Као што су путовања крсташа на Исток открила Европи сјај и културу источних народа, изван Европе и католичанства, тако су велика географска открића значајно утицала на европејско поимање света и духовне видике ренесансног човека. Путовања која је Марко Поло (1254-1324) описао у свом Милиону запалиће машту и трговачку амбицију многих. Међутим, ширење ислама на Истоку после пропасти крс ташких државних творевина онемогућиће даљу трговину Европе с Азијом, која је била извор богатства многих медитеранских лука. Било је неопходно пронаћи неки други пролаз на Исток, посебно до Индије. Кристофор Колумбо запловиће 1492. на Запад, службено у потрази за Индијом. Данас знамо да Европа пре Колумба није била у незнању о новом континенту на Западу. Археолошка ископавања у канадском Њуфаундленду показала су да су Викинзи заиста доспели до обала Северне Америке вековима пре Колумба, а веома је могуће да је било још сличних контаката. Колумбо стиже у Централну Америку, коју

Колонизација Новог света

ће назвати Западном Индијом. Негде у то време Васко да Гама допире до Индије опловивши Африку и рт Добре наде. Фердинанд Магелан биће први морепловац који је у Индију стигао пловећи на Запад, откривши том приликом и Тихи океан. За њима ће кренути многи други ренесансни морепловци попут Жака Картијеа (Jacques Cartier) или Волтера Ралија (Walter Raleigh), чије су намере било далеко прагматичније.

Путовања смелих морепловаца и њихови контакти с новим цивилизацијама и културама отвориће ренесанснoj Европи неслућене видике. Људи другачијих раса и другачијих веровања, који живе усред светова дивље лепоте, учиниће Европу мањом и безначајнијом. Док је раније правило Non plus ultra (тј. „Нема ничега иза [Херкулових стубова]”) одвраћало морепловце од испловљавања на Атлантик, ренесансни човек сада свет и Европу види другачије: Бејконово Plus ultra поручује да треба ићи даље, освајати свет иза Гибралтарских врата. Откриће Новог света у том смислу је и објективно и симболички покренуло праву филозофску револуцију. Нажалост, привредна револуција која је за тим уследила подразумева беспримерно и бесрамно пљачкање природних богатстава и блага Индиоса, Индијанаца, Индијаца и Африканаца, праћено крвопролићем геноцидног обима – једном речју, колонијализам. Ширење познатог света од античке Екумене на нове континенте условиће и верски релативизам: црквена учења и традиционално хришћанство полако губе ауторитет. Црква је у таквим приликама појачала друштвени надзор и посегла за најгорим насиљем над телом и духом човека за које се зна у Европи од 476. године – Инквизицијом.

Основана у XII веку ради сузбијања катара (албижана) и њиховог учења, у основи идентичног богумилству, поверена монашком реду будућег свеца Доминика, Инквизиција је

Приказ различитих облика погубљења и мучења у време појаве Реформације

представљала верску полицију задужену за искорењивање свих учења и верских група које су одступале од службеног учења црквених сабора и које су на било који начин угрожавале моћ и власт Цркве. Инквизиција се снажно ослањала на државни репресивни апарат и политички систем у целини. Свој легитимитет да хапси, испитује, мучи и осуђује на смрт темељила је на својој вековној пракси, на учењима неких теолога и сабора, па чак и на тумачењу библијских стихова које не поштује херменеутичке законе.

Међутим, римски бискуп се од самог почетка папства сматрао наследником римских царева, чију је праксу у свему наставио, а европски владари којима је он послао круну сматрани су папским поданицима, тако да је спрега духовне и световне власти пружала Цркви моћ да употреби државну силу како би уништила своје непријатеље, било да је опасност претила од неког неканонског учења, непокорног племена, владара (попут северних Словена, Вандала, Свева, Фридриха Четвртог и других) или богослова, или финансијске независности неког сегмента црквене или државне хијерархије (као што се десило с темпларима). Ослањајући се тако у пуној мери на политичке силе које је такође вешто надзирала, Црква је постала неумољива делитељица овоземаљске правде, а не небеске милости, не марећи за Христово упозорење да „царство моје није од овога света” (Јован 18:36) и многе друге текстове који најављују прогонства међу Христовим следбеницима.

Поред борбе против Јевреја и Мавара (који су, иако покрштени, кришом неговали јудаизам и ислам), интензивирање рада Инквизиције, с краја XV и почетком XVI века, поспешила је управо реформација, против које ће од тада улагати највеће напоре.