кор.

11,13; Јевр. 2,10). Предлог en значи „у“, статично место боравка (упор. Мт. 3,2; Лк. 2,49; Дела 5,42; 1. Тим, 3,15; Мт. 5,25; 6,5; Јован 4,20; 2. Кор. 3,3; Лука 13,4: Јован 8,20; еф. 1,20, итд.). Додуше, граматике новозаветног грчког додају да се eis јављао и тамо где би се очекивао en, тако да ту значи „у“: Мар. 10,10; 13,9; Лук. 11,7; Јн. 1,18; Дела 8,40; 21,13; Јевр. 11,9.

Овде су предлог, падеж и превод изузетно важни: да ли је правилно превести као сети ме се кад дођеш у своје царство, тј. “кад стигнеш тамо”, или сети ме се кад дођеш у свом царству, тј. “кад дођеш као цар/са својим царством/као владар” на Земљу?  Да ли је царство место или статус, или и једно и друго? Наиме, у 1. Сол. 4 јасно стоји да ће Христос са својим анђелима доћи као цар по своје спасене. То би онда значило да ће и Христос доћи и по овог разбојника који ће у гробу чекати васкрсење, тј. да му је разбојник рекао: „Сети се и мене кад дођеш као цар“.

Упоредимо ово са текстовима, у СТЗ и НЗ, где се користи фраза „у царству“, тј. en te basileia (tou Theou/ouranou/ patros mou, а посебно са

Мат. 16,28. „Заиста вам кажем: имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрт док не виде Сина човечијег где иде у царству својему.“

Овај стих односи се на три ученика која су имала предност да буду сведоци Христовог преображења, приликом ког Христос није ишао у Царство небеско, него се преобразио у своје прослављено стање. „У царству својему“ означава дакле да се Христос пред ученицима преобразио у изглед који има „у царству својему“.

Пре свега, напоменимо да овај стих, за разлику од претходног, гласи једнако и у александријској и у антиохијској верзији новозаветног рукописа.

^BGT Matthew 16:28 avmh.n le,gw u`mi/n o[ti eivsi,n tinej tw/n w-de e`stw,twn oi[tinej ouv mh. geu,swntai qana,tou e[wj a’n i;dwsin to.n ui`o.n tou/ avnqrw,pou evrco,menon evn th/| basilei,a| auvtou/Å

^BYZ Matthew 16:28 VAmh.n le,gw u`mi/n( eivsi,n tinej w-de e`stw/tej( oi[tinej ouv mh. geu,swntai qana,tou( e[wj a’n i;dwsin to.n ui`o.n tou/ avnqrw,pou evrco,menon evn th/| basilei,a| auvtou/Å

Ако овде en te basileia значи исто што се приписује изразу у Луки 23,42, то значи да је Исус овде рекао да неки од присутних неће видети смрти док не виде Исуса како иде у своје царство. Уколико се мисли на Христово вазнесење, шта је необично у томе што ниједан апостол није умро до тренутка Христовог вазнесења? Како ће они то видети Христа како „иде у царству својему“? У том случају ове речи немају никакву тежину. Према томе, en te basileia не може да у Матеју 16,28, речима изговореним непосредно пре Преображења, значи „у царство твоје“ у смислу предлога еис, тј. не може да има значење циља, него места где се неко налази, положаја, статуса. Зашто онда тако не протумачити и тескт у Луки 23,42? Зато што онда отпада теорија о разбојникову одласку у рај истог дана кад и Христос. У том случају ни Христос ни разбојник нису тог дана отишли на небо. У том случају разбојник говори о Другом доласку Христа као цара да пробуди мртве на земљи.

Погледајмо Матеј 16,28 у другим преводима:

^KJV Matthew 16:28 Verily I say unto you, There be some standing here, which shall not taste of death, till they see the Son of man coming in his kingdom.

Готово сви преводи на енглеском кажу coming in his kingdom. Не into, који значи циљ, него in, што значи положај, већ заузето место. Обратимо велику пажњу на следећих неколико текстова:

^FBJ Matthew 16:28 En vérité je vous le dis : il en est d’ici présents qui ne goûteront pas la mort avant d’avoir vu le Fils de l’homme venant avec son Royaume. („са својим Царством“)

^LSG Matthew 16:28 Je vous le dis en vérité, quelques-uns de ceux qui sont ici ne mourront point, qu ‘ils n’aient vu le Fils de l’homme venir dans son règne. („у свом царству“)

^TOB Matthew 16:28 En vérité, je vous le déclare, parmi ceux qui sont ici, certains ne mourront pas avant de voir le Fils de l’homme venir comme roi.» („како долази као цар“)

^VUL Matthew 16:28 amen dico vobis sunt quidam de hic stantibus qui non gustabunt mortem donec videant Filium hominis venientem in regno suo ( „у свом царству“, латински аблатив места)

Дакле, en te basileia нема значење кретања ка циљу, „доћи у царство своје“, него локативно значење, „у свом царству“. Према томе, сви наведени преводи на енглески, француски и латински уважавају значење које је јасно на основу поређења синоптичких текстова у Марку и Луки – а то је да је Христос овде мислио на своје преображење пред три ученика које је уследило убрзо потом. Другим речима, овде basileia значи не место, не државу, не царство небеско као место, него трансформација Христа у стање у ком је сад у свом  небеском царству, прослављање Христа као цара, тј статус Христа после прослављања, који су изабрана тројица доживела на Гори преображења.

Погледајмо како о овоме говоре Марко и Лука :

^KJV Luke 9:27 But I tell you of a truth, there be some standing here, which shall not taste of death, till they see the kingdom of God. („док не виде царство Божије“)

На грчком је свуда исто : heos an idosin ten basileian tou theou ( e[wj a’n i;dwsin th.n basilei,an tou/ qeou/Å)

Занимљиво је да следећи стих у Луки прави снажну текстуалну везу са 9,27: „А кад прође осам дана послије онијех ријечи!“ Зар то јасно не говори да се “оне ријечи” односе на Преображење?

^KJV Mark 9:1 And he said unto them, Verily I say unto you, That there be some of them that stand here, which shall not taste of death, till they have seen the kingdom of God come with power.(„док не виде како царство Божије долази са силом“).

Марков текст је експлицитнији; он јасно говори на који се аспекат царства мисли – на силу: heos an idosin ten basileian tou theou eleluthuian en dynamei (e[wj a’n i;dwsin th.n basilei,an tou/ qeou/ evlhluqui/an evn duna,meiÅ)

У овим текстовима о Преображењу, није реч о томе да Христос иде у своје царство, него да се Божије царство манифестовало кроз Христово преображење кроз сусрет са Богом.

Можемо ли на основу свега не разумети да је у тренутку преображења царство Божије било на земљи са Христом? И неће ли Христос приликом Другог доласка доћи у царству својему?

Уједно, у Септуагинти

Јер. 1,2: „Коме дође реч Господња у време Јосије сина Амоновог, цара Јудиног, тринаесте године царовања његовог [en te basileia]“

Овде израз en te basileia не означава место, локацију царства, већ владавину, време владавине.

Исто тако, приметимо да разбојник говори о „царству твоме“, тј. Христовом, док у јеванђељима Христос о царству небеском говори као о „царству Оца мојега“. И то може да указује на то да израз „у царству твојему“ упућује на будуће време, и Христов долазак у царској слави.

Прегледавши све стихове у којима се среће термин en te basileia, закључујемо :

• Да се овај израз другде не користи са глаголом кретања, као што је својствено латинском преводу: veneris in regnum tuum („кад дођеш у царствО твоје“), већ свуда подразумева статичност места (Еф. 5,5: неће имати места; Лк. 22,30: да једете и пијете за трпезом  ; Лк. 22,16: нећете јести док се не сврши ; Лк. 14,15: који једе хљеба ; Лк. 13,28: кад видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке ; Мр. 14,25: кад ћу га пити ; Мт. 26,29: кад ћу пити с вама новога ; Мт. 20,21: да сједу … ) и/или владарског статуса (1. Мојс. 14,1: Септуагинта преводи са ен те басиелиа те Амарфал…а Јангов дословни превод каже in the days of Amraphel ; Мт. 16,28: Јангов превод the Son of Man coming in his reign ).
• Да би, на основу ове прве чињенице, и разбојниково кад дођеш у царству свом значило не Христов улазaк у царство ЊЕГОВО као место (приметимо, не Очево; дакле, није реч о Вазнесењу), већ време када Христос као цар дође по своје, него Христов статус, преузимање царства.]
• Кад је Исус дошао у своје царство? Да ли је дошао тог истог дана? Не, јер то знамо из Писма.

Јован 20,1: „А у први дан недеље дође Марија Магдалина на гроб рано, још док се не беше расвануло, и виде да је камен одваљен од гроба.“

Исус је васкрсао првог дана седмице. У истом поглављу,

Јован 20,18: „Рече јој Исус: Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к Оцу свом; него иди к браћи мојој, и кажи им: Враћам се к Оцу свом и Оцу вашем, и Богу свом и Богу вашем.“

Дакле, тог јутра Исус каже Марији: „још се не вратих оцу“, па како је онда могао да у петак већ буде на небу?

Ипак, Исус је бар на тренутак те недеље морао отићи оцу и вратити се јер налазимо да је истог тог дана, увече, рекао ученицима да га слободно дотакну:

Лука 24,39: „Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите; јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам.“

Постоји дакле више разлога зашто Исус није могао да тог истог дана буде са разбојником. Он није у петак ушао у своје царство; у недељу је рекао да није био код Оца.

• Како онда да преведемо стих у Луки 23,42?

Према свим доказима, верујемо да треба да се преведе као :  „Заиста, заиста ти кажем данас, бићеш…“

• Иначе, овај израз заиста ти кажем данас имао је идиоматску вредност у хебрејском:

5. Мојс. 30,18: „Јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дана својих на земљи, у коју идеш преко Јордана да је наследиш.“

[5. Мојс. 4,26: „Сведочим вам данас небом и земљом да ће вас брзо нестати са земље у коју идете преко Јордана да је наследите, нећете бити дуго у њој, него ћете се истребити.“

Погледајмо колико пута се понавља данас само док Мојсије у Божије име понавља народу закон: 4,8.26.32.39.40; 5,1.3.24; 6,6; 7,11; 8,1.11.19; 10,13; 11,8.13.26.27.28.32; 13,9; 15,5.15; 19,9; 26,16; 27,1.4.10; 28,1.13.14.15; 30, 8.11.15.16

Иначе, данас (грч. семерон) се изузетно често користи кроз цео Стари и Нови завет сваки пут кад се Божији народ или појединац позива да увиди судбоносну природу неког догађаја, одлуке или речи. Отуда и оно „Данас ако глас Његов чујете…“, из Псалма 95,7, које се често понавља у Посланици Јеврејима. Фасцинантно је утврдити који се све велики догађаји и преломни тренуци у Старом завету вежу за данас, попут битке Варака и Деворе (Судије 4,14), позива Исуса Навина да иду за Господом (Исус 24,15), удаје Руте за Вооза (Рута 4,9), Голијатовог изазова упућеног Сауловој војсци (1. Сам. 17,10) и Давидове победе (1. Сам. 17,46), итд.

Погледајмо и ову формулацију:

5. Мојсијева 26,3: „И дошавши к свештенику који буде онда, реци му: Признајем данас пред Господом Богом твојим да сам ушао у земљу за коју се Господ заклео оцима нашим да ће нам је дати.“

Јер. 42,12: „А кад вам јавих данас, нећете да послушате глас Господа Бога свог нити ишта што ми заповеди за вас.„

У Новом завету налазимо значајне догађаје и изјаве са речју данас, од којих овде помињемо неке:

Лука 2,11: „Јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Давидовом.“

Лука 4,21: „И поче им говорити: Данас се изврши ово писмо у ушима вашим.“

Дела 13,33 и Јевр. 1,5 и 5,5: „Ти си син мој; ја те данас родих.“

Лука 19,5.9: „И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га, и рече му: Закхеју! Сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у твојој кући.“ „А Исус му рече: Данас дође спасење кући овој; јер је и ово син Авраамов.“

Дела 20,26: „Зато вам сведочим у данашњи дан да сам ја чист од крви свију;“

Лука 22,61: „И обазревши се Господ погледа на Петра, и Петар се опомену речи Господње како му рече: Пре него петао запева [данас у BGT] одрећи ћеш ме се трипут.“

Када је реч о текстовима којима се жели доказати да је човекова душа безусловно бесмртна, и да човек иде у рај или пакао чим умре – жалосна је чињеница да спорење око овог питања редовно одвлачи пажњу читалаца од средишње поруке једног таквог текста – позива Божијег да прихватимо спасење.

У случају Луке 23,42.43, суштина и сврха овог текста није била да Христос објасни разбојнику када ће бити с њим у рају – разбојнику и Христу довољно је било ОБЕЋАЊЕ да ће уопште с њим тамо и бити. Штавише, разбојник верује у то да ће Христос, чије царство није од овога света, „доћи у царству својему“ (Други Христов долазак) и установити један нови поредак. Истовремено, Христос је својим обећањем изразио своју веру да ће победити на крсту.

Исус је формулацијом заиста ти кажем данас заправо дао чврсто обећање овом човеку да ће бити спасен – а свим читаоцима и слушаоцима Божије речи, милионима после распећа, дао гаранцију – „Господ се заклео и неће се предомислити“ (Псалам 110,4) – да за грешника који се искрено каје и одриче срамне прошлости има места у Божијем царству чак и онда када му је цео живот прошао у греху и злу, и онда када га је чак и правда Вавилона изопштила и одбацила, чак и у минут до дванаест, чак и на ивици гроба и смрти.

Слава Богу и Његовом сину због те поруке и тог обећања – јер је наш живот у Божијој руци. Амин! ]

Саул и вештица из Ендора

Други текст који проучавамо говори о Сауловој посети вештици из Ендора, а записан је у 1. Самуиловој 25. Овај догађај смештен је у последњу фазу Саулове владавине.

1.Сам. 15,23: „Јер је непослушност као грех од чарања, и непокорност као сујеверство и идолопоклонство. Одбацио си реч Господњу, зато је и Он тебе одбацио да не будеш више цар.“

   Од битке са Амалицима, Саул је непрестано живео и владао по своме. Предуго је одбацивао Божију вољу, а зли дух га је често мучио. Био је толико опседнут прогањањем Давида да је запустио управљање државом. То су Филистеји уочили, и при том су на својој страни имали и Давида за савезника, Давида кога је протерао Саул, и који је био присиљен да се склони код непријатеља свог народа. Сада су Филистеји одлучили да навале, верујући да овог пута могу да успеју. Саул се јако уплашио:

1.Сам. 28,5: „Саул пак видећи војску филистејску уплаши се, и срце му уздрхта веома.“

   Како и да се не уплаши, кад је остао сам, сам себе лишивши људи који су му могли помоћи? Како да се не плаши, кад је већ годинама терао своје, поступајући у складу са својим егом, а не са Божијом вољом. Духовно слаб човек, човек који не верује у Божију подршку, нужно је плашљив човек. Саул је осећао велику потребу да упита Господа и зна шта да ради. Била му је потребна подршка. Међутим, пошто толико пута пре тога није слушао Бога, сада је Бог ћутао.

Ст. 6. „И упита Саул Господа, али му Господ не одговори ни у сну ни преко Урима, ни преко пророка.“

   Бог је у сну говорио верним пророцима, а обратио се, нешто касније, и Соломуну сину Давидовом, који је желео мудрост и желео да служа Бога, за разлику од Саула. Урим и Тумим били су алем-каменови на раменима првосвештеника, али је Саул не тако дуго пре тога дао поклати целу фамилију првосвештеника у месту Нов од руке једног Идумејца, Доика (1. Самуилова 22). Како да се нада Божијој помоћи преко првосвештеника, као да се нада да ће му опдговорити Бог чијег је верног и поштеног слугу сурово убио, заједно са целом свештеничком породицом – њих 85? Страховит злочин. Истовремено, није послушао Бога кад му је рекао да побије Амалике, народ који је непрестао био трн у

пети Израела. Не само да је Саул већ дуго био ташт, охол и  непослушан, него је и руке окрвавио крвљу Божијих верних људи. Што се пророка тиче, Давид је био пророк, и тог пророка је Саул протерао. Пророк Самуило је недуго пре тога умро, онај Самуило кога је Саул толико секирао да је плакао због њега (1. Самуилова 15,35 и 16,1). Убрзо после догађаја са Амалицима, Господ је наложио Самуилу да помаже будућег цара – младића Давида (16,1.13). После тога чини се да се Самуило и Саул више нису ни виђали, до Самуилове смрти.

1.Сам 28,3: „А Самуило беше умро, и плака за њим сав Израиљ, и погребоше га у Рами, у његовом граду. И Саул беше истребио из земље гатаре и врачаре.“

„Први цар Израела био је промашај [изабран по критеријима човека, физичком изгледу] јер је своју вољу ставио изнад воље Божије. Преко пророка Самуила Бог је поучио Саула да као цар Израиља мора да поступа крајње честито. Тада ће Бог благословити напретком његову владавину. Међутим, Саул је одбио да му послушност Богу буде на првом месту, и да се понаша у складу да начелима неба.“ (Manuscript 151, 1899).{2BC 1017.7}

Тако Бог није проговарао Саулу ни на један од ових конвенционалних начина. Тада је, у свом очајању, безбоштву и менталном растројству (упор. 16,14 и даље), Саул је одлучио да се окрене вештичарењу.

С друге стране, аутор Прве књиге дневника оспорава да је Саул уопште и питао Бога за мишљење:

 „И тако погибе Саул за безакоње своје, које учини Господу што не слуша речи Господње и што тражи да пита дух врачарски, а не пита Господа; зато га уби, и пренесе царство на Давида, сина Јесејевог.“  (1. Дневн. 10,13.14)

Саулу се приписују два греха: није слушао речи Господње (управо преко савести, пророка и свештеника) и питао је „дух врачарски, а не пита Господа“. Како то?

Истина је једно и друго: Саул није искрено питао Господа, него је обраћање Господу за њега било очајничко тражење решења, лишено моралне стране односа човека са Богом. Одлазак код врачаре доказује да је Саул био спреман на све, само да се извуче.

„Бог се никад није одвратио од душе која му се обраћа искрено и понизно.Зашто је Саул остао без одговора? Цар је сопственим поступцима онемогућио себе да користи различите методе тражења одговора од Бога. Одбацио је савете пророка Самуила; протерао је Давида, Божијег изабраника; побио је свештенике Господње. Да ли је могао да се нада Божијем одговору на начине које је Небо одредило? Грехом је отерао Духа благодати, па да ли је могао да очекује одговор кроз снове и откривења Господња? Саул се није окренуо Богу са понизношћу и кајање. Он није тражио опроштење за грехе и помирење са Богом, него спасење од непријатеља. Својом тврдоглавошћу и бунтовношћу је самог себе одсекао од Бога. Није било повратка осим кроз покајање и скрушеност, али је поносити владар, у својој муци и очајању, одлучио да потражи помоћ која потиче од другог извора.“{PP 676.0}

„И Саул рече слугама својим: Тражите ми жену с духом врачарским, да отидем к њој и упитам је. А слуге му рекоше: Ево у Ендору има жена у којој је дух врачарски.Тада се Саул преруши обукав друге хаљине, и отиде са два човека, и дође к оној жени ноћу; и он јој рече: Хајде врачај ми духом врачарским, и дозови ми оног ког ти кажем. Али му жена рече: Та ти знаш шта је учинио Саул и како је истребио из земље гатаре и врачаре; зашто дакле мећеш замку души мојој да ме убијеш? А Саул јој се закле Господом говорећи: Тако жив био Господ! Неће ти бити ништа за то.“ (1. Самуилова 28)

„Саул је прерушен с двојицом слугу ноћу отишао да нађе скровиште ове врачаре. Каквог ли жалосног призора! Цар Израиља кога је сотона потчинио својој вољи! Каквав ли је пут, тако мрачан за људску ногу, одабрао онај који је непрестано живео по своме, одупирући се светом утицају Духа Божијега! Како ли је било страшно ропство онога који се предао власти најгорег од свих тирана – свога ја! Поверење у Бога и послушност његовој вољи били су једини услови под којиима је Саул могао да буде цар Израиља. Да је прихватио ове услове током целе своје владавине, његово би царство било сигурно; Бог би  му био водич, Свемогући његов штит. Бог је дуго подносио Саула, и мада су његова побуна и упорност готово ућуткали Божији глас у души, ипак је још било могућности да се покаје. Међутим, када се у невољи окренуо од Бога да потражи светлост од сотонине савезнице, одсекао је и последњу везу која га је спајала са његовим Творцем; потпуно се ставио под власт демонске силе која је годинама утицала на њ, и која га је довела на ивицу пропасти.“ {PP 676.3}

 [Француски певач Флоран Пањи пева: „Дао бих душу ђаволу, с њим се може договорити […] али ником нећу дати своју слободу  мишљења“, тј. да живим како хоћу. Ђаво своје услуге не условљава очишћењем срца и савести; напротив. Он једва чека да нам „помогне“ кад дођемо у стање у ком не прихватамо Божије услове за сарадњу. Другим речима, он је рад да обилно награди оне који су се од Бога окренули ка њему, противнику и убици људском.

Врло је значајно истакнути мисао, потпуно усклађену са библијским учењем, да је за Саула и у том мрачном тренутку, када су ућутали и пророци, и Урим и Тумим, још било наде: „мада су његова побуна и упорност готово ућуткали Божији глас у души, ипак је још било могућности да се покаје“, каже ЕГВ. Признати грешку и „питати за старе стазе“ увек је у Библији био пут да се спасе оно што се још спасти дало, пре свега вечни живот. Тако и ово Божије ћутање треба схватити као паузу, тишину коју је Бог наметнуо Саулу да би чуо своју савест која стење од зла, да би би сагледао своје стање и своје грешке, и размислио шта му је чинити. И људи понекад ћутањем једно другом много говоре, када речи нису довољно јаке и продорне. Тада тишина снажније говори, јер се њој може одговорити једино ћутањем, а оно је добро за размишљање. Тишина Божија је тешка и болна, али говори истину, голу истину. „Када се мрак згусне, треба погледати у њ. Он је слика онога што је у нама.“ Док себи не призна истину о свом животу, побуњени човек, залутали човек не може да осети тло стварности под ногама, и не може да чује Божији глас. Људи, нажалост, најчешће беже од те тишине, заглушују савест неким другим гласовима. Или пребацују кривицу на друге људе или на прилике. Или је чак крив Бог, који је од нас окренуо леђа. У случају људи попут Саула, толико је грешака и толико почињеног тла, да он неће и не може да се суочи са својим злочинима.

Прерушавање Саула, који је био легитимни цар Израела само две године (после којих је Самуило помазао Давида) представља симболичан израз његове личности и власти. Преосталих 38 година Саул је био узурпатор на царском престолу, а не цар. Прерушивши се у обичног човека, сада је Саул био оно што и јесте. Сада, на путу до врачаре, он је аутентичан – човек који не слуша Бога, него своје инстинкте. „Тражите ми…“ – Као да је оно претходно прогањање врачара и гатара било само одрађивање, само део посла, а не поступање из уверења и разумевања проблема. Он је био марионета, глумац, безбожник који „изгони ђавола“ у другима – свештеницима, Давидима, врачарама и гатарима – а сам му служи својим делима.

Тако се, каквог ли парадокса, Саул куне Господом, који му не помаже, вештици која служи сотони, да би учинила оно што је супротно Господњој вољи. Колико ли је Саул ниско пао! Какво ли је било његово очајање и његова морална отупелост?! ]

Када читамо Библију, не видимо да је Саул икада после догађаја са Амалицима посетио Самуила, да  је питао за мишљење. Сада, напротив, иде вештици да му призива мртвог Самуила. Касно се сетио.

„Док је Самуило био жив, Саул је презирао његов савет и одбацивао његове укоре. Сада, у часу растројства и невоље, сматрао је да му је савет пророка једина нада, и у намери да разговара са гласником Неба узалуд се обратио гаснику пакла! Саул се потпуно предао сили сотониној, и сада је онај чије је једино задовољство у томе да ојади и уништи учинио све што је могао да уништи несрећног цара.“ PP 680.

Стих 11: „ Тада рече жена: Кога да ти дозовем? А он рече: Самуила ми дозови. А кад жена виде Самуила, повика гласно, и рече жена Саулу говорећи: Зашто си ме преварио? Та ти си Саул. А цар јој рече: Не бој се; него шта си видела? А жена рече Саулу: Богове сам видела где излазе из земље. Он јој опет рече: Какав је? Она му рече: Стар човек излази огрнут плаштем. Тада разуме Саул да је Самуило, и сави се лицем до земље и поклони се.“

Да ли је појава која се указала пред присутнима био „оживели“ Самуило? Саул тако „разуме“ прилику која му се указала. Постоји неколико разлога зашто можемо да знамо да ово није био Самуило.

• Пре свега, Библија нам јасно каже да „мртви не знају ништа“:

Пропов. 9,5.6: „Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио. И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дела никада ни у чему што бива под сунцем.“

• Више од свега осталог, зар би Бог коме је Самуило служио од рођења игнорисао методе општења са својим народом које је сам успоставио, а одабрао за Саула средство комуникације које је строго забранио?

5. Мојс. 18,9-12: „Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје, не учи се чинити гадна дела оних народа. Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе Господ Бог твој испред тебе.“

Погледајмои

3. Мојс. 20,27: „А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе, камењем да се заспу, крв њихова на њих.“
4. Мојс. 19,31: „Не обраћајте се к врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш.“

Дакле, за врачање и „питање мртвих“ предвиђена је смртна казна, а овамо испада да Бог – који није хтео да разговара са Саулом на начине које је Он сам одредио – сада шаље свог верног пророка да разговара са Саулом на начин који је био строго забрањен и за шта је била предвиђена смртна казна!

1.Сам. 28,9: „Али му жена рече: Та ти знаш шта је учинио Саул и како је истребио из земље гатаре и врачаре; зашто дакле мећеш замку души мојој да ме убијеш?“

Погледајмо 11. стих: одакле текст каже да долази Самуило? „Излази из земље“. По традиционалном схватању заговорника безусловне бесмртности душе, човек одмах после смрти иде у рај или пакао; у том случају, требало би да је Самуило не под земљом (у паклу или у шеолу), него на небу, код Бога. Међутим, овде се каже: „Богове сам видела где излазе из земље.“ Да је мртви Самуило – или то што је

остало од њега – у земљи и нигде другде, то се поклапа са јеврејским веровањем о томе да мртви леже у гробу, у ком „нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости“ (Пропов. 9,10). Тако у 14. поглављу књиге Исаијине видимо пророка како се славодобитно и подсмешљиво обраћа некад гордом и силном цару Вавилонском који силази у шеол – јер је погинуо – да легне поред многих других покојних владара и ратника. Очигледна песничка слика представља овог цара како разговара са већ упокојеним моћницима: „Шеол[1] доље усколеба се тебе ради да те срете кад дођеш, пробуди ти мртваце и све кнезове земаљске, диже с пријестола њихових све цареве народне. Сви ће проговорити и рећи теби: и ти ли си изнемогао као ми? изједначио се с нама? Спусти се у шеол понос твој, звека псалтира твојих; прострти су пода те мољци, и црви су ти покривач.“ (Ис. 14,9-11)

У земљи су мртви. Како је онда Самуило дошао на позив ове жене? Шта жена заправо види? Не види Самуила, јер га не познаје, али каже да види „богове“ (елохим). Имајмо на уму њену перспективу: она је врачара, није верујућа Израиљка.

Помишљамо на оно што је змија рекла Еви: „бићете као богови“ (елохим). Ова жена не разликује богове, демоне и слично. Она је одавно стала на терен на коме се човек клања свему што га превазилази и чега се боји. За њу су „богови“ и анђели и демони, као и за милионе других данас.

• Оно што чуди је Саулова реакција.

Погледајмо и 14. стих: „Стар човек излази огрнут плаштем. Тада разуме Саул да је Самуило, и сави се лицем до земље и поклони се.“

Ако је то Самуилова душа – а не тело – како је стар и огрнут плаштем? Међутим, плашт је чест реквизит на спиритистичким сеансама.

Шта је Саул мислио? Зашто се поклонио „Самуилу“? Нема сумње да Саул јесте веровао да ово јесте Самуило. Ако је тако, онда он ништа није схватио о стању мртвих и о Богу за све године свог живота. Да ли ово клањање показује истовремено и Саулово непоштовање према Богу?

Зашто се Саул клања, и то лицем до земље? Упоредимо ово са текстом у 2. Цар. 4,37, где се жена Сунамка клања Јелисију који јој је оживео дете – имајмо на уму да жена није Израиљка и да је ово израз поштовања. У Новом завету, Петар, Павле и остали апостоли не дозвољавају да им се клања. Сам анђео не да Јовану Богослову да му се поклони у Откривењу 19,0 и 22,8.9. Зашто је један Израиљац, и то онај који је прогонио вештице, сада „мртвацу“ указао оволико поштовање? Изгледа да је Саул одбацио Бога много пре него што је Бог одбацио Саула.

^„А Самуило рече Саулу: Зашто си ме узнемирио и изазвао? Одговори Саул: У невољи сам великој, јер Филистеји завојштише на ме, а Бог је одступио од мене, и не одговори ми више ни преко пророка ни у сну, зато позвах тебе да ми кажеш шта ћу чинити.“ (ст. 15)

Па, чекајте мало… зар Бог и Самуило нису на истој страни? Зар Саул не зна да Самуило поступа само у складу са Богом? Или заправо мисли да је свет мртвих одвојен од Бога и функционише независно? Или мртви Самуило није исти као живи? Какав је ово духовни свет у ком живи овај Самуилов дух? Он се понаша потпуно несувисло за једног Јудејца.

Док „Самуило“ као да потврђује да се мртви могу призивати, Саул објашњава „Бог је одступио од мене. […] зато позвах тебе“. Али, да ли ће „Самуило“, који га је у Божије име укоравао за живота, који му је и

рекао за живота да је Бог одступио од њега и царство дао другоме, сада помоћи Саулу, очајнику спремном на све? То није могао бити онај Самуило који је у Јеврејима 11,33 описан међу херојима вере:

„И шта ћу још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, о Давиду и Самуилу, и о другим пророцима“

Скрећемо пажњу на Јеврејима 11,35, где се каже следеће:

„Жене примише своје мртве из васкрсења; а други бише побијени, не примивши избављење, да добију боље васкрсење.“

[Какво је то „боље васкрсење“? Ако су неке „жене примиле своје мртве из васкрсења“, то очигледно није оно исто васкрсење о ком се говори на крају стиха; које су то жене? Реч је о оним женама којима су пророци и Исус вратили у живот најдраже: жена из Сарепте сидонске којој је Илија вратио сина у живот (1. Цар. 17,17-24); Сунамка којој је Јелисије и обећао и касније оживео сина (2. Сам. 4,17-37); жена из Наина (Лука 7,11-18) ко јој је Исус оживео мртвог сина; Марта и Марија, сестре Лазарове (Јован 11). Павле каже да, за разлику од ових жена, чија је вера награђена оживљавањем мртвих који су кратко пре тога умрли, многи други „бише побијени, не примивши избављење, да добију боље васкрсење“. Дакле, ово боље васкрсење није оживљавање у истом смртном телу које је преминули имао, него је оно што Павле описује у 1. Коринћанима 15: „победа прождре смрт“, „распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво“ – то је будуће и колективно васкрсење. Павле закључује своје поглавље истичући да сви ти јунаци вере неће примити савршенства „без  нас“ – тј. да то савршенство још нису примили, а кад ће то бити, када ће савршенство примити „са нама“, описао је Павле у 1. Соллуњанима у 4. поглављу.]

Тако и Самуило није устао кад га је врачара позвала, већ ће он устати из мртвих кад га Христос позове у живот приликом свог Другог доласка, а дотад, као и сви други, Самуило не зна ништа и лежи у земљи.

Ту је и једно много важније питање: да ли је једном створењу, Самуилу, више стало до једног грешника, Саула, него самом Богу? Да ли једно створење може да човека воли више од Бога? Управо такву логику препознајему у теологију традиционалне цркве: Марија Богородица умилостивљује Христа, свеци посредују код Бога за грешнике на основу својих заслуга. Многи текстови Источне и Западне цркве приказују такву Богородицу – милостивију у човекољубивију од Христа и Бога – ово је крајње богохулна представа оних који Бога не познају. Ово је увреда за Бога, ово је манифестација лажи о Божијем карактеру, оптужба Божија која га сматра горим, строжим од неког његовог створења. Тиме се оправдава употреба посредника. Каква лаж! Каква хула!

Заиста, од стиха до стиха проналазимо толико неусклађених и противречних елемената у овој приповести.

• Оно што је најстрашније, то је одговор „Самуила“, од стиха:

„А Самуило рече: Па што мене питаш, кад је Господ одступио од тебе и постао ти непријатељ? Господ је учинио како је казао преко мене; јер је Господ истргао царство из твоје руке и дао га ближњему твом Давиду; јер ниси послушао глас Господњи, нити си извршио жестоки гнев Његов на Амалику; зато ти је данас Господ то учинио. И Господ ће предати и Израиља с тобом у руке Филистејима; те ћеш сутра ти и синови твоји бити код мене; и логор израиљски предаће Господ у руке Филистејима.“

Овај наводни Самуило каже „сутра ћеш бити где и ја“. А где је то? Ако је Самуило изашао из земље, онда ће и Саул бити у земљи.

• Још једна потврда да биће са којим је разговарао Саул није био Самуило налази се у Дневн. 10,13.14:

„И тако погибе Саул за безакоње своје, које учини Господу што не слуша речи Господње и што тражи да пита дух врачарски, а не пита Господа; зато га уби, и пренесе царство на Давида, сина Јесејевог.“

Ако је ово тачно, ако писац овог текста приговара Саулу што се није обратио Богу, то значи да је за Саула и тада, када је био на дну, било могуће да успостави везу са Богом; ипак, он се о кренуо ђаволу. Кад је Саул употребио медијума, да ли му је Бог одговорио? Не, текст каже да није. Енглески термин за дух врачарски је familiar spirit. Септуагинта користи реч engastrimуthos, која значи „трбухозборац“, а одговара хебрејском об, са значењем: „1) water skin bottle 2) necromancer 1b) necromancer, one who evokes the dead 1c) ghost, spirit of a dead one 1d) practice of necromancy 3) one that has a familiar spirit“.

Исаија 8,19.20: „И ако вам кажу: Питајте враче и гатаре, који шапћу и мрмљају, реците: Не треба ли народ да пита Бога свог? Или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори тако, њему нема зоре.“

Нема светла у онима који „питају мртве уместо живог“, а тај живи је БОГ. Ако закон и сведочанство упозоравају да не питамо мртве, треба их послушати.

1.Сам. 28,14: „Он јој опет рече: Какав је? Она му рече: Стар човек излази огрнут плаштем. Тада разуме Саул да је Самуило, и сави се лицем до земље и поклони се.“

Ништа у овом тексту не каже да је Самуило, него као да „разме Саул да је Самуило“. У 1. Сам. 16, 14.15 имамо разлог да сумњамо у Саулову перцепцију:

„А дух Господњи отиде од Саула, и узнемираваше га зао дух од Господа. И рекоше Саулу слуге његове: Гле, сада те узнемирује зли дух Божији.“

Дакле, Саула прогоне демони. Неке друге епизоде у Сауловом животу указују на његову демонизованост од тренутка кад је одбацио Божије водство.

На врло сложену идеју по којој у Старом завету Бог и сам господари демонима, којима допушта да варају и муче безбожне људе, указује и необичан текст који налазимо у периоду после поделе Јуде и Израиља, када јудејски цар Јосафат, побожан владар, одлучује да прихвати позив безбожног Ахава, цара Израиља, да с њим ратује. Јосафат долази на Ахавов двор, и инсистира на томе да чује Божије мишљење о будућем војном походу кроз уста свих пророка, укључујући и Ахаву немилог Михеја:

2.Дневн. 18,18-20: „А Михеја рече: Зато чујте реч Господњу: Видех Господа где седи на престолу свом, а сва војска небеска стајаше му с десне и с леве стране; и Господ рече: Ко ће преварити Ахава цара Израиљевог да отиде и падне код Рамота галадског? Још рече: Један рече ово а други оно. Тада изиђе један дух, и ставши пред Господа рече: Ја ћу га преварити. А Господ му рече: Како? Одговори: Изићи ћу и бићу лажљив дух у устима свих пророка његових. А Господ му рече: Преварићеш га и надвладаћеш, иди учини тако.“

 [Михеји је дано да види небески савет, где Господа окружују анђели, зли и добри. Господ жели да неко од анђела наведе Ахава да иде на Рамот Галадски. Наравно, Ахав је одавно зашао у зло, и ово би заправо био финале Ахавова бедног живота подређеног спиритизму и насиљу његове жене. Један дух, дакле демон, предлаже Богу да га пошаље да превари Ахава: „бићу лажљиви дух у устима свих пророка његових“. Другим речима, Михеја поручује да Бог онима који Њега не слушају шаље преварне духове

„јер љубави истине не примише да би се спасли“ (2. Сол. 2,9.10). Није ли управо тако било и са Саулом? Није ли тај „Самуило“ кога једна врачара може да дозове заправо „лажљиви дух“?

Приметимо да Михеја приповеда небеску визију пред Ахавом: дакле, ово је упозорење, ово је раскринкавање сила које руководе Ахавовим животом – пророци његови, који су подложни „лажљивом духу“. Ахаву се представља позадина његовог духовног живота и будућност за коју ће сам бити одговоран. Пророк Михеја, који најпре не жели ништа да каже јер га оптужују да је злогук, потом кроз опис призора небеског савета пред Богом заправо шаље Ахаву, али и Јосафату, упозорење да се клоне опасног терена. Истовремено, побожном Јосафату је ово укор и упозорење у односу на Ахава, човека кога саветују демонизовани пророци, а Ахаву упозорење да не слуша своје пророке јер га варају, него да слуша усамљеног пророка Михеју који говори „оно што рече Бог мој“ (ст. 13), иако, како се жали Ахав, „не прориче добра него свагда зло“ (ст. 7)

Као и Ахава што варају његови демонизовани пророци, и Саула овде вара демон у лику Самуила. Саул није завредио да му неки нови Михеја укаже на небеску стварност, где Бог каже да је дошао крај бедном Сауловом царевању; Саул је већ имао „закон и сведочанство“ које није хтео да послуша. Тако и ми не треба да очекујемо чуда тамо где је Реч Божија јасна.]

Зли дух је мучио Саула, и Саулово расуђивање и перцепција већ дуго нису били поуздани. „Самуило“ је био само одраз Сауловог поремећеног ума; чак и да је тако изгледао осталима, знамо из искуства модерног спиритзма да демони могу да имитирају и изглед и глас покојника јер имају способности за то. Читамо у Великој борби, стр. ориг. 552:

„Он [сотона] има силу да пред људе изведе нешто што личи на њихове преминуле пријатеље. Фалсификат је савршен; познат изглед, речи и тон опонашају се са задивљујућом тачношћу. Многи су утешени уверењем да њихови вољени уживају у благословима Неба, и не слутећи опасност, слушају ‘лажне духове и науке ђаволске’.”{GC88 552.1}

ЕГВ јасно истиче у коментару  јутарњих стихова Conflict and Courage:

“Када је Саул питао за Самуила, Бог није послао Самуила да изиђе пред Саула. Он није видео ништа. Сотони није дозвољено да узнемири Самуилов одмор у гробу и изведе га живог пред вештицу из Ендора. Бог не даје сотони силу да васкрсава мртве, али сотонини анђели узимају облик мртвих познаника, и говоре и поступају  као они, тако да путем наводно покојних познаника може успешније да спроведе своје ело обмане. Сотона је добро познавао Самуила, и знао је како да га представи пред вештицом из Ендора, и да јасно искаже судбину Саула и његових синова. {CC 172.2}

Сотона ће на врло прихватљив начин приступити онима које може да обмане, и преваром ће стећи њихово поверење, одводећи их готово неприметно од Бога. Он задобија власт над њима, најпре опрезно, све док не помути њихову моћ опажања. Онда им упућује смелије предлоге, све док не буде у могућности да их наведе да почине готово сваки могући степен злочина. Кад их до краја увуче у своју замку, онда је спреман да им открије где су, уживајући у њиховој пометњи, као што је било са Саулом. Он је Сотони дозволио да га зароби, и сада је сотона пред Саулом јасно изложио његову судбину. Тачно наводећи Саулу, преко жене из Ендора, какав ће му бити крај, сотона је лукаво створио могућност да он поучава Израел, тако да, у својој побуни против Бога, слушају сотону, и на тај начин пресеку и последњу нит која их веже са Богом.{CC 172.3}

Саул је знао да овим последњим потезом, консултовањем вештице из Ендора, пресеца и последњу нит која га везује са Богом. Знао је да ће, ако се до тада и није својевољно удаљио од Бога, овим поступком

запечатити то раздвајање, и овековечити га. Начинио је споразум са смрћу, и уговор са гробом. Чаша његовог безакоња била је сада пуна.“ {CC 172.4}

Слично упозорење о далекосежном утицају спиритиста налазимо на 687. страни оригинала Велике борбе:

„Сотона је, проричући Саулову пропаст преко жене у Ендору, очекивао да ће у своју замку ухватити читав Израиљ. Надао се да ће народ почети да верује овој врачари и да ће тражити савете од ње. Тако би се окренуо од Бога и подредио сотони.“

Психологију потенцијалних жртава спиритизма продорно сагледава писац Патријараха и пророка (687):

„Многи се узнемире кад не могу да открију коначни исход догађаја. Нестрпљиви који одбијају да чекају и виде спасење Божје не могу да издрже неизвесност. Зла која предвиђају готово их излуђују. Дају маха својим бунтовним мислима, трче лутајући дубоко ојађени, тражећи визију о ономе што им није откривено. Када би се ослонили само на Бога, кад би били будни и на молитви, добили би божанску утеху […] али када занемаре средства која им је Бог дао за утеху и окрену се другим изворима, надајући се да ће открити оно што је Бог задржао за себе, упадају у Саулову грешку и тако стичу само спознају зла.“

Дакле, нешто или неко се заиста јавља, али то нису они које желимо да видимо. Сотона одлично зна какви су за живота били они које призивају спиритисти. Он нас одлично познаје. „Ђаво сам и ништа људско није ми страно“, каже он Ивану Карамазову.

Али, како је сотона знао шта ће бити са Саулом? Знао је да је Бог повукао своју заштиту над Саулом и да је њему, сотони, пало у удео да упропасти Саула, и да може с њим да чини што хоће. Сотона зна све о људима јер их он и његови демони ионако прате и не остављају на миру.

„Сотона наводи људе да се обраћају за савет онима који су надахнути врачарским духом; откривајући им скривене догађаје из прошлости, он у њима буди поверење у своју моћ да предскаже будућност. Вековним искуством, на темељу узрока може да предвиди последицу и да често, веома тачно, наговести неке догађаје. Тако је у  могућности да превари јадне, заведене душе, да их подјарми и држи у ропству.“ {PP 687.2}

Једна чувена америчка пророчица и медијум, Џин Диксон, прорекла је где ће и ког месеца Роберт Кенеди бити убијен; и тако је и било. Неко би рекао, мора да је била пророчица кад само Бог може да прориче будућност. Размишљајмо мало: да ли је ђаво знао да ће Роберт Кенеди бити у хотелу „Амбасадор“ тада и тада? [Наравно да је знао када је он онај који вуче конце политике, који може да чује и види иза свих затворених врата у Пентагону или Белој кући, кад је он онај коме су се браћа Кенеди замерили јер су желели да зауставе силе које су потајно преузимале САД? Присетимо се шта пише у Откривењу 16,13.14: „Јер су ово духови ђаволски који чине чудеса и излазе к царевима свега васионог света…“]

Нараво да је ђаво могао знати судбину млађег брата ЏФК јер је и намерио да убије Роберта Кенедија. Додуше, Бог се понекад умеша и спречи сотону да оствари свој план, али за овог човека Бог није спречио ђавола да одради што је наумио; није га спречио ни да уништи многе друге. Није ђаво пророк, него је натприродно интелигентан и има дугорочне планове које Бог каналише и дозвољава да се у некој мери остваре како би довео Велику борбу до свог максимума и разоткрио силе које вековима наводе Земљане да ратују са Богом.

Осим тога, у самом садржају „Самуиловог“ пророчанства, у тону са којим су изречене фаталне речи, откива се дух који не воли човека, ни праведника ни грешника, дух који не припада ономе који нас је створио и откупио:

„Као одговор на Саулову очајничку молбу чула се страшна порука, наводно Самуилова:

 ‘Па што мене питаш, кад је Господ одступио од тебе и постао ти непријатељ? Господ је учинио како је казао преко мене; јер је Господ истргао царство из твоје руке и дао га ближњему твом Давиду; јер ниси послушао гласа Господњега, нити си извршио жестоког гнева његова на Амалику; зато ти је данас Господ то учинио. И Господ ће предати и Израиља с тобом у руке Филистејима; те ћеш сутра ти и синови твоји бити код мене; и логор израиљски предаће Господ у руке Филистејима.'{PP 680.3}

   Сотона је ласкао Саулу и заваравао га за време његовог бунтовничког живота. Задатак кушача је да умањује грех, да пут преступнички чини лаким и заводљивим, да заслепи ум за Господње опомене и претње. Својом заводничком силом, сотона је наводио Саула да оправдава себе што одбацује Самуилове укоре и опомене. Али сада, када се Саул нашао у великој невољи, окренуо се против њега, изнео му величину његовог греха и немогућност да добије опроштај да би му уништио сваку наду. Није могао да изабере ништа боље да поткопа његову храброст, да помути његово расуђивање и да га наведе на очајање и самоуништење.“ {PP 680.4}

Исто је овако радио сотона и са Јудом: гурнуо га је у велики грех, а онда га је убедио да „кривица је моја велика да ми се не може опростити“ (1. Мојсијева 4,13)

[Садржај ових речи, и њихова коначна порука – „ти си мртав и изгубљен човек“ – открива идентитет онога од кога потиче: ово нису речи Бога који је створио Саула и који га је именовао првим царем Израела. Нису ово ни речи Самуила, који је плакао горко када је Саул изневерио Бога. Није ово онај који каже:

„Еда ли је мени мило да погине безбожник? говори Господ, а не да се одврати од путова својих и буде жив? […] Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Господ, обратите се дакле и будите живи.“ (Језекиљ 18,23.32)

„Ако ли ово не послушате, душа ће моја плакати тајно ради охолости ваше и ронити сузе, сузе ће тећи из ока мојега јер ће се заробити стадо Господње.“ (Јеремија 13,17)

Ово су речи онога коме је једино важно да уништи човека, јер је „крвник људски од почетка, и не стоји на истини […] јер је лажа и отац лажи“ (Јован 8,44)

Штавише, ове речи које изговара „Самуило“, који се представља као да заступа Бога, заправо су блаћење Бога – јер сотона овде Богу приписује немилосрдност и безосећајност. Као и у Књизи Јововој, сотона се вешто прикрива и своја злочинства назива Божијим именом.

Међутим, Бог је отац свим људима, и сурово и хладнокрвно им не саоштава да их је одбацио – ово је тон једног политеистичког Зевса, али не Бога Оца. Када Бог критикује свој народ, у свим пророцима и у Јеванђељима, када му најављује казну, пропаст – увек му оставља неки простор за спасење.

„Пропао си, Израиљу, али ти је помоћ у мени.“ (Осија 13,9)

„Свакога ће дјело изићи на видјело; јер ће дан показати, јер ће се огњем открити, и свако дјело показаће огањ као што јесте. И ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату. А чије дјело изгори, отићи ће у штету: а сам ће се спасти тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3,12-15)

Када се примиче пропаст Содома и Гомора, Авраам сазнаје да ће за добре људе бити наде. Када се ближи пропаст Јерусалима, Бог ипак кроз разне метафоре охрабрује пророка да ће оставити остатак: „Остатак ће се обратити.“ (Исаија 10,21) Христос посматра Јерусалим – „зеницу ока својега“ – гледајући у будућност и годину 70. – и плаче. Тако ради Створитељ, „који хоће да се сви људи спасу“ (1. Тим. 2,4). „Јер Богу тако омиље свет да је и Сина својега јединороднога дао да ниједан који га верује не погине него да има живот вечни“.

Овде сотона речима убија Саула док је још жив: убија га духовно као Божијег човека, политички, као владара, и физички, дан касније. Саул је жив сахрањен, он сам верује да му нема спаса – а нада кад умре, умро је и човек.

Данас је свет преплављен спиритизмом у свим облицима: ту су романи и филмови попут Харија Потера и Господара прстенова, указања Маријина, разни пророци и видовњаци, духовне вође и медијуми, анђели „покојника“ који се јављају људима (шоу са Мајклом Лендоном). Ђаво ради прековремено да би обмануо цео свет, али живи знају да их чека смрт, док мртви не знају ништа.

Као што видимо, ђаво има своје мишљење које воли да преноси другима. Он каже: нећете ви заиста умрети. На нама је да одлучимо коме ћемо поверовати.

Разбојник на крсту није могао отићи са Христом у рај истог дана јер ни Христос ни он нису тог дана отишли у рај. Христос му је рекао: „Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају.“

Саул се окренуо вештици из Ендора да му прориче будућност иако је био свестан да је окренуо леђа Богу. Каква му је могла бити будућност? Међутим, то га је само још више уништило и сахранило га.

Сотонине речи, сотонин дух препознају се по томе што он најпре наводи грешника да крши све Божије забране, и ствара му илузију бескрајне слободе и самоувереност, а када овог несрећника доведе до дна пропасти, убија му сваку наду, не остављајући никакав простор за избављење. Од човека остаје само авет, живи мртвац. То је дух сотонин. Он у човеку уништава и осећање за правду и праведност и жељу за Богом. Он чини све да у човеку убије жељу за Богом – тако што Богу приписује своја злочинства – а са друге стране се труди да Богу докаже како човек није достојан да га спасе. То је његов животни задатак – да раставља Бога и људе. НЕ ВЕРУЈЕМО МУ.

Када је чуо ове сташне речи, речи које су га већ прогласиле бившим човеком, Саул је пао као покошен. Врачара га је, у људском сажаљењу, убедила да једе код ње:

1.Сам. 28, 23.24: „Али навалише на њ слуге његове и жена, те их послуша, и уставши са земље седе на постељу. А жена имаше код куће теле угојено, и брже га закла, и узе брашна те умеси и испече хлебове пресне.“

Страшан је ово оброк. Саул, прогонитељ спиритиста, једе са врачаром. Као што Христос једе са спасенима и утврђује нови савез на темељу свог жртвованог живота, и Саул једе свој последњи оброк са врачаром, и тиме запечаћује свој савез са кнезом таме.

Ово што је Саул урадио потпуно је обрнуто од оног што је Христос прошао у Гетсиманији, Христос је прошао борбу за живот у Гетсиманији да би за нас било наде. Уколико верујемо ђаволовим лажима да нас Бог не воли, да ћути, да смо безвредни, да смо одбачени  – убиће нас. Христос је патио у тами Гетсиманије да би за нас било наде, да бисмо и мртви оживели.

„Пре зоре, Саул се са пратиоцима вратио у израиљски логор да би обавио припреме за сукоб. Питајући за савет силе мрака, упропастио је самога себе. Уплашен и очајан, како је могао да улије храброст својој војсци? Одвојен од Извора снаге, како је могао да обрати мисли Израиљаца Богу као помоћнику? Пророчанство о пропасти само је допринело свом испуњењу.“ {PP 681.3}

Бог воли људе чак и када ћути, воли баш оне које укорава. „Јер кога љуби Господ, онога и укорава.“ (Јеврејима 12,6) Он види и у ноћи и има излаз. „Ни мрак неће замрачити од тебе, и ноћ је свијетла коа дан: мрак је као видјело.“ (Псалам 139,12)

„Ко верује у мене, ако и умре, живеће.“ (Јован 11,25)

„Ако признајемо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе наше, и чисти нас од сваке неправде.“ (1. Јованова 1,9)

Ово никада не смемо да заборавимо. Бог не заборавља ни оне који су на самрти, као разбојник на крсту, у гробу или пред њим. Саул је себи дозволио да верује другачије.