Četiristo godina tišine deli završnu proročku knjigu Starog zaveta od spisa Novog zaveta. Za to vreme je učenje o “međustanju” – stanju između smrti i vaskrsenja – prošlo kroz izvesnu evoluciju. Jevreji su došli u kontakt sa zajednicama pagana koji su prihvatali učenje koje je proslavila grčka filozofija – ono o besmrtnosti duše.

Judaizam koji je izrodio ovaj period nije bio dosledan u pogledu međustanja mrtvih. Neki su Jevreji u potpunosti deformisali grčko shvatanje. Oni su prihvatili besmrtnost svake duše, i verovali “da duše pravednih odmah po smrti idu u raj da tamo čekaju vaskrsenje tela, dok duše zlih ostaju u Šeolu[1].” Za njih je Šeol postao mesto u potpunosti povezano sa kaznom za zle, iako su njihovi sveti spisi naglašavali da se u Šeolu nalaze i pravedni[2].

Drugi Jevreji nisu bili spremni da prihvate kako je Šeol namenjen isključivo zlima. Umesto toga, oni su zamišljali “da su u podzemnom svetu pobožni i bezbožni fizički razdvojeni[3].” Oni su su se držali starozavetne zamisli po kojoj sve duše po smrti idu u Šeol, ali su tome dodali grčku zamisao po kojoj su sve duše besmrtne i svesne da su u Šeolu, odnosno, grčki rečeno, u Hadu.

Do novozavetnog doba, treće verovanje, koje je bilo varijacija drugog, rado je prigrlila jevrejska sekta poznata pod imenom “fariseji”. Isus je verovatno upotrebio jednu od farisejskih priča da bi im pripovedao o bogatašu i Lazaru[4]. U toj priči, bogataš umire i dospeva u Had, dok Lazara u telu prenose do mesta zvanog “Avramovo krilo”. Fariseji su morali prepoznati ironičnost ove priče, jer su očekivali upravo suprotno. Za njih je bogatstvo bilo znak Božijeg blagoslova, dok su siromaštvo smatrali prokletstvom. Hristos je ovu priču upotrebio kako bi farisejima ukazao na to da njihova bezbožna pohlepa predstavlja prekršaj upravo onih zakona u koima su tražili svoje spasenje.

Koristeći ovu priču, Isus svakako nije pohvalio i njihovu teologiju. Konačno, njome on nije svojim učenicima objavljivao teološku istinu. On se obraćao skupini koja se protivila

njegovom učenju. Da je Hristos svoje učenike podučavao o međustanju, njegove bi se reči poklopile sa starozavetnim konsenzusom.

Najbolje je objašnjenje međustanja potražiti u Starom zavetu. Božiji su se ljudi rvali s ovim pitanjem hiljadama godina pre Platonovog rođenja. Potpuno je opravdano od Božije reči očekivati odgovore, dosledne i usklađene s ostatkom Pisma. Ogromna većina biblijskih referenci koje upućuju na međustanje nalaze se u Starom zavetu[1]. Do zaključenja starozavetnog kanona, teološki konsenzus u ovom je pogledu postao jasan: slika Šeola koju on nudi znatno se razlikuje od sinkretističkog judaizma Drugog hrama. 

Šeol je tamo dole

Kada su Jakovu rekli da mi je sina Josifa ubila neka divlja zver, bio je duboko potresen. POmislio je da je Jakov ubijen, i da je negde dole pod zemljom. Jakov je bio toliko van sebe da je mislio da će umreti od žalosti. Dok deca nastoje da ga uteše, on im kazuje: “Ne, sići ću u Šeol mom sinu tugujući[2].” Ovo je prvo pominjanje Šeola u Bibliji, i ono otkriva da međustanje nije tajna o kojoj niko ništa ne zna. Jakov je izgleda znao kuda idu ljudi kada umru.

Jakov je takođe znao da je Šeol nekako tamo dole. Ostatak Starog zaveta pominje više puta Šeol u kombinaciji sa glagolskim korenom koji koristi i Jakov – jarad, što znači “sići, spustiti se[3]”. 7 Sa rečju Šeol sreću se i koreni sa sličnim značenjem: nahat, “sići[4]” i šafel, “biti nisko ili uniziti se[5]”. Oni pokazuju da i ljudi u zavetnom odnosu sa Bogom i oni koji nisu u tom zavetu idu umirući u istom smeru.

Neki su izneli shvatanje po kom sve ove reference upućuju na sahranjivanje u grob, i da je Šeol samo ukazuje na ono što se dešava s telom. Tako bi Šeol bio sinonim za kever, “grob, grobnicu”. Ipak, Jakov nije mogao m isliti na doslovni grob, jer Josifovo telo nije nađeno ni sahranjeno.

Šeol se i u biblijskim paralelizmima povezuje sa smrću, a ne sa grobom.  Zapravo, nijedno pominjanje Šeola u Starom zavetu nije direktna paralela za kever. Naprotiv, šeol jeste često u paralelizmu sa sinonimima za grob kao bor, „jama[6]“ i abadon[7], „uništenje“. Zaključujemo da pojam šeol ima nešto zajedničko sa idejom groba, ali nije grob sam. Iako je šeol često opisan kao mesto, starozavetne upotrebe ovog termina upućuju pre na to da on pre ukazuje na stanje

čoveka posle smrti. Mesto gde odlaze mrtvi (bar oni koji su sahranjeni) je grob, a njihovo stanje je šeol.

Tako je zaključio i Erik Luis pošto je pregledao 65 referenci za šeol u Starom zavetu; on je zaključio da ovaj pojam određuje “ne mesto ukopa, niti pretpostavljeno mesto kuda odlaze duhovi, već stanje smrti, smrtno stanje[1].” Luis je predložio da engleski ekvivalent za šeol bude gravedom, tj. doslovno “ugrobljenost”. Međutim, kako pomiriti shvatanje po kom je šeol stanje sa svim onim referencama koje upućuju na pravac kuda se ide – “tamo dole”?

Šeol  je krajnja dubina

Kao što je nebo gore, tako je šeol dole. To nije samo “dva metra ispod zemlje”. Mojsije je govorio da Gospodnji gnev gori do dubina šeola[2]. Sofar je rekao da je Božije granice??? Više od nebesa i dublje od šeola[3]. David je rekao da Gospod izbavlja kao iz šeola[4]. Kad opisuje Božiju sveprisutnost, on kaže: “AKo se popnem na nebo, ondje si! Ako načinim sebi krevet u šeolu, ti si tamo[5]!” Bog se u Knjizi Isaijinoj žali da Izrailj bludniči šaljući poslanike u daleke zemlje, sve do šeola[6].

Njegove reči izrečene preko Amosa opisuju do koje mere je Bog bio odlučan da kazni svoj neposlušni narod:

“Da se zakopaju u najdonji kraj zemlje [šeol], odande će ih uzeti ruka moja; i da izađu na nebo, odande ću ih skinuti; I da se sakriju na vrh Karmila, naći ću ih i uzeću ih odande; i da se sakriju ispred mojih očiju na dno morsko, onde ću zapovedati zmiji da ih ujede; Da odu u ropstvo pred neprijateljima svojim, i onde ću zapovedati maču da ih pobije, i obratiću oči svoje njima na zlo a ne na dobro.”[7]

I ovde se šeol suprotstavlja nebu – ne zato što je to mesto patnje, dok je nebo mesto uživanja. Ovde se nebo navodi zato što je visoko, kao što je visoko i gora Karmil. Šeol se pominje jer je duboko, kao i dno mora.

Možda su drevni Jevreji zamišljali Šeol kao izuzetno duboko mesto zbog tajne koja ga je okruživala. Možda se tako mislili jer su ljudi onamo odlazili, ali se nisu vraćali. Možda i zato što je šeol bio tajna – skriven za sve osim za Boga[8]. U svakom slučaju, za starozavetne svete šeol nije bio sinonim neba, već njegova suprotnost. Pa ipak, upravo je to bilo mesto kuda su sve duše odlazile po smrti.

U šeolu je tiho

Druga oštra suprotnost između starozavetne predstave o šeolu i nebu jeste aktivnost koja se pripisuje svakom od ovih mesta. Nebo i zemlja su mesta gde Boga hvale bez prestanka[1]. Međutim, kada duša dospe u šeol, hvala se naglo prekida. David moli Boga da “se posrame bezbožnici, neka zamuknu i padnu u pakao [šeol].[2] Smrt neće utišati neprijatelje na zemlji, već i u podzemnom svetu. Šeol je mesto gde i oni koji su nekada bili moćni sada mirno leže[3]. To je zemlja tišine, gde mrtvi silaze ćutke[4].

Jezekija slavi Boga što će ga izbaviti od bolesti “Jer neće grob [šeol] Tebe slaviti, neće Te smrt hvaliti, i koji siđu u grob ne nadaju se Tvojoj istini[5].” Time je želeo da kaže da mrtav više neće hvaliti Boga. Šeol je bilo mesto gde ćute i vernik i nevernik. Stoga se caru Jezekiji čini razumnim da moli Boga da ga izbavi od smrti. Njegova smrt neće proslaviti Boga, ali njegovo izbavljenje hoće – i tako je i bilo[6].

I David je imao slično iskustvo sa smrtnom opasnošću, i tada je molio Boga da ga izbavi “Jer mrtvi ne spominju Tebe; u grobu [šeolu]  ko će Te slaviti?[7]” NJegova je molitva toliko slična Jezekijinoj da obe obeležavaju određeno poimanje šeola. Za ovu dvojicu Božijih ljudi, nema zagrobnog života. Postoji samo tišina i mirovanje – u iščekivanju da ih Bog možda vaskrsne. NIjednom od ove dvojice starozavetnih posvećenika šeol nije bio cilj kom je težio. Za obojicu da je šeol bio neizbežna posledica njihove smrtnosti koju je trebalo izbeći koliko je moguće.

Davidov sin Solomun bio je čovek neiscrpne znatiželje, i zato je naumio da prouči sve što je mogao. Napisao je hiljade poslovica koje su sadržavale njegovu mudrost, a sačinio je i hiljadu pesama[8]. Njegova mudrost “beše veća od mudrosti svih istočnih naroda i od sve mudrosti misirske[9]». Ipak, kad je opisivao šeol, samo je upozorio čitaoce da sve što čine čine pre smrti, jer « nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu [šeolu] u koji ideš[10] ». Njegova promišljena ocena šeola vetnim stavom. Za njega je to bilo mesto gde prestaju ljudske misli.

Šeol je tama

Druga karakteristika šeola koju sadrži stanovište Starog zaveta ne slaže se sa savremenim shvatanjima o životu posle smrti. Jov je rekao da čovek koji dospe u šeol prostire sebi krevet u tami[11]. On šeol opisuje kao “u zemlju tamnu” i “sen smrtni, zemlju tamnu kao mrak”, “gde

nema promene i gde je videlo kao tama[1]”. David govori o “davno pomrlim[2]” koji sede u mraku. Jeremija piše da je Bog “posadio u tamu”, tj. postavio da tamo sede one koji su “umrli odavna”[3]. Akoje šeol mesto, onda tama može da podratumeva vizuelnu nesvesnost onih koji se tamo nalaze. Ako je šeol stanje, onda ove reference govore o tami koja predstavlja nesvesnost mrtvih o takvom stanju.

Šeol je san

David se molio Gospodu: « Pogledaj, usliši me, Gospode, Bože moj! Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt[4]”.  On je pretpostavio da će ga smrt dovesti u šeol i da će tamo raditi što si drugi: da neće hvaliti Boga, niti pevati ni svirati u zlatne harfe. ON je boravak u šeolu opisao kao smrtni san. Tačan izraz “zaspati sa ocima” nalazimo u Starom zavetu 36 puta[5]. Bio je to uobičajen izraz da se za nekog kaže da je umro.

Danilo je boravak u šeolu uporedio sa spavanjem u prahu zemaljskom[6]. Takvo stanje zahteva buđenje – vaskrsenje. Ovakav san nikada nije bio nada starozavetnih vernika. Vaskrsenje i obnovljenje života bilo je ta nada. San je bio jednostavna slika kojom se opisivalo stanje smrti. Isus je upotrebio isti izraz opisujući mrtvost Jairove kćeri[7]. Za Lazara (u šeolu) je rekao da “zaspa, nego idem da ga probudim[8]”.

KOndicionalisti više vole termin “san” da bi opisali međustanje, i to iz nekoliko razloga poput: 1) 1) Taj izraz koristi se u Svetom pismu; 2) Taj izraz naglašava potrebu za vaskrsenjem; 3) on nadu ljudskog roda ne vidi u samom stanju smrti, već u Gospodu koji će podići mrtve.

Šeol je sveobuhvatan

Stari zavet pre svega za šeol tvrdi da je sinonim za smrt samu. U Novom zavetu, to prepoznajemo po tome što reči smrt i Had stoje uporedo[9]. Svi oni koji umiru (događaj) upoznaju Had (stanje). U Starom zavetu, ovu činjenicu vidimo u mnogim tekstovima gde se smrt i šeol javljaju u p aralelizmu. David, primera radi, kaže: “Bolovi grobni [šeola] opkoliše me, stegoše me zamke smrtne[10]”.  On takođe kaž: “u grobu ko će Te slaviti? [11]”

Drugi psalmisti na isti način povezuju smrt kao proces i šeol kao stanje do kog dovodi. Sinovi Korejevi kažu da će bezumnike “kao ovce zatvoriti u pakao, smrt će im biti pastir[1]”. Etan od plemena Ezrina uzvikuje: “Koji je čovek živeo i nije smrti video, i izbavio dušu svoju iz ruku paklenih [šeola]?[2]”

Ana se molila: “Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob [šeol], i izvlači[3]”. Teologija njene molitve je besprekorna. Umreti znači biti spušten u šeol, gde su i svi drugi mrtvi. Biti izbavljen izt tog stanja znači biti vraćen u život, a to je nešto što samo Bog može da učini.

Sažetak

Šeol je dakle stanje tišine i mraka koje je svojstveno svakom čoveku koji je umro, i koji ponovo može oživeti samo ako ga vaskrsne Gospod. Šeol je uvek suprotnost nebu, i nikad izjednačen s njim. Šeol nije nada svetih, već je njihova nada izbavljenje iz šeola. To je stanovište Starog zaveta.

[1] Richard N. Longenecker, “Grave, Sheol, Pit, Hades, Gehenna, Abaddon, Hell” in Donald E. Gowan, ed. The Westminster Theological Wordbook of the Bible. (Louisville, KY: John Knox Press, 2003), 189.

[2]  Car Jezekija je, na primer, u Isaiji 38:10 tugovao zato što sa 39 godina mora da prođe kroz vrata šeola, uskraćen za preostale godine života. David, pak, govori o svojoj nadi da će ga Bog izbaviti od smrti tako što s poverenjem kaže da ga Bog neće ostaviti u šeolu (Psalam 16:10). Obojica su ulazak u šeol smatrali sinonimom za smrt.

[3] Anthony A. Hoekema, The Bible and the Future, Eerdmans, 1994.

[4] Luka 16:19-31.

[5] Reč šeol u Starom zavetu pominje se šest puta češće nego reč hades u Novom zavetu. Isto tako, većinom se u Novom zavetu reč hades pominje bez objašnjenja.

[6] 1. Mojsijeva 37:35.

[7] 1. Mojsijeva 42:38; 44:29, 31; 4. Mojsijeva 16:30, 33; 1 Sam. 2:6; 1. o Carevima 2:6, 9;  Jov 7:9; 17:16; Psalam 55:15; Priče 1:12; 5:5; 7:27; Isaija 14:11, 15; Jezekilj 31:15, 16, 17; 32:21, 27.

[8] Jov 21:13.

[9] Isaija 57:9.

[10] Psalam 30:3; Priče. 1:12; Isaija 14:15; 38:18; Jezekilj 31:16.

[11] Jov 26:6; Priče 15:11; 27:20.

[12] Eric Lewis, Christ, The First Fruits (Boston: Warren Press, 1949), 48.

[13] 5. Mojsijeva 32:22.

[14] Jov 11:8.

[15] Psalam 86:13.

[16] Psalam 139:8.

[17] Isaija 57:9.

[18] Amos 9:2-4. Prevod Đure Daničića šeol zamenjuje izrazom najdonji kraj zemlje.

[19] Jov 26:6; Priče 15:11.

[20] Psalam 69:34; 113:3; 145:3-7; 148:2.

[21] Psalam 31:17.

[22] Jezekilj 32:21, 27.

[23] Psalam 94:17; 115:17.

[24] Isaija 38:18.

[25] Bar dok vavilonskim poslanicima nije pokazao sve svoje blago, ne pohvalivši se Bogom koji mu ga je dao. – prim. prev.

[26] Psalam 6:5.

[27] 1. o Carevima 4:32.

[28] 1. o Carevima 4:30.

[29] Propovednik 9:10.

[30] Jov 17:13.

[31]                      Jov 10:21-22.

[32]                      Psalam 143:3.

[33]                      Plač Jeremijin 3:6.

[34]                      Psalam 13:3.

[35]                      1. o Carevima 2:10; 11:21, 43; 14:20, 31; 15:8, 24; 16:6, 28; 22:40, 50; 2. o Carevima 8:24; 10:35; 13:9, 13; 14:16, 22, 29; 15:7, 22, 38; 16:20; 20:21; 21:18; 24:6; 2. Dnevnika 9:31; 12:16; 14:1; 16:13; 21:1; 26:2, 23; 27:9; 28:27; 32:33; 33:20.

[36]                      Danilo 12:2.

[37]                      Matej 9:24; Marko 5:39; Luka 8:52.

[38]                      Jovan 11:11.

[39]                      Otkrivenje 1:8; 6:8; 20:13-14.

[40]                      2. Samuilova 22:6.

[41]                      Psalam 6:5.

[42]s Psalam 49:14.

[43] Psalam 89:48.

[44] 1. Samuilova 2:6.